GOVOR DUŠE: SIMBOLIKA ZLATA, SREBRA I GVOŽĐA U TRADICIONALNOJ SLOVENSKOJ KULTURI

ZLATO – SIMBOL SVETLOSTI I BOGATSTVA

Od najdavnijih vremena pa do danas, u mnogim kulturama zlato je mera vrednosti i predmet večne želje ljudi da ga poseduju. Kao ambivalentna dragocenost, zlato-boja je simbol sunca, zlato-novac je sombol pokvarenosti i pohlepe. Pošto je samorodni metal, mogao ga je imati svako, i niko dovoljno.

Zlato se najčešće asocira sa svetlošću, ono je odraz sunca, njegov drugi, podzemni lik. U tome se razlikuje od srebra, koje može biti simbolička zamena za belinu dana, za vidljivo i ljudsko. Zbog izjednačavanja sa sunčevom svetlošću zlato je jedan od simbola Isusa, svetla, istoka. Zbog toga su hrišćanski umetnici Isusu Hristu dali plavu kosu i zlatni oreol oko glave.

U narodnim pričama nikada se do njega na dolazi na profan način, dugotrajnim i teškim radom, već se ono dobija otvaranjem zemlje, silaženjem u podzemni prostor, ulaženjem u pećinu ili zdanje s mitskim gospodarem. Njegovi čuvari su: zmija, zmaj, vile, đavo i druga demonska bića, od kojih se može i dobiti. Tako, prema jednom predanju, siromašan čovek je pre sunca hranio na njivi mlekom zmiju, a ona mu je davala dukate. Jednom je sunce zateklo zmiju i ona je uginula, jer je bila ’’sestra mesečeva’’. Čovek je zakopao zmiju ispod kućnog praga i tada je iz nje izraslo veliko drvo koje je noću tom čoveku rađalo dukate. U predanju iz južne Srbije iz zmije koju noću baca iz pakosti starija jetrva u sobu mlađoj, zato što joj je ova ispričala svoj san da će biti bogata kao i ona, stvara se niska dukata. Mnoga predanja o zakopanom blagu govore o susretu ljudi s njegovim mitskim čuvarima.

Zbog svog porekla i postojanosti, te zbog žućkaste boje, koja se mogla asocirati s bojom kože pokojnika, zlato je postalo sinonim htonskog sveta, koji je, za razliku od ovozemaljskog, smatran večnim. Zato su i posmrtne maske u mnogim kulturama izrađivane od zlata.

Po narodnom tumačenju u Hercegovini, zlato u snu predskazuje bolest. Htonska priroda zlata nalaže i posebno ophođenje s njim. Do današnjeg dana se zadržalo verovanje u istočnoj Srbiji da onaj ko pronađe ostavu sa zlatom mora to objaviti ljudima, kao što se objavljuje rođenje deteta ’’u košuljici’’ za koje se smatra da može postati veštica. Ako se to ne učini, zlato kune ’’i mora da se desi nekakvo zlo u kuću’’.

Pošto je zlato vezano za htonski svet, ono je pogodno sredstvo za pravljenje amajlija. U Srbiji se kao zaštita od uroka deci na kapu zašivao zlatnik, dok su roditelji kojima su deca umirala stavljali novorođenoj muškoj deci na desno uvo zlatnu minđušu da bi ih održali u životu.

U Makedoniji, u okolini Đevđelije, porodilji se odmah po porođaju prikačivala na glavu zlatna ili srebrna igla u vidu petlića, a mesto toga mogao joj se prikačiti i zlatnik da visi iznad čela i da ga može svako videti. Neki su porodilji vešali zlatnik o vrat.

U Levču i Temniću lečili su okobolju umivajući se vodom s potopljenim zlatnikom koji je prenoćio pod punom košnicom. U Bosni su devojke odlazile uoči Đurđevdana na izvor, u njega potapale i držale zlatnik dok voda ne nanese peska, da bi imale prosioce i radi zdravlja. Muškarci su to činili da bi te godine imali dobitak.

