Reportaža
LJUDI PORED NAS (6)
Šta je starost? Šta određuje donju granicu ovog životnog perioda? Koji ljudi su stari? Da li je starost individualna stvar?
Olgica Sikra, krepka, lepa šezdesetsedmogodišnja žena ima jednostavan odgovor:
„Starost je stanje a ne hronološki broj godina. Ne treba dodavati godine životu, već ispuniti život. Ja životnu energiju crpim iz tri osećanja: ljubavi prema porodici, osećanja korisnosti i mogućnosti za rad. Svaki moj dan je osmišljen i ispunjen radom tako da nemam vremena za starenje. Ne znam za osećaj usamljenosti na koji se mnoge moje prijateljice žale.“
Usamljenost je sve češća pojava i problem kod ostarelih ljudi. Teža je čak i od materijalne nemaštine i ugroženosti jer čovek ne zadovoljava one socijalne motive koji ga čine čovekom: da bude u društvu, da bude priznat od sredine i da ima određenu ulogu i položaj, da voli i da bude voljen. Bez toga čovek je ogoljen, njegovo dostojanstvo je degradirano a životni uslovi narušeni i dehumanizovani.
„U vreme kada se najteže živelo, 1996. godine, kada su svi bili okrenuti ka sebi i borili se za puko preživljavanje, žene u Novim Banovcima su se udružile. Osnovano je Udruženje žena „8. mart“ kao vanstranačka grupa građana. Izabrana sam za predsednika Udruženja i na poslednjem izboru, po prestanku mandata, žene su me proglasile za doživotnog predsednika. To znači da moram još dugo da živim i radim da ne izneverim njihovo poverenje“, veselo priča Olgica.
Prisustvovala sam na njihovom sastanku sredom u prostorijama „Kluba penzionera“ u centru Novih Banovaca. Topla atmosfera, kafica, tiha muzika. Doterane, nasmejane, pričljive. Znajući da pripremam tekst za novine, svaka je htela da iznese svoje utiske, motivaciju za rad, da poruči nešto. Listala sam njihovu arhivu, isečke iz novina, gledala zahvalnice, priznanja, fotografije... i bila fascinirana. Olgica je uredno beležila sve aktivnosti, a aktivnosti su imale sadržaj koji je oslikavao sva neprijatna društvena dešavanja.
„Najviše smo radile za vreme bombardovanja. Kuvale smo i mesile kolače za vojnike i oficire PVO. Položaj sam samo ja smela da znam i sama sam sa vozačem odnosila hranu. Nisam se bojala. Mislila sam samo na majke tih momaka“, priča Olgica i za trenutak je nestao osmeh sa njenog lica.
Olgica je organizovala niz aktivnosti sarađujući sa Centrom za socijalni rad u Staroj Pazovi u vezi pomoći starim licima, u realizacija programa usvojenja i hraniteljstva i pomoći izbeglim i raseljenim licima.
„Ove godine smo za Uskrs pozvale decu bez roditelja iz Pančeva u goste i u Centru za kulturu pripremile uskršnji doručak i poklone. Sada sakupljamo odeću za decu bez roditelja u Sremčici“, nestrpljivo se uključuje Danica Miletić.
„Brinemo mi i jedna o drugoj. Idu godine koje donose bolest, gubitak muža, nerazumevanje najbližih u porodici. U najtežim trenucima nađemo se jedna drugoj kao uteha i podrška. Ali, ima i dana kada smo vesele kao devojčice. Sarađujemo sa 41 udruženjem žena u Vojvodini. Međusobno se posećujemo, organizujemo večeru i uz muziku godine ne primećujemo. Obišle smo celu Srbiju. Uspomena je puno i često se zabavljamo prepričavajući neki doživljaj“, nastavlja Olgica.
Razgovor je tekao sve spontanije.
„Mislim da bih poludela da samo sedim kod kuće. Kada dođem ovde, sve obaveze i brige zaboravim“, kaže Zlatanka Stanić.
