Susret (7)
Sela je pored mene u čekaonici Doma zdravlja. „Valjda ću brzo doći na red. Znate, muž mi je bolestan, ostao je sam kod kuće. Mnogo mi je teško. Nemam kome ni da se izjadam. Došla sam da mi prepiše nešto za smirenje. Znate, teško je kada živite sa nekim trideset godina i gledate kako umire. Jeste da mi život sa njim nije bio lak, ali srodiš se... Muči se jadnik. Činim sve da mu olakšam...“, i šapuće mi šta mu sve kuva, koje sokove cedi, čime mu maže zadnjicu. Slušam i klimam glavom. Čekaonica mi se ljulja, znojim se.
Odahnula sam kada je izašla iz ordinacije. Ali, ponovo je sela pored mene: „Divni ste. Tako ste me s pažnjom slušali. Volela bih da s Vama popričam... ako biste mi dali Vaš broj telefona.“
Zove me svako veče posle devet. „...Znate, muči se čovek, a ja mu kažem - Kako si živeo, tako ćeš i umreti. Sve dajem od sebe da mu olakšam muke, ali neću da ostane nešto nedorečeno. Moli me da ćutim, plače...“
Odmičem slušalici. Reči se pretvaraju u neprijatan zvuk koji povremeno dopunjavam sa „da... da...“
Izbegavala sam razgovor pod mnogim izgovorima, isključivala telefon. Posle nekolika nedelja njen glas: „Ta, gde ste Vi! Imam toliko toga da Vam ispričam. Znate, Bane je umro. Ne da je na sahrani bilo dostojanstveno. Sve sam dala od sebe. Nema šta da mi zameri na onom svetu. Znate, kada je umiro, kažem ja njemu...“
Kliknem na dugme telefona: „tu... tu...“
Nadica Janić
.JPG)
4 коментара:
Razmišljam dugo o tvojim kratkim pričicama.
Volela bih da im shvatim poentu koju si ti htela da im daš...o usamljenim ljudima, koji se hvataju za usputna poznanstva, ne vide da i drugi ljudi imaju brige, koriste ih kao kantu za svoj emotivni otpad, ili, kad je reč o slušaocu, o ljudima koji nemaju empatije za osećanja ljudi oko sebe.
Jedno je sigurno, otuđeni smo jedni od drugih i mnogo, mnogo daleki.
Hvala, draga Neno, na čitanju i komentaru.
Poenta kratkih priča, kao i bloga u celini je "...da pomogne čoveku da se nađe ili snađe." (Pogledaj citat u prethodnom postu "Poput Šeherezade".)
U potpunosti se slažem sa Tobom da smo otuđeni jedni od drugih, da jedni druge "smaramo" s pričom. Izgubili smo osećaj da razumemo druge i da ih saslušamo, a ujedno vapimo za drugim, da se nekom izjadamo, da nas neko prijateljski zagrli, da se smejemo a ne ismejavamo, da budemo bliski, iskreni, topli...
Pročitala sam sve Susrete,mogu reći da su me nagnali na razmišljanje...Koliko je ljudskih sudbina koje nam promaknu nezapažene i kako smo malo svesni usamljenosti koja nas okružuje...Sa malo reči uspevate da stvorite jezgrovit utisak i da prenesete intimne osećaje svakodnevnog života...Nastaviću da pratim Vaš blog,smatram da sam vreme provedeno iščitavajući Vaše priče provela kvalitetno.Pozdrav iz Niša!
Hvala, draga Gordana, na čitanju, divnom komentaru i želji da i dalje pratiš ovaj blog.
Veliki pozdrav,
Nadica
Постави коментар