Slepić (zmijoliki gušter), zlatnik i crvena svila su bili neophodna sredstva u jednom magijskom postupku kojim su devojke u Bosni ’’vezivale’’ za sebe voljenog momka. Devojka dukatom koji je ostao nekom od miraza odreže glavu živom slepiću i rastavi mu vilice, pa jedan deo stavi s jednu, a drugi s drugu stranu puta kuda njen momak prolazi. Kada momak prođe između tih vilica, ona ih sastavi, sveže crvenom svilom i zakopa ispod praga ili pod ognjište.

Zabeležena je jedna zagonetna basma od ujeda zmije u istočnoj Hercegovini, gde se zmijski ujed opisuje kao poljubac koji ’’nestaje’’ u zlatu: „Fata, fata, poljubila zlata – u zlatu zlata!“

Time se postiže dvostruka simbolika: zlato je stalno i nepovredivo i time se stvara model željene situacije - bolesnik od ujeda zmije će ostati nepovređen; s druge strane, zlato je zmijin atribut, pa je time njen ujed usmeren na nju samu.

Da je zlato vezano za rodnost i plodnost govori i ’’zlatna jabuka’’ kojom junaci u epskim pesmama prose devojke u dalekim zemljama. U Bugarskoj je ’’pozlaćenom jabukom’’ (jabuka u žutoj foliji) ukrašena svadbena zastava, kumovo drvce, drvce koledarskog cara itd.

Zlato se često pominje u božićnim pesmama, što je takođe u vezi s rodnošću i plodnošću i htonskim kultom:

Bog se rodi na šjaj veče.
ta ćemo mu dara dati?
- suva zlata za povoje,
čiste svile u pelene...

U pesmi iz Levča, koja se takođe može uvrstiti u krug obrednih pesama za podsticanje rodnosti, orač dobija ralo od beloga srebra, oralo od suvoga zlata, bič od crvene svile itd. čime se formira slika o idealnom oraču, kome ništa ne može biti prepreka u njegovom poslu jer ima i nebeske i htonske atribute:

Rodi majka pod starost orača,

Pa mu daje ralo i volove.
Ralo mu je od beloga srebra,
A oralo od suvoga zlata,
Jarmovi su drvo šemširovo,
A palice perje paunovo,
Bič mu plete od crvene svile,
Ispraća ga zorom na oranje.

U navedenoj pesmi zlato se javlja u trijadi belo-žuto-crveno, čime se simbolizuje i želja za promenom, obnovom. U jednoj srpskoj pripovetci čovek ubija alu koja mu odnosi rod iz vinograda tek kada napuni pušku olovnim, srebrnim i zlatnim zrnom. U nekim pripovetkama zlato se pojavljuje kao treći element gradacije. Na primer: siromašni mladić, da bi se oženio carevom ćerkom, uspeva da uhvati tri noći zaredom medenu, srebrnu i zlatnu kobilu, koje su opasle careve livade.

"Sejanje žita” - Florika Kec

(1964. ulje na platnu; 50 x 70 cm)

"Savremeni likovni izraz uzdinskih slikarki javlja se kao novi izdanak narodne likovne tradicije, ali i kao pojedinačno iskazivanje prostodušnog naivnog gledanja na svet. Dok slikaju, pored onog običajnog, pogled ovih žena je upućen i stvarnom životu, beleženju viđene i doživljene svakodnevice sela… Za seljaka žito je zlatno zrno. Simbol večite obnove života, zdravlja i bogatstva. U iskonskoj vezi sa zemljom-oranicom, Florika Kec je naslikala sejanje žita. U ogromna zrna tek posejane pšenice utkala je želju za bogatim rodom, punim ambarima i punom kućom hleba."

SREBRO – SIMBOL ČISTOTE I VERNOSTI

Belo i sjajno, srebro je simbol čistote. Ono je čista svetlost, kakvu prima i vraća prozirnost kristala, bistrina vode, odraz ogledala i bljesak dijamanata; podseća na čistotu savesti, namere, iskrenosti i ispravnosti delovanja; priziva vernost koja će uslediti. Boja mu je bela, dok je žuto boja zlata. I sama reč srebro (argentum) dolazi od sanskritske reči koja znači belo i sjajno. Zato i nije neobično da se taj metal vezuje za kraljevsko dostojanstvo.