„Ja nemam vremena ni da mislim kod kuće. Svi me vuku za rukav: Daj ovo, daj ono! A opet, u duši sam sama. Jedva čekam sredu kada ću moći da se nađem sa drugaricama u Udruženju“, veoma otvoreno i žustro kaže Stana Malinović.
Dotakle smo mnoge teme, čula sam i koji vic, smejale smo se ... Ispratile su me sa osmehom koji je poništavao njihove godine.
Nadica Janić
„Pazovačke novine“, decembar – januar 2004/2005.
LJUDI PORED NAS (6)
Šta je starost? Šta određuje donju granicu ovog životnog perioda? Koji ljudi su stari? Da li je starost individualna stvar?
Olgica Sikra, krepka, lepa šezdesetsedmogodišnja žena ima jednostavan odgovor:
„Starost je stanje a ne hronološki broj godina. Ne treba dodavati godine životu, već ispuniti život. Ja životnu energiju crpim iz tri osećanja: ljubavi prema porodici, osećanja korisnosti i mogućnosti za rad. Svaki moj dan je osmišljen i ispunjen radom tako da nemam vremena za starenje. Ne znam za osećaj usamljenosti na koji se mnoge moje prijateljice žale.“
Usamljenost je sve češća pojava i problem kod ostarelih ljudi. Teža je čak i od materijalne nemaštine i ugroženosti jer čovek ne zadovoljava one socijalne motive koji ga čine čovekom: da bude u društvu, da bude priznat od sredine i da ima određenu ulogu i položaj, da voli i da bude voljen. Bez toga čovek je ogoljen, njegovo dostojanstvo je degradirano a životni uslovi narušeni i dehumanizovani.
„U vreme kada se najteže živelo, 1996. godine, kada su svi bili okrenuti ka sebi i borili se za puko preživljavanje, žene u Novim Banovcima su se udružile. Osnovano je Udruženje žena „8. mart“ kao vanstranačka grupa građana. Izabrana sam za predsednika Udruženja i na poslednjem izboru, po prestanku mandata, žene su me proglasile za doživotnog predsednika. To znači da moram još dugo da živim i radim da ne izneverim njihovo poverenje“, veselo priča Olgica.
Prisustvovala sam na njihovom sastanku sredom u prostorijama „Kluba penzionera“ u centru Novih Banovaca. Topla atmosfera, kafica, tiha muzika. Doterane, nasmejane, pričljive. Znajući da pripremam tekst za novine, svaka je htela da iznese svoje utiske, motivaciju za rad, da poruči nešto. Listala sam njihovu arhivu, isečke iz novina, gledala zahvalnice, priznanja, fotografije... i bila fascinirana. Olgica je uredno beležila sve aktivnosti, a aktivnosti su imale sadržaj koji je oslikavao sva neprijatna društvena dešavanja.
„Najviše smo radile za vreme bombardovanja. Kuvale smo i mesile kolače za vojnike i oficire PVO. Položaj sam samo ja smela da znam i sama sam sa vozačem odnosila hranu. Nisam se bojala. Mislila sam samo na majke tih momaka“, priča Olgica i za trenutak je nestao osmeh sa njenog lica.
Olgica je organizovala niz aktivnosti sarađujući sa Centrom za socijalni rad u Staroj Pazovi u vezi pomoći starim licima, u realizacija programa usvojenja i hraniteljstva i pomoći izbeglim i raseljenim licima.
„Ove godine smo za Uskrs pozvale decu bez roditelja iz Pančeva u goste i u Centru za kulturu pripremile uskršnji doručak i poklone. Sada sakupljamo odeću za decu bez roditelja u Sremčici“, nestrpljivo se uključuje Danica Miletić.
