BELI ŠAL

Priče iz Usnulog grada (27)

Franjo Koren: " Klupa i starac"

Penzionisani profesor, gospodin Milan, odlazio je sve ređe u pozorište, bioskop ili u restoran. Očekivao je da će nekog poznatog sresti, da će mu neko pružiti ruku i pozvati ga na kafu. Ničiji pogled, već davno, nije se zaustavio na njemu. Sin se povremeno javljao telefonom i te trenutke radosti delio je, u mislima, sa svojom prijateljicom iz davnih dana, sa Nađom, koja mu je podarila trenutke najčistije ljubavi i nežnosti. Njena uramljena fotografija mu je bila jedino društvo, a pored nje je bila zatvorena kartonska kutija sa prorezom i ispisanom njenom adresom. Pisao joj je pisma i ubacivao u «poštu». Pisao joj je o svojoj patnji, pisao joj je i pesme, pisao joj je i o psihičkim promenama koje uočava. Otvarao je dušu i sve iz nje «zatvarao» u koverat, sa olakšanjem. «Saznaće jednom. I oprostiće mi», šaputao je dok je ubacivao pismo u «poštu» i osećao je neku blagost i sreću u srcu.

Sve bi bilo u redu da nisu u njemu i oko njega nastajale te čudne promene. Najčudnije se desila jednog prolećnog dana. Taksista ga je dopratio do vrata kuće. Kuća otvorena. U fotelji sedi mlad gospodin koji mu se učini poznat. «Sve sam sredio, samo da se spakuješ», umesto pozdrava, nervoznim glasom reče mladi gospodin… Iz luksuznih kola gospodin Milan je detinjim pogledom radoznalo posmatrao odnekud poznate ulice koje su brzo izmicale. U krilu je stiskao zatvorenu kartonsku kutiju sa prorezom i uramljenu fotografiju. 

U dugim noćima, u domu za stare, gospodin Milan je budan sanjao prolećni dan kada ga je jedan lep, mlad gospodin, koji reče da je njegov sin, kolima prošetao kroz grad. Ničega se više nije sećao o čemu bi sanjao. 

Savremeno britansko slikarstvo
(ulje na platnu)

Nađa je živela u naizgled srećnom braku. Bila je ćutljiva i uvek zamišljena, zagledana u nešto nestvarno. Imala je neobičan hobi. Uživala je u dodiru vune, u njenom mirisu posle pranja u «Nili», u toplini koju je osećala kada ispleteni šal prisloni na obraz. Njeni šalovi su uvek bili «klot», vazdušasti, meki. Poklanjala ih je ili parala, pa ponovo plela. Uplitala je u njih svoje misli koje su se sa svakom petljom vraćale iz davne zimske noći kada je nebo trepnulo i jedna zvezda zauvek nestala.

Imala je dvadeset godina. On – mnogo više. Posle izlaska u pozorište dopratio bi je do kuće. Uvek su se dugo rastajali, kao da je zauvek, zagledani duboko u oči, sa isprepletenim prstima na njegovim grudima. «Hladno mi je», šapnula je drhtavo i za tren se našla ušuškana ispod njegovog «grombi» kaputa. Lice joj je utonulo u meki, mirišljavi, beli šal. Pripijena, slušala je otkucaje njegovog srca i osetila neizrecivu sreću i toplinu u duši. Poželela je da taj trenutak večito traje. Od Nekog prizvana, podigla je glavu. Nebo je trepnulo i jedna zvezda je padala. On je imao zatvorene oči i čudan grč na licu. Dok je prislanjala beli šal na obraz, uvek se pitala: da je i on video zvezdu koja pada, da li bi sve drugačije bilo. 

Savremeno britansko slikarstvo
(ulje na platnu)

U istom gradu, u domu za stare, penzionisani profesor, gospodin Milan, uvek je nosio beli šal. Ovog proleća, Nađa je dobila poziv iz doma da preuzme njegove stvari, njoj upućene: kartonsku kutiju sa neposlatim pismima, njenu uramljenu fotografiju i beli vuneni šal... Zauvek je odložila pletaće igle i belo pletivo. Večeri je provodila pored prozora zagledana u krošnju breze. U ehu večernjih zvona, kada se zvuk i poslednji treptaji svetlosti pretvaraju u večnost, prepoznavala je otkucaje njegovog srca. 

Nadica Janić

Objavljeno:

- Zbornik "Topla reč 2", jun 2016.

- STV USA 2020. 
- Srpska dijaspora  2020. 

- Serbia-world  2020.

Korice knjige "Topla reč 2", 2016. godine

Izdavač: Udruženje slobodnih umetnika Australije

POSLEDNJI PLES

Priče iz Usnulog grada (26)

"Tango je tužna misao koja se pleše."

Po navici, ustajao je rano i u domu za stare. Posle duge šetnje, odmarao se na klupi u parku doma. Zamišljen, planirao je kako da ispuni dan. Inspiracija za pisanje je nestala. Sećanja su ga iscrpljivala. Pitanja nisu nalazila odgovor. Prihvatio je svoju nemoć, kao izgovor, što nije promenio svoj život, što ga nije proživeo po želji srca već po odluci njenog razuma. Osećao se zarobljenikom braka, obaveza, poslovnih dužnosti... A ljubav je želeo. Ushićenje zagrljaja. 

Tog jutra je ugledao krhku siluetu na njegovoj klupi. Kao senka. Prišao je. Pozdravio je. Njen setan pogled mu je prostrujao kroz telo. Tamno zelene oči imale su vlažan sjaj iza debelih naočara. Duga suknja, lagani džemper, uredna pletenica niz grudi. Ruke sklopljene u krilu... 

Seo je pored nje. 

„Vi ste nova?“

„ Ne, ja sam stara“, i nasmejala se.

Njen osmeh ga je osvojio. Vragolast kao u devojčice. I toga trena, znali su se oduvek. 

