GROM - NEBESKA VATRA

Duša slovenska (21)

Munja i grom su od pamtiveka bili obavijeni velom duboke tajne, misterije i straha čoveka pred sudom Božjim. Smatrao je da je bleskom munje i udarcem groma bio kažnjavan za počinjene grehove.

Gotovo svim narodima i kulturama su grom i grmljavina bili znaci božanskog delovanja. Narodu stare Grčke grom je predstavljao jedno od Zevsovih oružja koje je za njega načinila Minerva, boginja mudrosti. I Grci i Rimljani su osmatrali nebo, plašili se grmljavine kao znaka da su bogovi loše volje ili da se među njima događaju svađe i obračuni.

Predstava groma je strela, a sastoji se od velikog vretena  iz čije sredine izlazi nekoliko plamenih kopalja koje izbacuje 12 zraka - tri od grada, tri od kiše, tri od vatre, tri od vetra. Da bi odobrovoljili bogove, obožavajući ih i bojeći ih se, svoje hramove su najčešće gradili na mestima koja je pogodio grom i koja su stoga za njih bila sveta.

Grom objavljuje volju i svemoć vrhovnog boga. Simbolizuje stvaralačku i razornu moć božanstva, Šive i Višnua u hinduizmu, a Indre u vedizmu, koji poput Zevsa i Jupitera u sebi spaja obe vrednosti. Ne mogu se razdvajati dva simbolizma groma i strele (munje), jer ona su predstava groma - nebeske vatre neizmerne jačine.

Grom se od davnina smatrao božanskim oruđem i oružjem, pogotovo kad je u rukama Zevsa. U svim mitologijama je mesto o koje Bog udari gromom sveto  a čovek koga ošine grom je posvećen. Grom je neka vrsta teofanije koja stavlja zabranu na sve što dotakne. Osim toga, neolitsko gromovno kamenje, kamena sekira i kameni čekić simboli su groma koji udara i cepa zemlju. Grom rađa i ujedno satire, on je život i smrt. U tome i jeste značenje dvostruke oštrice sekire. Grom je simbol nebeske delatnosti, preobražajnog delovanja neba na zemlji. U vezi je sa kišom koja predstavlja dobročinstveni aspekt tog delovanja.

Kako grom simbolizuje iznenadno i grubo posredovanje neba, njegov se simbolizam razlikuje od simbolizma zvezde. Dok je grom snažno pražnjenje energije, zvezda je nagomilana energija. Zvezda ima vrednost prikovanog groma. Ručna sekira je simbolički nagomilan grom, oruđe promišljenog stvaranja sveta u kome se udarac sekire povezuje  sa zlatnom kišom. Grom je stvaranje koje iskrsne iz ništavila u još haotičnom stanju ili stvaranje koje se poništi u požaru Apokalipse.

U biblijskom predanju grmljavina je Jehovin glas. Ona nagoveštava bogojavljenje. Pre sklapanja saveza s Izraelcima, kojima će Jehova poveriti Deset zapovesti, “prolomi se grmljavina, munje zasevaše, a gust oblak se nadvi nad brdo. Gromko zaječa truba, zadrhta sav narod koji beše u taboru. Mojsije povede narod iz tabora u susret Bogu.

Stadoše na podnožju brda. Brdo Sinaj zavilo se u dim, jer je Jehova u obliku ognja sišao na njega. Dizao se dim kao iz peći. Sve se brdo silno treslo. Zvuk trube bivao sve jači. Mojsije je govorio, a Bog mu grmljavinom odgovarao. Jehova siđe na Sinajsko brdo, na vrh, i pozva Jehova Mojsija na vrh brda. Mojsije se uspe“ (Izlazak, 19, 16-20).

Ko li će shvatiti širenje oblaka,
tutnjavu strašnu njegovih šatora?

Gle, on nad sobom razastire svetlost
i dno morsko vodama pokriva.
On munju drži obema rukama
i kazuje joj gde će pogoditi.
Glasom gromovnim sebe najavljuje,
stiže s gnevom da zgromi pakost.
(Jov, 36, 29-33).

U grčkom predanju grmljavina se najpre povezivala s tutnjavom u zemljinoj utrobi. Kad je Zevs osakatio i svrgnuo s prestola svog lukavog oca Krona i oslobodio svoju braću, grom je iz zemlje prešao u njegove ruke. Hesiod kaže da njegova braća nisu zaboravila njegova dobročinstva: dali su mu gromove, munje i blesak, koje je dotle skrivala golema zemlja i na koje se Zevs oslanjao vladajući smrtnicima i besmrtnicima.

Gali su se bojali da će prilikom  grmljavine nebo pasti na zemlju. Postojalo je shvatanje o direktnoj ljudskoj odgovornosti za bešnjenje groma i munje, kojima vrhovni bog kažnjava krivce. To objašnjava  paničan strah Kelta kad se na njih, dok su pljačkali svetilište Delfi, iznenada sručila žestoka oluja.

