Reportaža
LJUDI PORED NAS (1)
U Sremu se frula može čuti samo na koncertima KUD-a. I na njima je Pera Francuz iz Novih Banovaca svirao, ali njegova redovna i najvernija publika, skoro svakodnevno a nedeljom i praznikom – obavezno, je Đervin i obala Dunava sve dokle vetar i voda zvuk nose.
Petronije Stefanović je pre 30 godina na Đervin stigao u potrazi za svojim kamenom na reci. Mukotrpno zarađenim novcem u Parizu želeo je da svojoj porodici pruži udoban život a za sebe je zadržao pravo samo da živi pored reke.
„Kroz selo ispod Suve planine, gde sam rođen, protiče Kutunska reka. Naša kuća je bila na samoj obali reke. Svako je imao svoj kamen za umivanje, počevši uzvodno, od oca do najmlađeg brata, i na kraju je bio kamen gde se pojilo blago. Voleo sam svoj kamen gde sam se kao dete brčkao, gde sam satima svirao frulu, gde sam se prvi put obrijao, gde sam plakao kada sam odlazio“, sa nostalgijom priča Pera.
Sa 18 godina je ostavio svoje selo i sa sobom u Pariz poneo samo nekoliko frula i sećanje na detinjstvo i mladost. U Parizu nije bilo posla koji nije prihvatao da radi. U predahu, zvuk frule mu je bio isto kao hrana i voda... A kada je zaradio dovoljno da može da odredi svoj kamen na nekoj reci, odabrao je Đervin .
Od tada meštani ovog dela Novih Banovaca imaju redovne „solističke koncerte“ Pere zvanog Francuz. Ponekad svira narodnu muziku, ali većinom su to njegove „kompozicije“. Iz kolekcije frula, koje i sam pravi, uvek izabere frulu koja odgovara njegovom trenutnom raspoloženju i osnovnom tonu koji želi da dominira.
„Uživam kada zvucima frule mogu da dočaram zvuke prirode i sela, ali ne samo zvuke. Mogu da dočaram spuštanje magle u dolinu, izlazak sunca, ogledanje meseca u vodi...“, poetski objašnjava Pera svoj „muzički opus“.
A ja se setih prolećnih noći za vreme bombardovanja, kada mesec nikada jasnije nije sijao, a Pera nikada tužnije i lepše nije svirao. Oboje se spontano vraćamo u to vreme.
„Čim bi počela najava bombardovanja, istrčao bih ispred kuće i počeo da sviram. Hteo sam time da komšijama razbijem strah. Mislio sam, ako meni ne staje dah i mogu da sviram, da će i njima biti lakše“, kaže Pera.
I bilo je tako. Kada nismo slušali Perinu frulu znali smo da su negde sva stakla „otišla“ i da Pera tamo odvozi tone stakla.
Pri kraju rata vode nije bilo skoro tri dana. Svi smo držali otvorene slavine željno je očekujući. A bombardovanje nikada češće! Oko ponoći, iznenada su uključili vodu, a Pera neprestano, do zore svira... Ujutro se već prepričavao vic kako se Pera zamalo nije udavio kada je ušao u kuću.
Pera je danas u zasluženoj penziji. Obožava unuke i sa svojom suprugom provodi mirne dane u dokolici ili u nekim majstorijama.
U okruženju mnogi znaju Peru Francuza kao neobičnog vozača GSP-a. Bio je jedini vozač koji nije hteo da nosi uniformu i redovno je samoinicijativno uplaćivao mesečnu kaznu. A od GSP-a je dva puta dobio diplomu za najboljeg vozača bez ijednog saobraćajnog prekršaja. Svojim „francuskim“ izgledom, odećom i ljubaznošću šarmirao je putnice. Na svakoj stanici, dok putnici izlaze i ulaze u njegov autobus, svirao je frulu.
Vozačku karijeru je nastavio u fabrici stakla „Zvezda“ u Zemunu i 17 godina je samo on vozio jedini teretni kamion TAM-260 sa 26 tona tereta sa staklom.
„Nije lako upravljati tim vozilom sa takvim teretom, kaže Pera. Najteže mi je bilo za vreme bombardovanja. Ture sam vozio po celom gradu. Sećam se, vozim teret pored rafinerije u Pančevu koja gori. Stravičan prizor, a moram da budem pribran... Vozio sam tada i do Čačka, Niša... Od buke motora nisam čuo bombe, ali prizori uz put su bili užasni. Na mestima gde sam se zadržavao radi istovara, prvo sam morao da sviram na fruli. Možda sam izgledao sulud ili inadžija, ali samo moji Banovčani bi me razumeli.“
Čarobna frula Pere Francuza je njegova duša. Kada čujete zvuke muzike kaja se stapa sa zvucima prirode i mirisom Dunava to Perina duša peva za nas.
Nadica Janić
„Pazovačke novine“, decembar - januar 2005/2006.