„Brinemo mi i jedna o drugoj. Idu godine koje donose bolest, gubitak muža, nerazumevanje najbližih u porodici. U najtežim trenucima nađemo se jedna drugoj kao uteha i podrška. Ali, ima i dana kada smo vesele kao devojčice. Sarađujemo sa 41 udruženjem žena u Vojvodini. Međusobno se posećujemo, organizujemo večeru i uz muziku godine ne primećujemo. Obišle smo celu Srbiju. Uspomena je puno i često se zabavljamo prepričavajući neki doživljaj“, nastavlja Olgica.
Razgovor je tekao sve spontanije.
„Mislim da bih poludela da samo sedim kod kuće. Kada dođem ovde, sve obaveze i brige zaboravim“, kaže Zlatanka Stanić.
„Ja nemam vremena ni da mislim kod kuće. Svi me vuku za rukav: Daj ovo, daj ono! A opet, u duši sam sama. Jedva čekam sredu kada ću moći da se nađem sa drugaricama u Udruženju“, veoma otvoreno i žustro kaže Stana Malinović.
Dotakle smo mnoge teme, čula sam i koji vic, smejale smo se ... Ispratile su me sa osmehom koji je poništavao njihove godine.
Nadica Janić
„Pazovačke novine“, decembar – januar 2004/2005.
.JPG)
7 коментара:
Divno je videti koliko se u tim sredinama gde je života preostalo manje nego drugde, taj isti život mnogo više voli, razume. ceni, nego što to umeju mlađi. A starost je, mislim, samo na fizičkom, telesnom nivou, duša ne stari, ona je večna i uvek ista. Srdačan pozdrav!
Veoma sam, po godinama, bliska ovim dragim gospođama. I ne samo godinama: mislim da isto osećam. Još par godina mi je ostalo do penzije i ja se tome radujem. To zato što ću moći mnoge stvari koje sada ne stižem, da uradim. Već sam čitav plan napravila. No, pošto ovde nije o meni reč, moj zaključak je: divim se ovim hrabrim ženama i podržavam ovakve akcije, između ostalog i pisanje o njima...
Poštovane emo_serpica, Todora,
Hvala na komentaru.
Danas se ljudi boje starosti. Nedavno sam čula da vlada "teror mladosti". Stariji ljudi se bore za svoj prostor i ukoliko nisu organizovani ostaje im jedino da sede kod kuće.
I ja verujem da je duša večna i da, za razliku od tela, ne stari. U poznijim godinama imamo iste socijalne i emotivne potrebe, ali njihovo zadovoljavanje ograničava naša telesna propadljivost.
Starost nije "ružna i tužna" kako govore. Bora se ne treba stideti. Svaka bora sadrži životnu radost i tugu, beleg je trajanja... Ko traži lepotu čoveka samo u spoljašnjem, vizuelnom obliku, pravu lepotu nikada neće sagledati.
Odlazak u penziju je odlazak na doživotni odmor. Ukoliko se očuva krepkost to je veoma lep period života koji može da se ispuni mnogim aktivnostima, radošću i zadovoljstvom.
Uzivanje je citati svaku Tvoju pricu, prepune su topline i zivota.
Hvala, draga Neno!
Prelep teks. Nekad razmisljam u usamljenosti i uverena sam da je to stanje duha! Zato u ovim godinama treba da radimo na pozitivnom razmisljanju, da ulazemo u sebe, svoje zdravlje i da naucimo da radimo ono sto nas cini srecnima... bar sat vremena dnevno, uprkos pretrpanom rasporedu. Poznajem stare tridesetogodišnjake i mlade sezdesetogodisnjake, evo moja komsinica ima 65 godina, u penziji je, upisala je jezike, ide na predavanja istorije umetnosti, putuje sa drugaricama (udovica je) i kad je vidim, ona mi ulepša dan osmehom i pozitivnim stavom.
Hvala, draga Milice, na komentaru.
Ovakvo razmišljanje u Tvojim godinama nagoveštava da ćeš i u poznim godinama zadržati mladalački duh.
Sve se u životu gradi, za sve je potreban trud. Ne može se organizovati život u penziji ako o tome nismo razmišljali već oko četrdesete godine.
Постави коментар