U hrišćanskoj simbolici srebro predstavlja božansku mudrost, kao što zlato ukazuje na božansku ljubav prema ljudima. Na etičkom planu, međutim, srebro simbolizuje i predmet pohlepe i nesreće koju ona izaziva.

Srebro se asocira s danom i vezuje za nebeska božanstva - gromovnike. Staklasti kamenčić za koji se verovalo da je nastao od udara groma u zemlju, tzv. ’’gromovna strela’’, okivan je u srebro i nošen oko vrata ili na grudima kao zaštita od veštica, zlih očiju i groma. Bogove gromovnike, kao što su bili litvanski Perkunas i slovenski Perun, prate atributi: bič, rog, konj i srebro. U jednoj obrednoj bugarskoj pesmi novorođeni sin prvenac (kome se peva) naziva se ’’mlad car’’ i ’’srebroglav’’, čime se upoređuje s Gromovnikom.

Pošto se asocira s danom, srebro je i obeležje ovog ljudskog sveta i iskazujući i njegovu granicu, postaje magijski zaštitnik protiv nečistog i htonskog. To se može videti u obredima prelaza, kao što su rođenje deteta, u svadbi i posmrtnim običajima, a takođe i u lečenju.

U Skoplju i okolini na nekoliko nedelja pre rođenja deteta spremali su mu zaštitnu srebrnu ’’naušku’’ ili ’’curjače’’ sa plavom đinđuvom. Ovu naušnicu kovao je kujundžija u gluvo doba noći od tri srebrne pare koje je trudnica dobila od tri žene iz tri različite varoši, ali samo od onih koje su prvi put udate. U boljevačkom kraju, kada se posle porođaja deteta prvi put donese molitvena voda, u nju se stavi srebrna para, da bi dete bilo čisto kao srebro. U Makedoniji se posle prvog kupanja novorođenčeta stavljala u korito srebrna para, a u Šumadiji prvi ko daruje dete činio je to srebrnim novčićem, takođe da bi dete bilo čisto kao srebro.

U Sinju i okolini nekada se mlada venčavala sa širokim srebrnim obručem na glavi, sa koga su visili gusti srebrni lančići i završavali se okruglim metalnim pločicama, nalik na novčiće. U Makedoniji, za mladu je dečak od 5 do 7 godina splitao vrpcu od crvenog i belog konca i u nju udevao tri srebrne pare. S tim se ona venčavala i to je čuvala i kasnije kao amajliju.

U Bosni se verovalo da umrlom domaćinu treba staviti u ruku srebrni novac da ne bi stoka pošla za njim.

Neki srebrni predmeti korišćeni su u lečenju zmijskog ujeda ili zaštiti od raznih bolesti. U Makedoniji, ako je čoveka ujela zmija, ranu treba izbosti srebrnom iglom i na nju priviti rasečeno pile sa posutim nišadorom. U Bosni (Žepa) zmijski ujed su lečili tako što su deo tela iznad rane podvezivali srebrnim lančićem, a deo tela na kome je ujed zakopavali u pesak ili uranjali u vodu, i odatle se mogao vaditi tek kada lančić sam spadne.

Srebro kao magijski graničnik između ljudskog i neljudskog prisutno je i u zaštiti od kuge. Prema predanju iz leskovačkog kraja ljudi su bili bezbedni od pomora jedino u selu koje je uzorano srebrnim plugom s volovima blizancima i oračima ’’stanovitih’’ imena: Stojan, Stanko, Stamenko, Stranimir i dr.