U Autraliji je bog groma i oluje prikazivan kako plovi na barci u obliku polumeseca. Grom se često prikazuje kao jednonogi čovek, naročito u američkim civilizacijama Maja, Asteka i Inka. Kod Asteka se bog kiše, oluje, groma i bleska, Tlalok, nalazi na istoku, u zemlji proleća. On je, uz Podnevno sunce jedno od dvoje velikih božanstava kojima se prinosi najviše žrtava. Do dolaska Španaca njihovi žtrvenici su stajali jedan kraj drugog na vrhu velike meksičke piramide. U mnogim mitovima (Australija, Amerika) grom i blesak se povezuju sa mitskom Velikom majkom i Blizancima, prvim junacima.

U sibirskim mitologijama, kao i u mitologijama onog dela američkog kontinenta koji se nalazi na istoj geografskoj širini, postoji mitska ptica koja stvara grom lepećući krilima. Mongoli, Sojoti i neka istočna tunguska plemena veruju, poput Kineza, da grom stvara nebeski zmaj. Za Turgute je grom delo đavola preobraženog u leteću nakazu. Ptica-grom je saveznik šamana i vodi ih na njihovom putu prema višim nebesima. Grom-orao, koji je nakon uvođenja hrišćanstva u srednju Aziju postao inkarnacija svetog Ilije, za Teleute boravi na dvanaestom nebu.

Primitivna objašnjenja munje i groma nalazimo kod svih naroda svih religija Srednjeg veka. Tek u XVII veku čovek počinje polako da se oslobađa svog praznoverja. U nekim sredinama još se i danas veruje da zvuk crkvenih zvona može odagnati gromove. Dugo je vremena trebalo da prođe, da bi se ova božanska pojava transformisala u čovekovoj svesti u prirodni klimatski fenomen.

GROM U SLOVENSKOJ TRADICIJI

Kod svih Slovena postoji verovanje da sv. Ilija gromom pobeđuje đavola koji se krije i pokušava da se spasi zavlačeći se u vodu, pod drvo ili pod kamen. Za vreme nepogode ljudi ne treba da se kriju pod drvećem ili u vodi, ne treba sedeti na međi jer tamo se javljaju đavoli.Smatralo se da grom ne udara u pojedina drveta, u koprivu, u kuću na kojoj se nalazi rodino gnezdo. Srbi su verovali da grom ne udara u lesku, pa su se za vreme nepogode opasivali leskovom granom. Kod Slovena, čovek koji pogine od groma, mogao je biti smatran za pravednika, srećnika, ali i za gršnika u kome se krio đavo.

Drvo koje je pogodio grom nije korišćeno za gradnju ili za loženje; međutim, ponekad mu pripisuju lekovita svojstva (iverkom tog drveta lečena je zubobolja).

Kuća koju zapali udar groma često nije smela biti gašena (smatrali su da nije moguće ugasiti požar) ili je trebalo gasiti mlekom od crne krave, kiselim mlekom, surutkom, nikako vodom.

Najvažnijim i najpouzdanijim načinom zaštite protiv groma smatrali su poštovanje i praznovanje “gromovitih" dana, koji su bili izuzetno brojni kod Južnih Slovena: svaki četvrtak između Uskrsa i Spasovdana, nekoliko dana u periodu žetve (Ognjena Marija i dr.) i Ilindan  kada je strogo bio zabranjen svaki rad, pogotovu rad na njivi, predenje i tkanje.

Prvi prolećni grom smatran je značajnim događajem i bio je praćen mnoštvom magijskih rituala i gatanja. Kod Istočnih Slovena bio je običaj da se čovek, kad začuje grmljavinu, prisloni uz hrast.

ILIJA GROMOVNIK

U narodnoj tradiciji Ilija Gromovnik, starozavetni prorok i svetac, gospodar je groma – nebeske vatre i kiše. Zaštitnik je letine i plodnosti. Praznik svetog Ilije je 2. avgusta.

Po slovenskim narodnim legendama, koje su utemeljene na biblijskoj tradiciji, sv. Ilija je živ uznet na nebo. Do tridesete godine nije mogao da hoda, ali su ga Bog i sv. Nikola izlečili i podarili mu ogromnu snagu posle čega je bio uznesen na nebo.

Ikona Eparhije šumadijske - Sv. Prorok Ilija

Prorok Ilija putije nebom vozeći se u vatrenim (kamenim) kolima u koja su upregnuti ognjeni, beli krilati konji ili jaše na belom konju od čega i nastaje grom. Zimi putuje sankama i zato tada nema nepogoda i groma. Grom takođe nastaje od toga što Ilija Gromovnik kotrlja burad po nebu. Sila Ilije Gromovnika je do te mere velika da je treba suzbijati: Bog je sv. Iliji na glavu stavio težak kamen, zakovao mu jednu nogu i ruku. Sestra sv. Ilije, Ognjena Marija, krije od njega dan njegovog praznika, inače bi sv. Ilija od radosti munjama uništio celi svet. Sv. Ilija ima samo levu ruku; kad bi on imao dve ruke, onda bi prebio sve đavole na zemlji. Pred smak sveta, prorok Ilija će tri puta da obiđe svet upozoravajući na Strašni sud. Pojaviće se na zemlji da umre ili primi mučeničku smrt odsecanjem glave na koži ogromnog vola koji pase na sedam planina i pije vodu iz sedam reka. Pri tome će njegova prolivena krv da spali zemlju.

U srpsikim  pesmama, Ilija Gromovnik rešava spor zemlje i neba o pravdi i krivdi, pošto je neko vreme boravio na zemlji i spoznao da je “krivda na zemljici crnoj”. Ilija Gromovnik kažnjava ljude za njihove grehove zatvarajući nebo na tri godine tako da sunce  greje a kiša ne pada. Ilija Gromovnik nebom razvozi vodu za svece, pa je prospe i tako nastaje kiša.

Duše umrlih cigana prave grad i padaju na njive grešnika. Munje su tragovi kola Ilije Gromovnika ili ognjenih strela kojima s neba gađa đavole. Od udara kopita konja proroka Ilije ili od njegovih gromovitih strela nastaju izvori koji su u narodu poštovani kao sveti.

Kao davalac letine i stočnog priploda sv. Ilija se javlja u obrednom folkloru: pesme uz gatanje, novogodišnje, uskršnje, koledarske, žetelačke pesme. Beli letnji oblaci su ovce proroka Ilije. Među kalendarskim obredima usmerenim na uvećanje plodnosti i zaštitu stoke, zavetovanje svetom Iliji je kada se uoči Ilindana kolje za tu priliku odgajana životinja (najveći deo mesa žrtvuje se crkvi) i pale “žive vatre” u petak uoči Ilindana. Na Ilindan su priređivali “bratčinu” - zajedničku trpezu svih žitelja sela. Ilindan je praznik krznara, suknara, krojača.U slovenskim basmama (bajalicama) i molitvama sv. Ilija pomaže da se nađe blago, povećava rod žita i cvetnih trava, izaziva i prekida kišu, privlači životinje u zamke, štiti ljude od požara, čini i uroka, bolesti, veštica, razbojnika, nečistih duhova, grabljivih životinja; isceljuje rane, leči…

Osobenosti narodnog kulta proroka Ilije svedoče u prilog teze da je sv. Ilija hrišćanski zamenik slovenskog paganskog boga- gromovnika Peruna. U narodnom kultu svetaca, funkcije sv. Ilije delimično se mogu poistovetiti sa funkcijama sv. Georgija (ratnik na konju).  Antipod sv. Ilije koji kažnjava jeste mislostivi sv. Nikola. 

Literatura:

F. Guirand - J. Schmidt, MITOVI I MITOLOGIJA

J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA

Enciklopedijski rečnik  SLOVENSKA MITOLOGIJA

     

 “Vatrene kočije” -  Miroslav Živković 
(1997. ulje na platnu; 48 x 66 cm)

Maštovite zamisli o onostranom poretku Miroslav Živković (med. tehničar, rođen 1934. u Pirotu) najčešće slika u sopstvenoj viziji sadržaja. Bliske su mu i priče iz naroda o životu svetaca na zemlji koje je kao dete slušao. Za sliku “Vatrene kočije” inspirisao se pričom o odlasku na nebo svetog Ilije zajedno sa sestrama Ognjenom Marijom i Blagom Marijom, kako su nazvane u narodu. Priču o borbi sa đavolom, odnosno zlom, doživeo je kao istinitu i  prikazao je sa iskrenim osećanjem čoveka koji veruje u pobedu dobra nad satanskim silama. Požar na zemlji, koji preti da uništi čitav svet, naslikao je kroz snažnu ekspresiju crvene boje, a crveno je boja svetog Ilije. Nasuprot vatrenoj buri, stoji Svetitelj, još dete - čist i  nevin, jer ga tako narodno predanje opisuje. On je spasitelj koji na zažarenoj kočiji uzleće na nebo da bi odozgo kišom izbavio zemlju i narod. 

Izvor:
Antologija poezije, slikarstva i vajarstva 

naivaca Srbije, Crne Gore i Republike Srpske
PASTIR TRAŽI DNO NEBA
Beograd, „Draganić“, 2001.  

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: Arhiva STV USA Stari sajt

Veza: STV USA Novi sajt