„Ruka Vam je hladna.“ 

Nije se opirala. Drugu ruku je stavila preko njegove. Posle mesec dana postali su muž i žena. Dobili su svoju sobu. On je pisao, ona je slikala. Bili su Radost i Nada u domu. 

Često su organizovane igranke i izbor najboljeg para. U sobi su vežbali korake, uživali uz muziku. Za veče se posebno spremila. Imala je još nekoliko kapi „Šanel 5“. Duga, uska haljina je pristajala uz očuvano i skladno telo. On je obukao odelo koje ga je činilo još vitkijim i višljim. 

Pustili su muziku Johnny Reid “Dance with me” za koju je, skrivajući od nje, zamolio organizatora.

Nije mislio na korake. Osećao je njeno gipko telo. Uranjao u pogled voljene žene. Iskrslo mu je: oči ne stare. Dva zelena dragulja su blistala na njenom licu. Osmeh devojčice. 

Nije mislila na korake. Osećala je snažnu ruku na leđima. Osećala je mekoću njegovog dlana na šaci. „Poleteću! Srećna sam!“, govorio je iz nje glas devojčice. Tražila je odgovor u njegovim očima boje kestena. Ljubila ga je pogledom. Prodirala u dubinu zenica... zadrhtala. Žudnja joj je obuzela telo. Glavu je prislonila na njegove grudi. Njihali su se polako, skladno. Nestalo je vreme. Trenutak se pretvorio u večnost. 

Prenuo ih je aplauz. Polako je ispustio iz zagrljaja. Zadržao je njenu ruku u svojoj. I kao zatečena deca u nedozvoljenoj igri, trgao ih je glas:

„Najbolji par ove večeri je...“
Njihova imena su mu zvučala kao zavet, kao eho neproživljenog. Razdvojili su ruke i skromnim naklonom pozdravili publiku. 

Na njihovu sobu u domu nije se dugo čekalo. Otišla je tiho, sa osmehom. Od tuge, pridružio joj se posle dva meseca. Ostavio je kratko pismo sinu:

„Bila je smisao mog života. Nema nikoga. Obiđi i njen grob.“ 

Nadica Janić

Objavljeno u Zborniku "Topla reč 3", jul 2017. godine

Korice knjige "Topla reč 3", 2017. godine

Izdavač: Udruženje slobodnih umetnika Australije

Veza: STV USA 2021.

KAPA - SIMBOL STATUSA ČOVEKA

Duša slovenska (33)

Kapa mlade

Kapa je deo tradicionalne odeće slovenskih naroda i izražava čovekov socijalni status. Ona je znak, poruka i otuda srpska poslovica: „Kapa je starija od čoveka“. U različitim geografskim zajednicama kapa je imala različite oblike ali istu simboličku ulogu i poruku da smo svojim izgledom znak drugima o sebi, svojim namerama i radnjama. Od kada počne da nosi kapu čovek daje pečat svom biću, i to upravo na delu sebe koje je ogledalo njegove suštine postojanja. Pošto je smatrana neodvojivim delom čoveka Sloveni su obavezno sahranjivali pokojnika s kapom na glavi ili su kapu stavljali pored tela. Kod Srba postoji verovanje po kome onaj ko na svoju glavu stavi kapu pokojnika, neće moći da je skine. 

U zavisnosti od starosti i porodičnog statusa glava je bila pokrivena ili gola i time je imala značenje za položaj čoveka u društvenoj zajednici. Kod Južnih Slovena kapu su imali pravo da nose jedino momci zreli za ženidbu. Muškarci su, po pravilu, nosili kapu napolju a skidali je ulazeći u neku prostoriju, a takođe u crkvi, pred ikonom i pred čovekom višeg socijalnog statusa. Prilikom izvođenja nekih obreda, ogoljavanje muškarčeve glave bilo je sakralnog karaktera. Tako, tokom slavljenja slave i domaćin i gosti su gologlavi; muškarci skidaju kape prilikom prve setve, pred pokojnikom. 

Kod Južnih i Istočnih Slovena nenošenje kape bilo je znak žalosti muškarca. Takođe, u žalosti, nosili su kapu naopako. 

Muškarčevo nošenje kape kojim se kršilo pravilo etikecije, označavalo je ritualno obeležavanje određene situacije: prilikom objave novorođenčetovog imena gosti sede s kapom na glavi sve dok kum ne saopšti ime kumčeta. Mladoženja nije skidao kapu nezavisno od godišnjeg doba čak ni za vreme venčanja. 

Skidanje kape ponekad je simbolisalo odricanje od pređašnjeg stanja. Po srpskom običaju, prilikom iznošenja pokojnice iz kuće, njen muž zbacuje kapu i na glavu stavlja novu kapu kao znak da želi da stupi u novi brak. Često je skidanje kape asociralo na temu braka. Mladine drugarice su na svadbi krale mladoženjinu kapu i tražile otkup za nju. Mladoženjinu kapu su stavljali na mladinu glavu kao znak potvrde njegove vlasti nad njom i kao izraz želje za muškim potomstvom. 

Kada žene nose muške kape to ima negativne posledice. Verovalo se da će devojčica koja stavi na glavu mušku kapu izgubiti kosu, postaće žrtva uroka, ostaće neudata ili će roditi vanbračno dete. 

Kapa je često korišćena u poljoprivrednim i živinarskim obredima zahvaljujući svojoj zaštitnoj i plodonosnoj snazi. Na Badnji dan domaćice su kadile čitavo domaćinstvo noseći na glavi muževljevu kapu. Pre nego što bi nasadile kvočku, jaja bi stavljale u mušku kapu da se pilad odjednom izlegu kao što čovek jednim potezom skida kapu. 

Kapa je često korišćena kao simbol čoveka i mogla je da ga zameni u posebnim slučajevima. U Crnoj Gori je episkop u izuzetnim situacijama mogao da čita molitvu za isceljenje odsutnog bolesnika nad njegovom kapom. 