Često se srebro korisi u bajanju u simboličkoj ulozi izazivača ’’očišćenja’’, naročito u lečenju bolesti kože. Ako je dete imalo ’’perutac’’ na licu, u Slavoniji su ga mazali guščijim perom umočenim u sud s ’’nenačetom’’ vodom, u koju je stavljen srebrni novac. Bajalica je pri tom govorila: „Vodom perem, metlom metem,srebrom čistim.Bilo čisto kao srebro.“

U Makedoniji (Krakovo) na bradavicu su stavljani i platnom vezivani srebrni novčići da zaustave njihov rast. Po istom izvoru, crveni vetar su lečili tako što bi bajalica umočila srebrnu paru u katran i njime prevlačila unakrst preko obolelog mesta. U Jadru se verovalo da se srebrnom iglom mogu izlečiti kraste. U nekim makedonskim bajanjima pominje se ’’srebrno kotlence’’ kao važno sredstvo kojim raspolaže bajalica ili njen patron – neka od svetica (Bogorodica, sv. Petka, sv. Nedelja). U Skopskoj Crnoj gori ko vidi da je detetu nikao prvi zub, trebalo je da ga protre srebrnim novčićem, da bi mu bili zubi zdravi i da taj novčić daruje detetu.

Srebro se često pominje u završnicama basmi gde se iskazuje želja za ozdravljenje bolesnika: ’’da bude čisto kao čisto srebro’’. Da je srebro vezano za očišćenje tela od svake bolesti govore i neki ruski običaji na Veliki četvrtak. U Povoložju su ljudi odlazili pre sunca na reku, stavljali u sud s vodom srebrne novčiće i tom vodom se umivali, da bi im oči bile zdrave u toku godine. Srebrnjake su stavljali i u testo i od toga pekli posebne lepinje.

“Đavolji pir” - Ljubiša Jovanović-Kene

(1995. ulje na platnu; 25 x 25 cm)

"Ljubiša Jovanović je odrastao uz narodno verovanje i priče da postoje zli demoni koji čoveku donose patnje. Za čoveka koji je zapao u duševnu teskobu u narodu postoji izreka da ga “iskušava đavo”. Patnje čoveka nesrećnika mogu, po narodnom verovanju, putem magijskih radnji da se otklone. Ali mogu da budu i fatalne za čovekov duševni i fizički opstanak. Slikara zaokuplja čovekova duša, njegove unutrašnje borbe sa samim sobom, duševne drame i tragedije koje su u njegovim slikama neodvojive od dejstva zlih iracionalnih sila."

GVOŽĐE – SIMBOL ZDRAVLJA I ISTERIVAČ DEMONSKIH SILA

Gvožđe je jedan od najstarijih metala koji ima visok sakralni status u narodnoj kulturi. Poseduje pozitivna svojstva i predstavlja jedan od univerzalnih zaštitnika – što je uslovljeno njegovom čvrstinom, tvrdoćom, vezom s vatrom i dugotrajnošću. Ta obeležja čine ga simbolom zdravlja što određuje njegovu upotrebu u magiji lečenja. S druge strane, suprotstavljeno živoj prirodi, ono je hladno, nepokretno, ne raste i ne razvija se, ono je element “mrtvog” sveta. Zato se često javlja kao atribut nečiste sile.

Simbolika gvožđa u tradicionalnoj slovenskoj kulturi je po svom značenju ambivalentna. Razlog za to je njegovo različito poreklo, prolaženje kroz vatru i vodu u toku kovanja i kaljenja, siva boja, rđanje („jede ga rđa“), široka namena – mirnodopska i ratna. Od svih metala jedino je gvožđe nebesko i zemaljsko, njime se takođe od protivnika spašavao i uzimao život. Pošto je za njegovo dobijanje iz rude bilo potrebno obezbediti visoku temperaturu, po pravilu više od 1000 C◦, u početku je (do pronalaska peći za topljenje rude) korišćeno samo meteorsko gvožđe. O tome svedoči i sumerska reč AN-BAR, koja se smatra za jednu od najstarijih oznaka za gvožđe. Ona je sastavljena od piktografskih znakova „nebo“ i „vatra“ i obično se prevodi kao „nebeski metal“ ili „metal zvezda“. U jednom hetitskom tekstu iz 14. veka p.n.e. navodi se da su hetitski kraljevi trgovali „crnim nebeskim gvožđem“. Pošto je bilo retko i imalo široku upotrebnu vrednost, gvožđe je na početku proizvodnje iz rude bilo vrlo skupo. Prema podacima iz staroasirskih izvora jedan izliven komad koštao je četrdeset puta skuplje od srebra i više od osam puta skuplje od zlata.