LJUDI PORED NAS (1)
U Sremu se frula može čuti samo na koncertima KUD-a. I na njima je Pera Francuz iz Novih Banovaca svirao, ali njegova redovna i najvernija publika, skoro svakodnevno a nedeljom i praznikom – obavezno, je Đervin i obala Dunava sve dokle vetar i voda zvuk nose.
Petronije Stefanović je pre 30 godina na Đervin stigao u potrazi za svojim kamenom na reci. Mukotrpno zarađenim novcem u Parizu želeo je da svojoj porodici pruži udoban život a za sebe je zadržao pravo samo da živi pored reke.
„Kroz selo ispod Suve planine, gde sam rođen, protiče Kutunska reka. Naša kuća je bila na samoj obali reke. Svako je imao svoj kamen za umivanje, počevši uzvodno, od oca do najmlađeg brata, i na kraju je bio kamen gde se pojilo blago. Voleo sam svoj kamen gde sam se kao dete brčkao, gde sam satima svirao frulu, gde sam se prvi put obrijao, gde sam plakao kada sam odlazio“, sa nostalgijom priča Pera.
Sa 18 godina je ostavio svoje selo i sa sobom u Pariz poneo samo nekoliko frula i sećanje na detinjstvo i mladost. U Parizu nije bilo posla koji nije prihvatao da radi. U predahu, zvuk frule mu je bio isto kao hrana i voda... A kada je zaradio dovoljno da može da odredi svoj kamen na nekoj reci, odabrao je Đervin .
Od tada meštani ovog dela Novih Banovaca imaju redovne „solističke koncerte“ Pere zvanog Francuz. Ponekad svira narodnu muziku, ali većinom su to njegove „kompozicije“. Iz kolekcije frula, koje i sam pravi, uvek izabere frulu koja odgovara njegovom trenutnom raspoloženju i osnovnom tonu koji želi da dominira.
„Uživam kada zvucima frule mogu da dočaram zvuke prirode i sela, ali ne samo zvuke. Mogu da dočaram spuštanje magle u dolinu, izlazak sunca, ogledanje meseca u vodi...“, poetski objašnjava Pera svoj „muzički opus“.
A ja se setih prolećnih noći za vreme bombardovanja, kada mesec nikada jasnije nije sijao, a Pera nikada tužnije i lepše nije svirao. Oboje se spontano vraćamo u to vreme.
„Čim bi počela najava bombardovanja, istrčao bih ispred kuće i počeo da sviram. Hteo sam time da komšijama razbijem strah. Mislio sam, ako meni ne staje dah i mogu da sviram, da će i njima biti lakše“, kaže Pera.
I bilo je tako. Kada nismo slušali Perinu frulu znali smo da su negde sva stakla „otišla“ i da Pera tamo odvozi tone stakla.
Pri kraju rata vode nije bilo skoro tri dana. Svi smo držali otvorene slavine željno je očekujući. A bombardovanje nikada češće! Oko ponoći, iznenada su uključili vodu, a Pera neprestano, do zore svira... Ujutro se već prepričavao vic kako se Pera zamalo nije udavio kada je ušao u kuću.
Pera je danas u zasluženoj penziji. Obožava unuke i sa svojom suprugom provodi mirne dane u dokolici ili u nekim majstorijama.
U okruženju mnogi znaju Peru Francuza kao neobičnog vozača GSP-a. Bio je jedini vozač koji nije hteo da nosi uniformu i redovno je samoinicijativno uplaćivao mesečnu kaznu. A od GSP-a je dva puta dobio diplomu za najboljeg vozača bez ijednog saobraćajnog prekršaja. Svojim „francuskim“ izgledom, odećom i ljubaznošću šarmirao je putnice. Na svakoj stanici, dok putnici izlaze i ulaze u njegov autobus, svirao je frulu.
Vozačku karijeru je nastavio u fabrici stakla „Zvezda“ u Zemunu i 17 godina je samo on vozio jedini teretni kamion TAM-260 sa 26 tona tereta sa staklom.
„Nije lako upravljati tim vozilom sa takvim teretom, kaže Pera. Najteže mi je bilo za vreme bombardovanja. Ture sam vozio po celom gradu. Sećam se, vozim teret pored rafinerije u Pančevu koja gori. Stravičan prizor, a moram da budem pribran... Vozio sam tada i do Čačka, Niša... Od buke motora nisam čuo bombe, ali prizori uz put su bili užasni. Na mestima gde sam se zadržavao radi istovara, prvo sam morao da sviram na fruli. Možda sam izgledao sulud ili inadžija, ali samo moji Banovčani bi me razumeli.“
Čarobna frula Pere Francuza je njegova duša. Kada čujete zvuke muzike kaja se stapa sa zvucima prirode i mirisom Dunava to Perina duša peva za nas.
Nadica Janić
„Pazovačke novine“, decembar - januar 2005/2006.
.JPG)
3 коментара:
ОД СРЦА ХВАЛА!
Читајући Вашу причу, као да сам чула Перину фрулу и осетила глаткоћу његовог камена. Онако како он звуком, ви речју успевате да дирнете душу. Свака Ваша мала прича је једно велико осећање. Хвала!
Hvala Miroslave, hvala Todora!
Постави коментар