DEDA MRAZ, POKLONI I ČESTITKE

Duša slovenska (38)

Deda Mraz je važna figura u odrastanju deteta. Fantastične priče govore o lepoti darivanja, milosrđu kao i dobroti koja zaslužuje da bude nagrađena.

STARAC MRAZ I BOŽIĆ BATA

Kod Slovena legende se vezuju za Deda Mraza kao zlog čarobnjaka starca Mraza koji je imao moć da zaledi ljudska bića. Otimao je decu i odvodio ih u svom džinovskom džaku. Za njihov otkup od roditelja je tražio da mu daju poklone. Tokom vremena, pod uticajem hrišćanstva, lik Deda Mraza je izmenjen, tako da je on postao ljubazan i počinje da daje poklone deci. Od 19. veka legende o njemu su oblikovali i književni uticaji. Oblikovan je od vilenjaka u ono kako izgleda danas zajedno sa Snjeguročkom, likom iz bajki ruskog pisca Aleksandra Ostrovskog.

U Srbiji, sve do kraja drugog svetskog rata, deci je poklone donosio Božić Bata. Pojava Deda Mraza vezuje se za period druge polovine dvadesetog veka kada je nametnut kao sekularni lik. U zadnje vreme Božić Bata kao sinonim za Deda Mraza postaje sve popularniji i kao zasebna ličnost koja postoji uporedo sa Deda Mrazom. Predstave Božić Bate u priličnoj meri liče na deda Mraza. Predstavljen je u narodoj nošnji sa područja Šumadije sa čakširama, dok na nogama nosi opanke, vunene čarape, sa prepoznatljivim motivima pirotskih šara. Na ramenu nosi platneni džak prepun raznih poklona: drvenih igračaka, pletenih prsluka, vunenih kapa, rukavica…

Hiper-potrošačka kultura je uticala da se lik Deda Mraza prihvati u nehrišćanskim kulturama na globalnom nivou. Deca širom sveta pišu pisma sa dugim spiskom želja potvrđujući da su ih primerenim ponašanjem zaslužila. Deda Mraz je važna figura u odrastanju deteta. Fantastične priče govore o lepoti darivanja, milosrđu kao i dobroti koja zaslužuje da bude nagrađena. Deda Mraz podstiče kognitivni razvoj deteta, učeći decu da razvijaju maštu, a i inspiriše dete na pisanje pisma, podstičiću ga na jasno izražavanje želja. Izmišljena bića posebno su važna u razvoju dece između treće i pete godine, a kada napune sedam godina deca sama prestaju da veruju u Deda Mraza. Često se pretvaraju da on postoji, jer uživaju u poklonima i čaroliji koja ide uz verovanje. (P. Marković)

DEDA MRAZ KROZ ISTORIJU

Tomas Nast, koji je radio za nedeljnik "Njujorške novine”, 1860. godine je prvi put obukao Deda Mraza u crveni kostim, oivičen belim krznom i pritegnut širokim kožnim kaišom. Sledećih 30 godina Nastove ilustracije su ocrtale svaki deo legende o Deda Mrazu. Posle 25 godina, 1885, Nast je ustanovio zvaničnu rezidenciju Deda Mraza na Severnom polu, kada je skicirao dvoje dece kako gledaju u mapu sveta, prateći Deda Mrazovo putovanje od pola do SAD. Sledeće godine Vebster preuzima ovu ideju, objašnjavajući da su fabrika igračaka Deda Mraza i njegova kuća, tokom dugih letnjih meseci, sakriveni u ledu i snegu Severnog pola.

Deda Mraz dobija sasvim novi izgled 1931. reklamnom ilustracijom kompanije Koka-kola. Hadon Sandblam mu je tada dao ljudskiji izgled, povećao mu stomak, napravio simpatično lice. Ova kompanija je skoro 35 godina koristila takav lik Deda Mraza za svoje reklamne kampanje.

Američka štampa je zaslužna što je tako mnogo personifikacija o davaocu poklona za Božić sjedinjeno u jednom liku. Poznata poema "Poseta svetog Nikole" Klementa Klarka Mura, objavljena 1823. u Americi, a zatim prevođena i štampana širom sveta, govori o darežljivom malom vilenjaku, koji se spušta niz odžak, putuje u letećim malim sankama koje vuče osam irvasa - Dešer, Denser, Prenser, Viksen, Komet, Kjupid, Donder i Blicen. 