Pošto gvožđe može biti i „nebeski“ metal, ali pre svega prema osobini tvrdoće, kao i mogućnosti da se udarcem o kamen njime može izazvati vatra, te ustaljene prakse da se od njega prave oruđa za sečenje i probadanje - ono je atribut Gromovnika i pogotovo sredstvo za isterivanje demonske sile. O prvom obeležju svedoče verovanja iz Bugarske i Srbije vezana za prvu grmljavinu u godini. Tom prilikom u Bugarskoj su se ljudi udarali po glavi gvožđem ili kamenom radi zdravlja i da bi se oslobodili straha, a u Srbiji (okolina Valjeva) stavljali su ga u usta da im te godine grom ne nanese štetu. Pošto je Gromovnik vezan za „gore“ i muški princip, to se može uzeti za razlog verovanju u Prilepu da komadić čelika koji se lomi od većeg komada radi pripreme amajlije protiv zlih očiju nije smeo pasti na zemlju. Time se može tumačiti i običaj u Skoplju, da se prilikom rođenja muškog deteta svi ukućani uhvate za neko gvožđe, s obrazloženjem „da bi dete bilo jako i zdravo kao železo“. Međutim, to nisu činili za žensku decu.

Gvožđu se u slovenskoj tradicionalnoj kulturi pripisuje velika apotropejska snaga. U ruskom rukopisnom zborniku iz 17. veka, u molitvi protiv svake bolesti, gvožđe se naziva bratom i moli da se odnese bolest iz tela i probode iz srca: „(...) железо, брат мой, выйми из тела болезнь и от сердца шепоту...“. U apokrifnim zaklinjanjima je korišćeno protiv uzročnika različitih bolesti. Progonitelj demona često ima gvozdeni štap, kao u primeru jednog srpskog rukopisa gde sveti Sisinije progoni đavola: „...Izvleče Ego na suho i biše Ego palica mi železnimi...“. U Bugarskoj je postojalo verovanje da će čuma nestati ako se umrlima zabije gvozden ekser u glavu. Po jednom predanju iz leskovačkog kraja tzv. vampirović je mogao ubiti vampira jedino ako mu je puška napunjena čelikom, „jer olovo vampiru ništa ne može nahuditi“, dok se u prijepoljskom kraju verovalo da se vampir može ubiti ako se u povampirenog pokojnika u grobu gvozdenim maljem zabije glogov kolac.

Gvožđe se upotrebljava u bajanju i drugim magijskim postupcima namenjenim lečenju bolesnika. U Slavoniji (Otok), ako bolesnik od uroka kaže bajalici da mokri „ko voda“, a ne „crveno“, onda mu baje gvožđem. Posle bajanja vratiti to gvožđe gde je i ranije bilo. Kod Srba Krajišnika u Hrvatskoj „od ognjuštine“ su bajali s devet komada gvožđa. Bilo je potrebno doneti vode sa tri izvora suncu okrenutim, i to uoči dana kada se bolesnik rodio, i u tu vodu staviti gvožđe. Posle bajanja bolesnik se umivao tom vodom, a ostatak te vode su prosipali na krov kuće. U Srbiji (Levač) verovalo se da će žena koja ne rađa dobiti decu ako se okupa vodom u koju je stavljeno parče gvožđa otpalo od neke alatke dok su se pravili ili klepali. Zabeleženo je i verovanje da će nestati padavica ako se bolesnom u trenutku kada ga „uhvati“ dade u ruke nešto gvozdeno: maše, ćuskija itd.

