VIZIJA

Priče iz Usnulog grada (12)


Iznajmio je jeftin prostor, nekadašnji magacin na periferiji grada, za atelje. Opremio ga je sa puno ljubavi. Jedan deo je izdvojio za odmor. Ležaj, pisaći sto, improvizovana čajna kuhinja... Često je tu i noćivao.

Imao je čudan osećaj kada umoran legne na kauč „na rasklapanje“, kupljen na buvljaku. Prožimala ga je prijatna drhtavica, uzbuđenje, ushićenje.

Ideje za slike je uvek dobijao u kreativnom sanjarenju, kako je zvao razmišljanje pred spavanje. Gradio je sliku prvo u mislima, a tehnički deo je sa lakoćom uradio već u prepodnevnim časovima. Iako su svi cenili njegov rad, on nikada nije bio zadovoljan.

Bio je kišovit, hladan, septembarski dan. Ostao je u ateljeu. Te večeri, uronjen u meki starinski kauč predao se sanjarenju. Osetio je neizmernu radost. Blaženstvo u duši. Ljubav... Bezvremeni lik žene za kojom je tragao bio je pred njim... Plašeći se da ne izgubi sećanje na tu viziju, ustao je i počeo da slika.

Grčevito je istiskivao boje, menjao četkice, a pogled sa portreta ga je čežnjivo pratio u iščekivanju kulminacije njegovih osećanja. Poslednji potez i još jedan pogled na nju.

„To je ona... to je ona...!“ - šaputao je, i srećan se bacio na kauč.

Probudila ga je blještava svetlost jutarnjeg sunca. Skočio je sa kauča u susret slici. Na štafelaju belo platno. Boje i četkice uredno složene.


Nadica Janić