Postojale su zabrane na postupanje s kapom. U Srbiji su govorili: „Ko greje kapu na vatri, zaboleće ga glava“. Ne valja se igrati sa kapom, okretati je – zaboleće te glava; ne valja stavljati kapu na sto – biće svađe. 

Muška srpska kapa - šajkača

U bajkama i verovanjima, kapa se javlja kao stecište magične sile – đavola ili drugog mitološkog lika. U južnoslovenskom folkloru često je beleženo da je crvena kapa atribut đavola i sveta mrtvih. Poznat je i drugi bajkoviti motiv – kapa-nevidimka.

Tradicionalna srpska kapa - šajkača (vojnička kapa), kao deo vojne uniforme uvedena je u upotrebu posle srpsko-turskih ratova (1876-1878). To je jedan od najkarakterističnijih delova muške narodne nošnje u Srbiji s kraja 19. veka. Najverovatnije je da su je bivši vojnici poneli kući i, kao simbol junaštva i iskazane hrabrosti, počeli da je nose i u svakodnevnom životu.

Šumadijska nošnja

Šajkača je „preživela“ i oba Balkanska, i Prvi i Drugi svetski rat i tek nakon 1945. godine i dolaska socijalističkih vlasti zamenjena je u Jugoslovenskoj armiji tzv. „titovkom“.

ŽENSKA KAPA – OGLAVLJE

Oglavlje neveste

Oglavlje i frizura su bili pokazatelji bračnog statusa žene. Devojke bi kosu uplitale u dve pletenice, koje bi im dok su još mlade, padale niz leđa. Kada bi stasale za udaju, pletenice bi obavijale oko glave u vidu venca. Devojke bi najčešće išle gologlave (nisu nosile oglavlje), a za praznike bi kosu ukrašavale cvećem, metalnim novcem, trakicama i slično.

Ćelepuš - Šumadija

U oblasti Kosmaja, Kolubare i Gruže, devojke koje su stasale za udaju nosile bi oglavlje koje se nazivalo ćelepuš – plitka, crvena kapa od sukna, kupastog oblika. Fenomen dugog trajanja jer je nošana sve do polovine 19. veka.

Kićenje neveste

Bračna ceremonija kao obred prelaza iz jednog životnog perioda u drugi, za srpsku ženu u prošlosti odvijao se u tri faze i obuhvatao je tri statusa. U prvoj fazi, kada žena ima status udavače morala je o tome da "obavesti" zajednicu. Najrečitiji i najočigledniji način da stavi do znanja da se njen devojački život završava je putem načina ukrašavanja. Udavača se tada oblači lepše od drugih mladih devojaka, kiti se cvećem i nosi bogatiji nakit nego ostale žene. To traje do veridbe, odnosno udaje, kada nastupa druga faza prelaznog stanja koje za srpsku nevestu u prošlosti nije bilo vremenski određeno. Trajalo je do rođenja deteta, pa i duže.

Oglavlje, Bačka

Oglavlje, Gnjilane

Oglavlje, Gračanica

Oglavlje, Gruža

Oglavlje, Kosovo

Oglavlje, Rogozna

Oglavlje, Sirinička  Župa

Posebnost položaja neveste naročito se izražava lepotom i bogatstvom nakita. Ona nosi sav nakit koji je nosila kao devojka, ali još bogatiji i raskošniji. Količina i vrednost nakita koji se priprema za svadbu govori o značaju samog čina udaje i statusa neveste kada blista od sreće i zadovoljstva. Najvažniji deo srpskog nevestinskog nakita tokom 19. i prve polovine 20. veka je oglavlje ili ukras za glavu, koji mlada prvi put stavlja na dan venčanja, a zatim ga nosi u svečanim prilikama za vreme trajanja statusa neveste. Rođenjem prvog deteta nevesta skida sa oglavlja jedan deo nakita i tim činom stavlja do znanja da se zauvek odvaja od svoje dotadašnje uloge. Time započinje treća faza, kada nevesta stiče položaj udate žene, koji se u okviru zajednice najviše ceni.

Mlada s kapom smiljevac

Kada devojka postane nevesta, ćelepuš bi zamenila nevestinskim oglavljem – smiljevac. Ovu kapu je pravila nevesta, sa svojim drugaricama uz pevanje ritualnih pesama. Svaki element na kapi je imao simboličko značenje. Kapa se sastojala od nanizanog novca – mogla je imati i do 300 novčića, a mogla je da ima i zlatnike. Prisustvo novca je ukazivalo na socio-ekonomski status neveste. Gornji deo kape je bio ukrašavan raznim biljem (bosiljkom, nanom, majčinom dušicom i slično), koje je imalo svoje mesto u narodnoj religiji Srba. Bosiljak je smatran moćnim apotropejskim sredstvom, ali ipak je na kapi dominiralo cveće smilje. Ono je smatrano devičanskim cvećem koje ukazuje i na devičanski status buduće mlade. Na samom vrhu kape se nalazilo paunovo perje. Verovalo se da oko na perju može da odvrati i zaštiti mladu od urokljivaca. Pored toga, posedovanje paunovog perja je ukazivalo na viši socio-ekonomski status. Siromašnije neveste bi, umesto paunovog perja, nosile perje ćurana ili kokoši. Na krajevima kape su stajali i praporci jer se veruje da zli demoni beže od buke. Sa zadnje strane kape nalazio se duvak – peškir od tankog, belog platna. On je imao praktičnu funkciju - držao je kapu da ne padne s glave.

Nevesta bi posle večanja još 40 dana, svakodnevno, nosila smiljevac, a posle tog perioda, sve dok ne zatrudni, samo nedeljnom i praznicima. Nakon toga, kapa se rasformira, a novac se čuva kao porodična dragocenost. Koristio se za dekoraciju nekih drugih predmeta, ili bi se ustupao siromašnijim devojkama za njihovo venčanje.

Nakit (oglavlje) neveste - trvelji sa prevezom

U istočnoj Srbiji su neveste osim smiljevca često nosile oglavlje pod nazivom trvelji sa prevezom. Trvelji su bile dve jako debele pletenice upletene od prave ženske kose sa dodatkom vune, ili tuđe kose.Te pletenice su se vezivale tako što se najpre spuste između uha i obraza, a zatim se vrate ispod uha i vežu na potiljku. Trvelje su neveste ukrašavele cvećem, perlama, šljokicama, ukrasnim iglama i nizovima novca. Preko trvelja stavljen je prevez u vidu pravougaonog komada tkanine, koji je zahvatao polovinu temena i spuštao se do polovine leđa. Prevez je kićen niskama novca, bojenim perjem, paunovim perom, praporcima i lančićima sa privescima. Svi ti ukrasi osim dekorativne imali su i apotropejsku ulogu, da zaštite nevestu od zlih uticaja.

Žena sa konđom

Veoma dekorativnu vrstu oglavlja nosile su neveste u Mačvi, u vidu teške kape zvane naniz, sa svih strana iskićene srebrnim novcem. Ova kapa produžavala se niz pleća i preko grudi i bila iskićena smiljem i ponekad ružom. Dan posle venčanja mlade u Mačvi su nosile oglavlja pod nazivom konđa i obradač, bogato dekorisana kompletom nakita poznatim kao ukovi i kuke.

U Vojvodini su neveste nosile visoke okrugle kape kofire pravljene od kartona i obložene veštačkim cvećem i trešnjama. Na vrhu ove kape stajalo je zakačeno paunovo perje sa ogledalcem u sredini. Omiljeno oglavlje, posebno imućnih vojvođanskih nevesta, bila je i kapa zlatara ili zlaćanka. Ove kape imale su izdužen oblik sa dva para traka. Izrađivane su od svile, atlasa, satena ili brokata obično bele, žute ili plave boje. Cela površina kape ukrašena je zlatovezom sa motivima srca, lale i ljiljana. Zlatara se ukrašavala i staklenim kamenjem, šljokicama i staklastim perlicama.

Kada prođe godina od večanja, nevesta dobija status udate žene i obavezno nosi oglavlje udate žene – konđa koje se sastoji iz dva dela. Prvi deo je plitak, drveni podmetač koji se stavlja na samo teme. Preko njega se stavlja marama od običnog platna – ubradača, savijena po dijagonali čija sva tri kraja slobodno padaju. Da bi se sakrio drveni podmetač, stavlja se dekorativna traka od pliša ili svile - kumaš. Mesto nošenja drvnog podmetača ukazivalo je na regionalnu pripadnost. U Šumadiji se nosila visoko na temenu, pri čemu je gotovo ceo prednji deo glave ostajao nepokriven.

Tradicionalna srpska nošnja 

Tradicionalna srpska nošnja iz okoline Beograda

Tradicionalna srpska nošnja - Kosovo

Od polovine 19. veka ćelepuš zamenjuje fes koji je visine 5 cm, izrađen od crvene čoje. Obavezno je bio dekorisan svilenim, crnim kićankama, a mogao je biti dekorisan i vezom, gajtanom, metalnim novčićima, tepelucima – vrsta okrugle pločice koja je pričvršćivala gornju površinu fesa. Oko fesa su devojke obmotavale pletenice. Neveste su i dalje nosile smiljevac, a udate žene konđu.

Vremenom dolazi do radikalnih promena. Izbacuju se komplikovana oglavlja i sve se pojednostavljuje. Devojke nose slobodnije frizure, po uzoru na gradske. Seku šiške i talasasto oblikuju kosu iza ušiju. Kosa se kolmovala. Što se tiče statusa neveste, već od 1860. smiljevac prestaje da se nosi. Njega zamenjuje fes koji dobija nove elemente – venčić i veo – po ugledu na gradsku nevestu. Udate žene i dalje nose konđu, ali paralelno s njom počinju da nose fes sa tepelukom. Da bi se razlikovale od devojaka, udate žene su nosile bareš – dekrativna traka od pliša ili svile koja je mogla biti ukrašena vezom i koja se postavljala oko pletenice.

Između dva svetska rata devojke su išle gologlave ili su nosile kupovne marame kvadratnog oblika, savijene po dijagonali i vezivane ispod brade. Neveste nose samo venčić i veo. Udate žene počinju da se zabrađuju, najčešće belim maramama, koje nose ispod brade.

Literatura:

SLOVENSKA MITOLOGIJA - Encikolopedijski rečnik
LEPA SRBIJA - Časopis za geo-poetiku, istraživanje tradicije i kulture življenja
ETNOLOGIJA -  Danijela Velimirović

Za SRPSKU TELEVIZIJU  USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA 2022.

Objavljeno:

Sajt Opanak Simbolika kape kod srba

Sajt Opanak Lepota ženskog oglavlja 
Sajt Novosti
Sajt Carsa

Sajt Vesti

Sajt Vostok
Sajt Vaseljenska TV Simboloka kape kod Srba
Sajt Vaseljenska TV Lepota ženskog oglavlja

Sajt Patriot

Sajt Glas Laktaša
Sajt Veštičja revija

VEŠTIČJA REVIJA 2023. br. 58 str. 32, 33

VEŠTIČJA REVIJA 2023. br. 58 str. 34 -35

MLADENCI – PRAZNIK U SPOMEN ČETRDESET MUČENIKA

Duša slovenska (32)

Mladenci - vez na svadbenom barjaku

U hrišćanskom kalendaru, 22. marta se obeležava praznik Mladenci. To je dan svih venčanih parova, koji su se zavetovali na ljubav u toku protekle godine, a posle 22. marta. Običaj je da za Mladence mlada pripremi četrdeset kolačića premazanih medom koji se zovu mladenčići, kao spomen na četrdeset stradalih mladića i uvek su posni, pošto su Mladenci za vreme Uskršnjeg posta. Praznik se obeležava u toploj kućnoj atmosferi. Ne pozivaju se gosti već dolaze svi koji su bili na svadbi.

Darivanje nije bilo karakteristično za selo. Novi običaj je došao iz grada i brzo naišao na odobravanje. Gosti daruju novac ili donose skroman poklon za kuću kako bi im olakšali početak bračnog života i imali korisne stvari za domaćinstvo.

Ikona Svetih četrdeset mučenika

Po predanju, 22. marta 320. godine, četrdeset Savastijskih vojnika prešlo je u hrišćanstvo, uprkos izričitoj zabrani cara Likinija, koji je zahtevao da se svi priklone rimskim paganskim bogovima. Za kaznu, ovi vojnici – sve mladići – prvo su mučeni bičevanjem, nakon čega su bačeni u tamnicu, a potom udavljeni u jezeru nadomak grada. Nakon svih strahota, mladići su spaljeni zbog svoje vere. Nedugo potom, crkva je ovaj dan proglasila danom za njihov spomen – dan Svetih četrdeset mučenika, a u narodu je poznat kao Mladenci. Na ovaj dan, proslavlja se začetak braka i bračne zajednice.

U slovenskom narodu Mladence su smatrali granicom kalendarskih doba, zime i leta, kada Gospod zabija usijane klinove u zemlju, te ona počinje da se zagreva. Tih dana iz zemlje izlaze na površinu zmije i insekti a doleću ševe i rode. Čistili su dvorišta, sakupljali i palili đubre da bi se sačuvali od zmija. Obilazili su kuće sa zapaljenim krpama a deca su udarala po ognjištu kličući: “Bež’te, zmije i gušteri!” Isterivanje zmija je spojeno sa običajem klanjanja zmijama u strahu da im se ne nanese neka šteta ili povreda. Zmije se nisu ubijale. U Homolju su Mladenci posvećeni zmijama i praznik je nazvan Zmijin dan.

U tradiciji kod Istočnih i Južnih Slovena, postojao je običaj da se 22. marta mesi nekoliko vrsta obrednih hlebova i pogačice za ovčare i pastire. Donji deo peciva se davao stoci a ostalo su svi jeli. Tog dana su mesili onoliko pogačica koliko grla stoke imaju u stadu. U nekim krajevima su pekli 41 pogačicu četvrtastog ili elipsastog oblika za pomen mučenicima a u slavu Svetih četrdeset mučenika. Šarali su ih slamčicama i premazivali medom. Deca su ih raznosila po komšiluku “za dušu mrtvima”. Mesila su se dva velika kolača za ovčara i ovčarku. Pojeli bi po parče od kolača a ostalo davali ovcama.

Obredni hlebovi – kolači su imali antropomorfni oblik i bili su namenjeni za žrtveno davanje drugima (zakopavani su u zemlju) a pogačice su davane deci koja bi ih tri puta prekotrljala preko nečijeg groba govoreći: “Otkotrljaj se zimo, dokotrljaj se proleće”. U nekim krajevima su četrdeset pogačica davali deci da “baba Marta bude milostiva prema jagnjadima koja su se tek ojagnjila”. 

Literatura:

F. Guirand - J. Schmidt, MITOVI I MITOLOGIJA

Enciklopedijski rečnik SLOVENSKA MITOLOGIJA

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA 2019. 

SIMBOLIKA I MAGIJSKA MOĆ POJASA

Duša slovenska (31)

Srpska narodna nošnja 

Promene u odevanju naroda su neminovne. Odraz su uslova života i napredovanja tehnologije - od ručno rađene odeće do veštačkih tkanina. Sačuvati trag prošlosti, tradiciju i običaje je dug prohujalom vremenu i precima. Današnji folklor je čuvar baštine i kruna poštovanja narodne tradicije. Srpska narodna nošnja je koloritna, maštovita i svi delovi nošnje imaju sačuvanu simboliku i značenje a poseban akcenat je na pojasu koji spada u nakit na nošnji.

U tradiciji Srba, pored niske dukata, narukvice, prstena i minđuša, nakit je i odevni detalj: oglavlje, marama, pojas, ukrasna kopča na pojasu, jelek optočen srmom i ukrasni vez na čarapama. Nakit je zastupljen u svim istorijskim razdobljima i kod svih društvenih slojeva i oznaka je socijalnog statusa. Počinje se nositi ulaskom u drugu životnu dob, tj. nešto pre sklapanja braka.

Osnovna funkcija pojasa je bila da drži stomak prilikom teških radova i služio je kao dar na svadbama i drugim svetkovinama, a takođe je seksualni simbol, simbol reprodukcije i rađanja, simbol zaštitnog kruga jer su na njega stavljane razne amajlije, a svako je morao da bude sahranjen sa pojasom jer je neophodan i „na ovom i na onom svetu“. Pojas je i danas sastavni deo srpske narodne nošnje a njegova simbolika je prisutna u mnogim zadržanim narodnim običajima.

Ženski pojas

SIMBOLIKA POJASA

Pojas je znak privrženosti i vernosti. Ako je pojas amblem (zastava, na primer) ili ako je na njemu slika (grb), tada simbolizuje vezu onoga ko ga nosi sa onim što slika prikazuje. To se odnosi na opasač i na kopču. Praktična uloga pojasa: stegnuti ili držati odeću oko struka, nositi oružje ili oruđe, sekiru, bodež, mač, bajonet, revolver, metke, kesu, ključeve, podudara se sa simboličkom vrednošću odane veze, pripadnosti, čak i poistovećivanja sa nekom osobom, grupom ili funkcijom.

I obrnuto, lišiti nekog pojasa, kao što se oduzima zarobljenicima, vojnim i civilnim, znači prekinuti vezu, raskinuti pripadnost nekoj sredini, izdvojiti ga. Svojevoljno razvezati pojas znači prepustiti se i predati. U muslimanskom svetu prerezati pojas znači preći sa hrišćanstva na islam, jer se smatralo da svi hrišćani nose kožni pojas. Ako sudija ili oficir odlože pojas, znači da ostavljaju obeležja svojih funkcija, pa time prestaju da obavljaju svoja zaduženja.

U Bibliji je pojas takođe simbol tesne veze i trajne spone u dvostrukom smislu: jedinstva u blagoslovu i istrajnosti u prokletstvu:

„Nek se obuče u kletvu kao u haljinu,
i ona nek uđe u njega kao voda,
i kao ulje u kosti njegove.
Nek mu ona bude kao haljina u koju se oblači,
i kao pojas kojim se svagda paše!“

Simbolizam pojasa povezan je sa simbolizmom plodnosti. Dionisije Areopagit, teolog i filozof V veka piše da su nebeska duhovna bića obučena u halju i pojas koje treba shvatiti simbolički: “Pojasevi označavaju brižljivost kojom čuvaju svoje generativne sposobnosti; moć koju poseduju da se priberu, da svoje mentalne sposobnosti sjedine prodirući u same sebe, skladno se povijajući ka sebi u neprolaznom krugu vlastitog identiteta.” Pojas ovde simbolizuje, a time će se inspirisati i hrišćanska umetnost, duhovnu plodnost postignutu mentalnom koncentracijom, a istovremeno i postojanost ličnog identiteta, koja je jedan od najvažnijih vidova vernosti.

U hrišćanskom predanju pojas je znak zaštite, suzdržavanja i čednosti, a nosili su ih uglavnom pustinjaci i samotnjaci, u obliku težih ili lakših lanaca. Konopac koji nosi sveštenik dok služi misu ili pojas od kože ili konopca, kojim se opasuju kaluđeri, imaju isti smisao. Neka kaluđerska pravila propisuju kaluđerima da spavaju obučeni, bokova opasanih pojasom. U Bibliji bedra simbolizuju pravdu, a bokovi vernost. Prvi pojas o kojemu govori Biblija, a koji se smatra i prvom odećom, ispleli su nakon greha Adam i Eva od smokvinog lišća. U Svetom pismu spominju se pojasevi od lana, kozije ili kamilje dlake, od kože, od srebrom izvezenih tkanina.

Pojas nosi putnik: znači da je spreman da se sukobi sa opasnošću. Sastav tog pojasa simbolizuje poziv onoga koji ga nosi, pokazuje poniznost ili moć, a uvek označava izbor ili stvarno ostvarenje tog izbora. Zato Hrist kaže Petru da se u mladosti sam opasivao, ali da će doći vreme kad će ga drugi opasivati, znači da je u početku Petar sam birao svoju sudbinu, a da će kasnije čuti zov jednog poziva.

Pojas štiti od zlih duhova, kao što zaštitni pojasevi zidina štite gradove od neprijatelja. Opasivanje bokova pri hodanju ili bilo kojoj živoj i spontanoj radnji kod starih naroda je bio dokaz energije, znak čednosti i čistote srca.

U srednjem veku, a običaj se ponegde sačuvao i do danas, ostati bez pojasa je bio znak oduzimanja časti, nesposobnosti da se ispune neki zadaci, znak odricanja nekih prava. Dužnici koji nisu mogli da isplate dugove morali su da ostave svoj pojas, a udovice koje su se odricale nasledstva da odlože pojas na muževljev grob.

Kopča na pojasu

Pojas može imati i drugačiju ulogu. On i podržava i zatvara. Iako odražava ili štiti život (pojas za spasavanje, sigurnosni pojas...), može ga i gušiti. Ostaviti pojas zatvoreniku znači omogućiti mu da se zadavi ili obesi. Staviti ženi pojas nevinosti, znači zabraniti joj svaku materijalnu mogućnost nevere, bez obzira na njene osećaje, svesti je na neku vrstu robovanja. Pojas dobija smisao spram drugoga ako ga čovek stavlja sam ili ako mu se dopusti da ga svojevoljno odveže. Koliko god pojas zadržava, razdvaja, steže ili zacrtava oko nekoga neku vrstu kruga, toliko ga izdvaja i omogućuje mu da skupi svoje snage.

Pojas, IX vek

MAGIJSKA MOĆ POJASA KOD SLOVENSKIH NARODA

U tradicijskoj kulturi, u odevanju, važnu ulogu ima pojas, koji ljudsko telo deli na dve polovine – gornju (čistu) i donju (nečistu) polovinu. Pri tome sam pojas dobija posebno značenje; on postaje medijalni elemenat, beočug, koji spaja dve suprotnosti. Otuda njegova velika uloga u izvođenju magijskih radnji.

Kulturološki znak opasivanja postao je ključni elemenat kosmogonijskog mita, o kome se može suditi i po ovom zapisu: ’’Narod veruje, da ima sveta nad nama i ispod nas. Oni nad nama opasuju se pod pazuhe, a oni ispod nas po bedrima. Mi pak, pošto smo u sredini, opasujemo se preko sredine.“

U Rusiji, u 19. veku, pojas je smatran svetim predmetom, jer ga je svako dobijao na krštenju. Smatralo se nepristojnim da se čovek moli Bogu bez pojasa, da se ruča bez pojasa, da se spava bez bojasa. Postojalo je verovanje da se bes boji opasanog čoveka. U Hercegovini, pokojnika nisu opasivali, već su preko njega prebacivali pojas izrezan od platna u koje je uvijen. To, međutim, nije bilo pravilo za sve etničke zajednice, pa u istom kraju vlada i suprotno pravilo: ’’Kad umre čeljade, ne valja ga raspasanog zakopati. Na onome svijetu ne bi moglo ništa ubrati, ni metnuti u njedra“.

Pošto je pojas granica dvaju suprotnih načela, dobio je značajnu ulogu u magijskoj praksi. U istočnoj Srbiji, da bi čovek u ratu bio zaštićen od metka, gađali su puškom imelu na drvetu i njenu grančicu ušivali u pojas, ili su ušivali savijenu iglu kojoj je vrh provučen kroz uši; u Bosni su u dečji pojas, kao amajliju, ušivali komadić užeta kojim je neko obešen. Takođe u Bosni opasivali su plačljivo dete (za koje se verovalo da je urečeno) crvenom vrpcom, na kojoj je bila obešena kesica crvenog platna s ušivenim komadićem tisovog drveta, ili je sama vrpca bila ispletena od četvorobojne pređe – crne, žute, crvene, narandžaste. Sa ovog prostora posvedočeno je i pravljenje pojasa od kore samoniklog belog gloga radi lečenja padavice. Prema uputstvu, od ovog drveta, treba oguliti koru kao kaiš i na njoj prišiti češnjeve belog luka, a zatim sve ušiti u platno u obliku pojasa i time se bolesnik opasuje do gole kože. U Srbiji na Đurđevdan, posle kupanja i oblačenja čistog odela opasivali su se radi zdravlja vrbom i drenom (Levač), ili "da budu debeli" lozom od debelice (Kosovo). U Slavoniji i Metohiji, kao zaštita od noćnog demona more, pojas je prebacivan noću preko deteta ili čoveka.

Prema zapisu sa početka 20. veka, pojasevima su se u istočnoj Srbiji štitili od čume. Kada se u selu pojavi čuma domaćin je naređivao da svi ukućani poskidaju sa sebe pojaseve (tkanice), da ih sve zajedno vežu jedan za drugi i da spolja opašu kuću. Pojasevi se koriste u magijskim radnjama za zaštitu stoke od bolesti i da se čaranjem ne oduzme mleko. Bolešljivo dete su opasivali srebnim pojasom, dok je ranjavo dete opasivano pojasom od sveže kalinove grane.

Razvezivanjem pojasa neutrališe se suprotnost gore/dole; čisto/nečisto; ljudsko/neljudsko, i takvim postupkom se otklanja mogućnost sukoba s nečistom silom. Zato su Crnogorci, prema jednom zapisu iz 19. veka, prolazeći pored groblja razvezivali pojas i puštali ga da se vuče po zemlji, da im se što ne prividi. U Srbiji, Bosni i Makedoniji postojalo je verovanje da čovek, ako sretne vuka, sigurno će se spasiti ako raspaše pojas i pusti ga da se vuče za njim. Osim neutralizacije pomenutih suprotnosti, na ovaj način čovek od sebe čini zoomorfno biće, jer mu pojas služi kao rep, čime se ističe odsustvo razlike ljudskog i neljudskog.

Pojas je poprečna osa i sa uzdužnom osom, odnosno visinom čoveka, čini krst čija je tačka preseka na pupku. Zato se pojas upotrebljava u magijskim radnjama vezanim za rađanje. Kod Srba postoji verovanje ako mlada pri polasku na venčanje prelazi reku, koliko prsta metne pod pojas, za toliko godina neće imati dece. U leskovačkom kraju kada je svekrva ulazila u ložnicu da vidi da li je njena buduća snaja "poštena" (nevina), stavljala je ruke pod pojas, i tek kada bi se uverila da ona to jeste, davala joj ruku da je poljubi. Ovaj postupak se može tumačiti kao oblik simboličkog vezivanja mlade za novi rod. To potvrđuju i svadbeni običaji   gde svekar skida mladu s konja svojim pojasom, ili mladence uvode u kuću pojasom. Suprotno od ovoga, odnosno otpuštanje iz roda, označeno je kao "prekidanje pojasa".

Obuhvatajući čoveka, pojas je i njegova mera, a u arhaičnim tekstovima mera čoveka se prihvata za njegovu zamenu. Kod Srba postoji ustaljeni izraz za momka koji je spreman za samostalni život – kaže se „opasao se snagom“. Po jednom svedočanstvu, pravoslavni Srbi u Bosni u nekim crkvenim ceremonijama bacali su se na tle da preko njih pređe sveštenik. Kasnije je taj običaj zamenjen na taj način što su stavljali pojaseve umesto sebe. Pojas u funkciji zamene za čoveka sreće se u više ritualnih radnji: nerotkinje, da bi mogle da rode uzimaju popov pojas i stavljaju ga pod glavu pa spavaju na njemu; kad se devojka prstenuje, opasuje se po golom telu muškim pojasom da bi rađala mušku decu; ako čovek kome su suđenice napratile bolest ne može da ode kod bajalice, on šalje svoj pojas, na kome ona izvodi određene magijske radnje; da bi grad prestao da pada, postojao je običaj da se prvo zrno koje padne pojede ili da se stavi u pojas; da bi se pre udala devojka je vezivala pojas (gatnjik) na golom telu onog čoveka koji se ženio devojkom tri puta. Snaga sakralnog vremena koje se vezuje za Božić, prenosi se magijskim putem tako što majka svoju decu, ujutru rano na ovaj praznik, opasuje verigama, koje inače ostvaruju simboličku funkciju kosmičke ose.

Da je pojas granica između čistog i nečistog (ljudskog i neljudskog), svedoči i verovanje iz Crne Gore, po kome ubijenu zmiju ne valja dići iznad pojasa, jer bi čovek mogao umreti. Na Kosovu su dugu nazivali “pojas”, i tamo je postojalo verovanje da onaj ko se provuče ispod duge, promeniće pol: muško će postati žensko, a žensko – muško.

Literatura:

F. Guirand - J. Schmidt, MITOVI I MITOLOGIJA

J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA

Enciklopedijski rečnik SLOVENSKA MITOLOGIJA

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: Arhiva  STV USA Stari sajt

SVETLOST SRBIJE

... a priča teče dalje 

Milija Dikić, umetnički fotograf iz Sevojna,

ispisivao je svetlošću priču o ljubavi, o samoći, o siromaštvu i ponosu. 

Milija Dikić,

umetnički fotograf iz Sevojna

Priča o deda Vlaji i ovnu Bekanu, o prijateljstvu i ljubavi čoveka i životinje, o humanosti i dobroti proširila se u svetu. Pozitivan značaj društvenih mreža potvrdio se u poznanstvu i susretima dobrih i plemenitih ljudi.

Kao najlepšu čestitku, želju da ne gubim osmeh i veru, kao blagoslov, dobila sam pozdrav od deda Vlaje na Fejsbuku, preko Milije Dikić, čoveka sa dušom dečaka i pogledom srne, sa vidikom orla i srcem satkanim od nežnosti:

„Svi vi drugi koji ste na bilo koji način u ovoj akciji, moji prijatelji Branislav Mladjenović, Miso Boskovic, Milija Nikolić Batica, Nadica Janić i svi vi prijatelji članovi grupe Svetla Srbije koji pratite ovu priču o Vlaji i Bekanu imate topao pozdrav i zahvalnost od Vlaje ...-----Vlaja se obradovao, ali ono što me rastužilo , to je da me nije poznao ni sa metar rastojanja. poznao me po govoru tek... On se kreće po dvorištu i radi nešto ali izgleda da vidi samo kao senke.... kad sam mu rekao da sam mu doneo deo donacije, umalo me nije poljubio u ruku..., Pošto me bilo sramota i povukoh ruku , a on sedeo uz mene, poljubio me u rame..........Tuga me uhvatila i , evo dok sad ovo pišem .... kao da sam devojčica, suze mi same idu... I zaista od srca hvala svima vama koji učestvujete u ovoj akciji i bilo kojoj ovakvoj akciji bilo gde. Znam da ima svuda po Srbiji i mnogo težih situacija nego je ova Vlajina i bilo gde da se pomogne i pokaže ljudso srce i pažnja, taj trud nije uzalud. Meni je ovo i sreća i zadovoljstvo...”

(Fejsbuk, objava na grupi "Svetla Srbije" koja je organizovala humanitarnu akciju za pomoć deda Vlaji iz Jogoštice.)

Milija Dikić,

dečak sa planine

Fotografija deda Vlaje u pocepanom vunenom džemperu kako grli svog ovna Bekana dotakla je mnoga srca na Fejsbuku. Milija Dikić, umetnički fotograf iz Sevojna, ispisivao je svetlošću priču o ljubavi, o samoći, o siromaštvu i ponosu. 

Podsetiću na foto priču o deda Vlaji objavljenu u martu 2013. godine na (starom) sajtu SRPSKE TELEVIZIJE USA.

Veza: Album  SVETLOPIS

Deda Vlaja i Bekan,

... a priča teče dalje...

"Hvala draga Nadice Janić na ovom prilogu. Potseti me na lepo vreme kad je Deda Vlaja još bio među nama... Otputovao je nedavno u budućnost i na kratko ostavio Bekana, da ga očekuje i da se seća njegovog glasa i ruku, da osluškuje da li se čuje Vlajin korak, dok vetar kao violina svira ispod strehe i snegom zavejava stazu kojom mu je dolazio..."

Milija Dikić

3. januar 2016.

Facebook

... a priča teče dalje...

Deda Vlaja, Bekan i Jovan Memedović

"JAGOŠTICA - selo na ivici, nedelja 7. februar na RTS1 u 18:25h

U ovonedeljnoj epizodi Sasvim Prirodno, pogledajte priču o selu na ivici Srbije, o njegovim malobrojnim, ali dugovečnim stanovnicima, o blagodetima prirode, o onima koji u Jagoštici uprkos svemu vide budućnost. U surovim uslovima i izolovanosti rađaju se naizgled neobična, ali sasvim prirodna prijateljstva. Posebno će vas očarati priča o dedi i ovnu, o zajedničkoj borbi protiv samoće, o druženju koje je trajalo do poslednjeg daha. Ovo je priča o opstanku.

Emisija je snimana u periodu od nekoliko meseci i obuhvata tri godišnja doba."

https://www.facebook.com/Sasvim-Prirodno-Jovan-Memedovi.../

6. februar 2016.

Facebook

"Ova slika mi je puna simbolike, navodi me na razmišljanje... Njih dvojica su sami na svetu, na ovoj tvrdoj, suvoj stazi, bez obzira na ovolike ljude i bez obzira na ovolike ovce - tj. demokratski izabrane vođe srpskog naroda... koje uopšte ne primećuju kako žive stari i usamljeni i bolesni, čak i u gradovima, a tek u našim opustelim selima..."

(Fejsbuk, Milija Dikić)

"Savršeno rečeno, dragi Milija Dikic.

Prvi deo emisije Jovana Memedovića o Jagoštici takođe navodi na razmišljanje, daje nam snagu misli da je povratak prirodi, rad, porodica i uzajamna pažnja i podrška suština života, njegovo iskonsko ispunjenje i ostvarenje."

(Fejsbuk, Nadica Janić)

8. februar 2016. 

...a priča teče dalje...

Jovan Memedović i ovan Bekan

Jagoštica - selo na ivici, II deo,

nedelja, 14. februar 2016. u 18:25 h na RTS 1 

Vladimir Matić - deda Vlaja (1932 - 2015) je u snu umro na svom krevetu kako je i želeo moleći se Bogu. Potresna je scene u kojoj ovan Bekan trči na deda Vlajin grob i njuškom dodiruje krst. Prostori duša su nesagledivi, nama nepoznati i veličanstveni.

O ovnu se brine deda Vlajin sinovac koji sada živi u deda Vlajinoj kući sam...

14. februar 2016.

 ...a priča teče dalje...

Priredila: Nadica Janić