Gvožđe se koristilo u zaštiti porodilje i novorođenčeta od uticaja demonske sile. U okolini Niša trudnica „kojoj se ne drže deca“ opasivala se do gole kože gvozdenim lančićem koji je iskovan u gluvo doba noći. U Krakovu takve žene su nosile u pojasu komad tvrdog gvožđa (prepoj) ušiven u komadić modrog platna. Na Kosovu su novorođenče stavljali da spava u rešetu koje je napunjeno senom; u Bosni (Zabrđe) detetu posle rođenja drže u kolevci tri dana parče gvožđa. U svrljiškom kraju dete po rođenju, dodirivali su gvožđem kako ne bi bilo „zimogrožljivo“; u Slavoniji (Otok), pre nego što se detetu obuče prva košuljica, kroz nju su propuštali gvožđe, da bi ga zaštitili od veštica. Dodatno značenje imaju gvozdeni predmeti uzeti s ognjišta, jer se nečista sila boji vatre. U mnogim krajevima Srbije protiv gradonosnih oblaka, za koje se verovalo da ih predvode demonski pokojnici, iznošeni su iz kuće sadžak, maše i sl. Takođe, lupanjem u takve gvozdene predmete o pojedinim praznicima terane su od ljudi htonske životinje – zmije, gušteri i dr.

Posebni uslovi koji važe za kovanje zaštitnih predmeta za trudnice, porodilje i decu, kao što su: gluvo doba noći, razdevenost kovača, zabrana govorenja pri kovanju, ukazuju na htonsku prirodu tok postupka i htonsku simboliku tih predmeta.

Da gvožđe može biti atribut demonske sile, svedoče i nazivi pojedinih mitoloških bića kod slovenskih naroda. Kod Srba u Sremu plašili su decu i mlade prelje koje dobro ne predu – gvozdenzubom; na ruskom severu verovalo se da u vatri kraj kuće može da boravi железиячка; kod Srba u pripovetci se javlja Gvozden čovek, kod Bugara – Železan čovek, kod Ukrajinaca u centralnom Poljesju – Железный человек. Po jednom svedočanstvu iz Krajine u Hrvatskoj, čovek je tvrdio da je video vilu pored svog mlina na potoku „sva je u bjelini, ima gvozdene zube“. U basmi iz Dalmacije bolest „poganica“ se tera iz tela čoveka rečima „...Odlazi, železnico železna,...“ U Levaču (Srbija), detetu koje noću mokri poda se, bolesti se preti babom s gvozdenim zubima i čeličnim rukama.

U poljskoj basmi stravu iz čoveka tera gvozdeni dečak s gvozdenom kapom, u gvozdenoj košulji, s gvozdenim cipelama itd. Kod Rusa su sačuvani zapisi basmi protiv oružja (strele, koplja, noža) iz vremena od 17. pa do 18. veka, u kojima gospodar sveg gvožđa zapoveda „svojoj deci – svekolikom gvožđu“ i daje čoveku kamenu košulju da ga čuva od povrede. Ovaj gospodar gvožđa imenuje se kao „gvozdeni muž“, „car“ ili „otac“ i nalazi se na moru – okeanu, u gvozdenom stubu, na mostu ili na planini. Po sličnom principu kod Rusa su građene basme od ujeda zmije. Tu se od carice zmije, koja je smeštena u sličnom prostoru kao i gvozdeni muž, traži da naredi svim zmijama da povuku svoj otrov.

Mogućnost alternacije gvožđa i kamena u nekim magijskim tekstovima ukazuje da su neki simbolički elementi sa kamena prešli na gvožđe.

“Kovačica” - Zuzana Halupova

(1975. ulje na platnu; 50 x 70 cm)

"Prema legendi, današnja Kovačica je dobila ime po kovaču koji se u ovo selo, pre dve stotine godina, prvi doselio. Usluge kovača su bile neophodne za život seoske zajednice, pa su se Slovaci, koji su godinama ovamo dolazili iz matične postojbine, naselili oko kovačeve kuće i kovačnice. Pored kovačnice, kaže dalje legenda, nalazio se bunar sa čistom vodom. U samom centru današnje Kovačice, u dvorištu jedne kuće, postoji sačuvani bunar koji narod smatra ostatkom materijalne kulture toga vremena. Prikazivanju ove legende i teme doseljavanja Slovaka u Kovačicu, Zuzana Halupova se vraćala više puta. Ovde je, na svoj zanimljiv način, predstavila život pod vedrim nebom tek doseljenih Slovaka. Kovač u središtu slike zaokupljen je, uz pomoć vatre, “čudotvornim poslom”, dok se oko njega odvija svakodnevni život."