OBIČAJI VEZANI ZA DEDA MRAZA

Širom sveta postoje različiti običaji vezani za Deda Mraza koji se izvode da bi deca dobila poklone. Neki običaji (kao što su poseta mestima gde se organizuje dodela poklona) vrše se u nedeljama ili danima koje prethode Božiću i Novoj godini, dok se drugi, kao što je priprema zakuske za Deda Mraza, vezani samo za Badnje veče. Drugi običaji, kao što su kačenje čarapa koje treba da budu napunjene poklonima, su starinski običaji, dok suradarsko „praćenje“ Deda Mrazovih sanki kroz noć su novijeg datuma.

Deda Mraz se pojavljuje u nedeljama pred Božić u robnim kućama ili tržnim centrima, ili na veseljima. Zasluge za ovu praksu su pripisane Džejmsu Edgaru, koji je počeo da radi to 1890. u robnoj kući u Broktonu. Deda Mraza glumi glumac, često uz pomoć ostalih glumaca (radnika zaposlenih u tržnom centru) obučenih u vilenjake ili druga stvorenja iz priča vezanih za Deda Mraza. Deda Mrazova uloga je da promoviše prodavnicu koja deli male poklone deci, ili da pruži praznični doživljaj deci slušajući njihove želje dok im ona sede u krilu, ponekad uz slikanje. Ako deca otkriju da je taj Deda Mraz lažan, glumci obično odgovore da oni samo pomažu pravom Deda Mrazu koji je izuzetno zauzet u to doba godine. Na porodičnim veseljima, Deda Mraza ponekad glumi muška glava kuće ili neki drugi odrasli član porodice.

Pisanje pisama Deda Mrazu je postao običaj kod dece. Ova pisma obično sadrže spisak željenih igračaka i potvrde o dobrom ponašanju Mnoge poštanske službe dozvoljavaju slanje pisama Deda Mrazu, a na njih odgovaraju radnici pošte ili spoljni saradnici, kao što su članovi dobrotovornih organizacija. Prema Svetskom poštanskom savezu, Poštanska služba SAD ima najstariji organizovani pokušaj odgovaranja na pisma Deda Mrazu od strane nekog nacionalnog poštanskog sistema. Ova praksa je počela 1912. godine, a od 1940. godine se naziva „Operacija Deda Mraz“ čiji je cilj da su pisma Deda Mrazu prosleđena dobrotvornim organizacijama, velikim korporacijama, lokalnim poslodavcima i pojedincima kako bi se ispunili dečji snovi.

ČARAPE ZA POKLONE 

Za Božić je neizostavno vezano i tradicionalno kačenje čarapa. Prvi su ove čarape, koje su visile sa odžaka, pomenuli ilustrator Tomas Nast i pisac Džordž Vebster u priči o poseti Deda Mraza. U Kanadi su deca stavljala cipele blizu kamina, tako da bi mali Isus, kasnije Božić Bata pa Deda Mraz, mogao da stavi poklone za njih. U mnogim zemljama se više ne kače čarape na kamin, jer su ih deca stavljala na ram od kreveta, kako bi im bliže bili očekivani pokloni ali su kasnije, unošenjem jelke u kuću, pokloni dobili svoje mesto ispod ovog božićnog drveta.

ČESTITKE

Propratni rekviziti, bez kojih se danas ne mogu zamisliti Božić i Nova godina, nastali su u evropskim zemljama. Engleska je bila majka čestitki, Irska je donela stavljanje sveća i svetiljki na prozore, Čehoslovačka i Japan su kumovale poplavi jelki i ukrasa za kućnu upotrebu.

Početkom 15. veka pojavili su se papiri s najlepšim željama. Dva veka kasnije, prodavci nešto slično šalju u štampanoj verziji svojim mušterijama. Ali, tek pojavom litografije u Nemačkoj, 1786, počela je proizvodnja velikog broja čestitki, koje su se mogle dobro i naplatiti. U Engleskoj, gde su se i pojavili prvi oblici čestitki, 1840. godine javljaju se i prve markice i crteži s božićnim motivima. Tri godine kasnije, Džon Kalkot Horsli pravi prvu čestitku za Sir Henri Kola, na kojoj je predstavljena porodica u vreme Božića, kako diže čaše da nazdravi. Luis Prang, nemački litograf koji je emigrirao u Njujork polovinom 19. veka, napravio je prvu čestitku za američko područje. U Bostonu je otvorio radnju i tu je nastala prva čestitka u boji. 

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA