NATALIJINA ŠKRINJA

Reportaža

LJUDI PORED NAS (7)


Gospođa Natalija Pitarević, penzioner iz naselja Banovci-Dunav, sa svojih 73 godine pleni osmehom. Živahnih očiju, vedra, uvek raspoložena za razgovor i šalu.

Živi sama u stanu sa pogledom na Dunav, uređenom sa mnogo ukusa, u kome su našli mesto mnogi predmeti koji govore o minulom vremenu. Posebno joj je značajna škrinja u kojoj su fotografije. U kojoj je jedan život.

Razgledamo požutele fotografije i njena životna priča počinje.

„Vidite, najviše imam fotografija sa mojim đacima. Četrdeset godina sam bila učiteljica. Svega se još uvek sećam. Možda zato što često otvaram ovu škrinju.“

Natalija potiče iz učiteljske porodice. I dalji preci su bili učitelji. Otac – demokrata, veoma obrazovan i ugledan gospodin; majka stroga, dominantna.

„Bila sam nesrećna što mi je otac učitelj. Po naravi je bio blag, ali pošto se tada u školi kažnjavalo batinama, udarao je najviše mene – kao primer za strogoću. Nisam smela da se bunim, ali taj nagomilani bunt isplovio je kada su me upisali u učiteljsku školu. Ja sam želela da idem u pomorsku akademiju, da budem oficir, da putujem po svetu. A oni su želeli da se poštuje porodična tradicija. Iako sam u učiteljskoj školi namerno naređala sve dvojke, roditelji me nisu ispisali već su dobili bitku. Moj bunt je otišao u drugom pravcu. Krišom sam se upisala u padobransku školu. Želeći da bolje od ostalih savladam skokove, redovno sam kod kuće skakala sa ormara. Kada su to roditelji primetili, postali su posebno nežni prema meni, misleći da je to posledica što su me prisilili u učiteljsku školu.

Došlo je vreme i za prvi skok. Bilo je to 1949. godine u Beogradu. Novine su objavile tekst sa naslovom „Prva žena padobranac u Jugoslaviji“. Mislila sam da mi nema spasa kod roditelja, ali, prevarila sam se. Moj otac se ponosio sa mnom kao da sam heroj.“

Natalija za trenutak prestaje sa pričom. Upravo traži neku fotografiju. Strpljivo čekam i posmatram je. Zamišljam odvažnu devojku dečačkog izgleda. Pronalazim je u njenim očima koje nekako cakle i vragolasto igraju.

„Evo je! Ovo je moj prvi razred!“, s radošću mi pokazuje požutelu, iskrzanu fotografiju i s uzbuđenjem nastavlja sa pričom.

„Zamislite gde su me „bacili“ da budem učiteljica - u Dragojloviće kod Sjenice! A ja gradsko dete! Bio je to izazov za mene. Pre mog dolaska, u selu su uvek službovali učitelji, a sad im dolazi učiteljica – i to mlada, iz grada. I ja sam bila izazov za njih... Sada u Dragojloviću ima nekoliko đaka, a 1950. godine bilo ih je 120.“

Po direktivi, Natalija je dobijala premeštaj u mnoga mesta u Srbiji i Bosni i Hercegovini. U Brzoj Palanci je zavolela poštanskog službenika i zajedno odlaze na dužnost u selo Vitoš ispod Golije.

„U Vitošu je bio moj najlepši period života. Tu se rodila moja Saška. Sećam se dobro. Bila je velika mećava. Noć. Muž i ja sami. Dobila sam bolove, a do Novog Pazara je bilo nemoguće stići. Jedino na konju ili volovskim kolima. Odlučili smo da me muž porodi. Bilo mi je žao da prljam posteljinu. Držala sam se za šporet i porađala se iznad lavora. Tako su radile žene u selu... Kada su mi dolazile u babinje sa pogačom, pečenim piletom, medom i kolačima, osećala sam da pripadam tim ljudima, njihovoj deci. I moja Saška je pripadala njima. Porodiljsko bolovanje je trajalo tada samo 45 dana. Saška je bila moj „đak“ još kao beba. Sedela je u prvoj klupi i stalno dizala ruku.“

Priča je tekla... Brak ispunjen ljubavlju i velika privrženost poslu. Gde god je učila decu, uključivala se u društvene i humanitarne aktivnosti. Ni sa penzionisanjem njene aktivnosti nisu prestajale.

Doselivši se u novoizgrađeno naselje Banovci-Dunav, među prvim stanovnicima odmah se uključila u društveni život. Od 2003. godine do nedavno, bila je predsednik Mesne zajednice i to prva žena predsednik Mesne zajednice u staropazovačkoj opštini. Istovremeno je predsednik Udruženja penzionera Banovci-Dunav. Sarađuje sa Centrom za socijalni rad na projektu „Starima sa ljubavlju“. Takođe je nastavila rad u Crvenom krstu.

„U starosti je najvažnije ne zatvoriti se u četiri zida. Treba se družiti sa ljudima, pomagati im – koliko možeš. Samoća i sebičnost ubija čoveka.

Moj muž i ja smo u mladosti maštali kako ćemo zajedno uživati u penzionerskim danima... Mnogo mi nedostaje. Ali, ovde, u Novim Banovcima je moja Saška, podrška i oslonac u danima koji i mene čekaju“, završava svoju priču Natalija, vraćajući nežnim pokretima fotografije u škrinju.


Nadica Janić

„Pazovačke novine“, jun - jul 2005.

NEMAM VREMENA ZA STARENJE

Reportaža

LJUDI PORED NAS (6)


Šta je starost? Šta određuje donju granicu ovog životnog perioda? Koji ljudi su stari? Da li je starost individualna stvar?

Olgica Sikra, krepka, lepa šezdesetsedmogodišnja žena ima jednostavan odgovor:
„Starost je stanje a ne hronološki broj godina. Ne treba dodavati godine životu, već ispuniti život. Ja životnu energiju crpim iz tri osećanja: ljubavi prema porodici, osećanja korisnosti i mogućnosti za rad. Svaki moj dan je osmišljen i ispunjen radom tako da nemam vremena za starenje. Ne znam za osećaj usamljenosti na koji se mnoge moje prijateljice žale.“

Usamljenost je sve češća pojava i problem kod ostarelih ljudi. Teža je čak i od materijalne nemaštine i ugroženosti jer čovek ne zadovoljava one socijalne motive koji ga čine čovekom: da bude u društvu, da bude priznat od sredine i da ima određenu ulogu i položaj, da voli i da bude voljen. Bez toga čovek je ogoljen, njegovo dostojanstvo je degradirano a životni uslovi narušeni i dehumanizovani.

„U vreme kada se najteže živelo, 1996. godine, kada su svi bili okrenuti ka sebi i borili se za puko preživljavanje, žene u Novim Banovcima su se udružile. Osnovano je Udruženje žena „8. mart“ kao vanstranačka grupa građana. Izabrana sam za predsednika Udruženja i na poslednjem izboru, po prestanku mandata, žene su me proglasile za doživotnog predsednika. To znači da moram još dugo da živim i radim da ne izneverim njihovo poverenje“, veselo priča Olgica.

Prisustvovala sam na njihovom sastanku sredom u prostorijama „Kluba penzionera“ u centru Novih Banovaca. Topla atmosfera, kafica, tiha muzika. Doterane, nasmejane, pričljive. Znajući da pripremam tekst za novine, svaka je htela da iznese svoje utiske, motivaciju za rad, da poruči nešto. Listala sam njihovu arhivu, isečke iz novina, gledala zahvalnice, priznanja, fotografije... i bila fascinirana. Olgica je uredno beležila sve aktivnosti, a aktivnosti su imale sadržaj koji je oslikavao sva neprijatna društvena dešavanja.

„Najviše smo radile za vreme bombardovanja. Kuvale smo i mesile kolače za vojnike i oficire PVO. Položaj sam samo ja smela da znam i sama sam sa vozačem odnosila hranu. Nisam se bojala. Mislila sam samo na majke tih momaka“, priča Olgica i za trenutak je nestao osmeh sa njenog lica.

Olgica je organizovala niz aktivnosti sarađujući sa Centrom za socijalni rad u Staroj Pazovi u vezi pomoći starim licima, u realizacija programa usvojenja i hraniteljstva i pomoći izbeglim i raseljenim licima.

„Ove godine smo za Uskrs pozvale decu bez roditelja iz Pančeva u goste i u Centru za kulturu pripremile uskršnji doručak i poklone. Sada sakupljamo odeću za decu bez roditelja u Sremčici“, nestrpljivo se uključuje Danica Miletić.

„Brinemo mi i jedna o drugoj. Idu godine koje donose bolest, gubitak muža, nerazumevanje najbližih u porodici. U najtežim trenucima nađemo se jedna drugoj kao uteha i podrška. Ali, ima i dana kada smo vesele kao devojčice. Sarađujemo sa 41 udruženjem žena u Vojvodini. Međusobno se posećujemo, organizujemo večeru i uz muziku godine ne primećujemo. Obišle smo celu Srbiju. Uspomena je puno i često se zabavljamo prepričavajući neki doživljaj“, nastavlja Olgica.

Razgovor je tekao sve spontanije.
„Mislim da bih poludela da samo sedim kod kuće. Kada dođem ovde, sve obaveze i brige zaboravim“, kaže Zlatanka Stanić.

„Ja nemam vremena ni da mislim kod kuće. Svi me vuku za rukav: Daj ovo, daj ono! A opet, u duši sam sama. Jedva čekam sredu kada ću moći da se nađem sa drugaricama u Udruženju“, veoma otvoreno i žustro kaže Stana Malinović.

Dotakle smo mnoge teme, čula sam i koji vic, smejale smo se ... Ispratile su me sa osmehom koji je poništavao njihove godine.


Nadica Janić

„Pazovačke novine“, decembar – januar 2004/2005.

POSLEDNJI OPROŠTAJ ZA ŽIVOTA

Reportaža

LJUDI PORED NAS (5)

U julu 2007. godine, u Novim Banovcima se dogodio neuobičajen, dirljiv susret. U prostranom, senovitom dvorištu porodice Vukobrat, na svečanoj večeri okupilo se 40 zvanica. Komunikacija je bila na tri jezika: engleskom, srpskom i mađarskom – pa šta ko razume. I emocije su bile različite. Mlađi su nasmejani škljocali foto-aparatima i pozirali pred kamerama. Stariji su plakali držeći se za ruke.

Povod susreta je oproštaj tri sestre, Novobanovčanke (rođene Savić), Jovanke Varga (77), Jelice Vukobrat (73) i Olgice Sikra (69), dok su još žove, a inicijator susreta je Amerikanac Steva Varga (79).

Život ih je rastavio pre 40 godina. Jovanka se udala za Mađara Stevu Varga i sa njim otišla u Ameriku... Tekao je običan život običnih ljudi. Ponekad su sestre razmenile pisma i porazgovarale telefonom. Poslednji put su se videle pre 19 godina. Njihovi unici prvi put ove julske večeri.

„U San Diegu Jovanka i ja nismo ostvarili „američki san“ ali smo stvorili veliku porodicu koja sada broji 16 članova. Moja supruga je ceo život pržila lepinjice i krofne držeći kiosk sa sremskom kuhinjom, a ja sam, kao taksista, ceo život proveo na asvaltu. Srećom, deca su nam školovana i vrlo uspešna u biznisu... Mi smo nazareni. Naša vera je jednostavna, okuplja časne ljude i zasniva se na poštovanju deset Božjih zapovesti. Zapovest „Ljubi bližnjeg svoga...“ važi za života. Kasno je za ljubav kada nas Bog pozove na poslednje putovanje“, uzbuđenim glasom priča Steva Varga.

Krajem jula, porodica Varga je otputovala u Ameriku. U avgustu, na Olgicinim rukama umrla je Jelica.


Nadica Janić

„Pazovačke novosti“, septembar 2007.

NIKOLIN PUT KA PROSVETLJENJU

Reportaža

LJUDI PORED NAS (4)

Nikola Belić i Nadica Janić

Nikolu Belića, ikonopisca iz sela Ljukovo kod Inđije, upoznala sam 2004. godine u Galeriji „Kuća Vojnović“ u Inđiji na otvaranju kolektivne izložbe. Bilo je hladno februarsko veče. Mnogobrojna publika, nepoznati ljudi. Osećala sam se usamljeno...

Zastala sam pored ikone Bogorodice. Svetlost koju je reflektovala fascinirala me. U baroknom stilu, izrađena u drvetu, bojena prirodnim bojama, ukrašena zlatnim prahom i zlatnim listićima. Lik Bogorodice na ovoj ikoni imao je poseban izraz blagosti koji pleni. Osećala sam se bolje. I ostala da stojim pored ikone. Tihi, blagi, baršunasti glas čoveka iza mene:
"Hvala što ste posvetili pažnju ovoj ikoni. Nikada je neću otuđiti. Mnogo mi znači. Ja sam Nikola Belić, a Vi?"

Viđali smo se na otvaranjima izložbi i usledilo je prijateljstvo. Iako nerado govori o svojoj prošlosti, ipak je pristao da napišem reportažu o njegovom putu stradanja i prosvetljenju.

Kada je Nikola radio kao mašinski inženjer nije ni pomišljao da bi ikonopis mogao postati njegovo životno opredeljenje. Energičan, preduzimljiv, posvećen struci ostvario je uspešnu poslovnu karijeru. A onda, „vihor“ iz nepromišljenih glava okrenuo mu je život u pravcu koji nije želeo, a nije mogao da promeni. Kao rezervni oficir morao je da ode na ratište.

„Upoznao sam strahote rata. Gledao sam smrti u oči i bio spreman na najgore. Bezumnost je bila u svemu što se dešavalo, ali u duši sam tada bio smiren, bez osećaja krivice.

Rat je prošao i život su mi ponovo činile obične stvari: odlazak na posao, porodične obaveze... I odjednom, te obične stvari postale su veoma neobične. Prinudni odmor, neplaćeno odsustvo, nesuglasice... doveli su me do apatije. Bezuspešno sam se lečio. Imao sam noćne more, strahove... Osećao sam duševnu bol.

Odlazak u manastir promenio mi je život. Blagost monaha, tišina i molitva bili su lek za moju dušu. Samoća manastirskih večeri vratila me je u sebe. Spoznao sam šta je duhovnost. Osetio sam veru, nadu i ljubav u svom srcu. Spoznao sam da me Bog nije ostavio. Bog me je doveo na put kojim treba da idem.

Slučajno, ako slučaj uopšte postoji, upoznao sam monaha ikonopisca koji me je uputio u tajne duboreza, patiniranja, oslikavanja ikona. Kada sam prvi put uzeo drvo i počeo sa izradom ikone, imao sam utisak da to već odavno znam da radim. Fasciniran i ohrabren, sa ljubavlju sam nastavio da radim. Radost stvaranja ispunila mi je život. Usavršavao sam tehniku rada, proučavao žitija svetaca, obilazio manastire i u freskama pronalazio inspiraciju“, priča Nikola.

Nikola ikone radi posvećeno, u posebnom stanju duha. Sledi svoj put kroz svoje vreme. Usledile su mnoge izložbe. Od ikona se teško rastaje i ne zaboravlja ih. Prijatelj mu postaje svaki čovek koji kupi ikonu.

„Sada radim ciklus ikona posvećen Žitiju svetog Jovana. Želeo bih da radim ikone na kojima je moj doživljaj lika sveca. Život svetog Jovana je tragičan i opominje. Inspiriše me da svojim ikonama ljudima uputim tu poruku“, priča Nikola.

Nikola Belić je zahvalan Bogu na daru koji mu je poklonio: da stvara i da se raduje.

„I patnju i sreću moramo prihvatiti jer je od Boga, i biti mu jednako zahvalni“, Nikolina je poruka.


Nadica Janić

„Pazovačke novine“, jun – jul 2004.

SNAGA VERE

Reportaža

LJUDI PORED NAS (3)

Na praznik Trojice, u sklopu obeležavanja mesne slave Novih Banovaca „Sveti Vasilije Ostroški“, u organizaciji novobanovačke parohije, veliki broj Novobanovčana i članova Crkvenog pjevačkog društva „Ostrog“ iz Novih Banovaca posetili su manastir Ostrog i poklonili se moštima svog zaštitnika.

Poklonička putovanja naroda u Ostrog počela su još za svetiteljevog života u 17. veku. Na poklonjenje dolaze vernici svih vera iz celog sveta. Pored praznika Sveti Vasilije Čudotvorac, dani sabora u Ostrogu su Trojice, Petrovdan i Velika Gospojina. U te dane u Ostrogu se okupi i do deset hiljada pobožnih poklonika.

Mošti sv. Vasilija počivaju u čudotvornom kovčegu koji je otvoren 1678. godine, sedam godina posle svetiteljeve smrti, na njegov zahtev javljanjem u snu monahu manastira Svetog Luke kod Nikšića. U kovčegu je nađeno očuvano telo svetitelja, „žuto kao vosak, koje je mirisalo na bosiljak“. Telo je preneto u crkvu Vavedenje Presvete Bogorodice u Ostrogu gde i danas počiva.

Tri puta su monasi skrivali mošti svetitelja. Dva puta od najezde Turaka i za vreme bombardovanja 1942. godine kada je manastir Ostrog na čudesan način spasen. Telo sv. Vasilija je skriveno u maloj pećinu u steni iza manastirskih konaka. Granate su doletale, padale oko manastira i rasprskavale se. Bombe su se delile na pola...

Pred polazak na poklonjenje vernici se pripremaju sedmodnevnim postom a ide se sa nadom i pobožnošću, pešačeći, često i na kolenima, idući od Donjeg do Gornjeg manastira, prolazeći kroz usek u pokloničkom, savijenom položaju tela. Iz Ostroga se nosi osvećena vodica, ulje i tamjan, nafora ili vata sa kivota svetiteljevog da se time poškrope i namažu oni koji nisu mogli doći na poklonjenje.

Pred kivot se donose neizlečivi bolesnici od različitih bolesti – telesnih i duševnih, a o izlečenju svedoče ostavljene štake, nosila, a i skupoceni darovi svetitelju u znak zahvalnosti. O mnogobrojnim isceljenima svedoče zapisi u manastirskim knjigama i još više neizbrisivi zapisi u srcima vernih.

„Snaga vere je nedokučiva. Pred svetim kovčegom sa čudotvornim moštima svetog Vasilija ljudi čiste srce, izlivaju svoju tugu i bol plakanjem, ispovedanjem i molbom za blagoslov. Najveća žrtva svetitelju za blagodat koju dobiju je ostavljeno iskreno pokajanje“, kaže Ljubodrag Tišma, koji drugi put posećuje manastir Ostrog.

Ljubodrag i njegova supruga Dubravka su članovi Crkvenog pjevačkog društva „Ostrog“ i sa horom su učestvovali u bogosluženju u manastiru.

„Svetog Vasilija doživljavam kao mog zaštitnika. Pevanje u crkvi je poseban duhovni doživljaj koji oplemenjuje dušu, ali iz Ostroga dolazim duhovno bogatija i emotivno ispunjena čistom, Božanskom Ljubavlju“, kaže Dubravka Tišma.


Nadica Janić

„Pazovačke novine“, jul - avgust 2007.

SNAGA LJUBAVI

Reportaža

LJUDI PORED NAS (2)

Povodom Dana klinike „Plodnost“, 18. juna 2006. godine, u Domu kulture u Novim Banovcima, dr Savo Bojović je pred mnogobrojnom publikom promovisao svoju 21. knjigu, monografiju „Ispunjen život“.
Za „Pazovačke novine“ poznati bračni par, primarijus dr sci ph Blanka Bojović, diplomirani biohemičar, i primarijus dr sci med. Savo Bojović, ginekolog, seksolog, androlog, izumitelj i predsednik Akademije SAIN, profesionalni novinar, sportski lekar, diplomirani viši trener rvačkog sporta i nekadašnji aktivan sportista, razotkrivaju deo svoje intime sa porukom da je u životu najvažniji osećaj sreće i zadovoljstva, a on proističe iz ljubavi koja daje najveću snagu u postizanju cilja kome težimo.

Da li je ljubav između žene i muškarca Božja promisao?

„Znamo da se za ljubav ne može zamoliti. Ne može se ni iznuditi laskavim rečima, poklonima, zavođenjem. Ona se desi – ili se ne desi! Ljubav je samo Ljubav – i ništa više. A kada nam se desi, treba da je poštujemo, negujemo i čuvamo kao najveću dragocenost“, kaže dr Savo.

Ljubav za ceo život

„Kada sam kao student medicine u Zagrebu ugledao Blanku, istog trenutka sam znao da ću sa njom provesti ceo život.
- Udaj se za mene! - odmah sam joj rekao.
Smejala se, a iz prelepih plavih očiju izvirala je nevina, anđeoska ljubav.
- Ja sam verena! – iskreno mi reče.
- Ma, šta će ti on, kada sam ja tu!
Moja mladalačka drskost me i danas zadivljuje. Kada sam je oženio, bez igde ičega, njeni su me sa sekirom jurili... I, eto, ceo život smo zajedno.

Bez Blanke ne bih ostvario sve što imamo. Svi izumi i njihova realizacija - proizvodnja, su zajedničko delo“, sa ponosom priča dr Savo.

Različitost oplemenjuje

Dr Blanka je nenametljiva dama, u svemu odmerena, suptilna. Uz ovako snažnog i prodornog muškarca, dr Blanka je kontrast koji sliku njihovog života čini skladnom. Idealno dopunjavanje dve osobe sa različitošću koja stvara lepotu.

„Smisao mog života je porodica i maksimalna posvećenost nauci. Uspevam to da uskladim uz pomoć supruga. Rasterećena sam mnogih poslova u domaćinstvu i društvenih obaveza da bih se posvetila organizovanju njegovog rada. O svemu, što se Sava tiče, brinem do najmanje sitnice: od zakazanog sastanka do boje kravate“, priča dr Blanka.

Ljubav je smisao postojanja

„U životu punom izazova, iskušenja, prepreka, uspona i padova, uvek sam se pitao: Šta je najvažnije? Za šta vredi živeti i žrtvovati se?... A život mi nije bio lak. Do prve privatne klinike na našim prostorima i u našim uslovima nije bilo lako doći. Nije samo novac u pitanju. Osporavale su me kolege, pratila me je malicioznost, zavist i podozrivost mnogih ljudi. Neki prijatelji su me izneverili. Ali, odgovor, koji je intuicija davala, bio je: Najvažnija je ljubav. Iz nje proizilazi osećaj sreće i zadovoljstva. Sa ljubavlju koju delim sa suprugom i decom sve se prevazilazi. Ne usrećuje čoveka novac, imovina, priznanja i slava. To prija, ali ako nemate iskreno sa nekim da podelite radost postignutog uspeha, život vam je prazan“, kaže dr Savo.

Knjigu „Ispunjen život“ dr Savo je posvetio unucima kao svoju životnu poruku.
„Želim da me moji unuci pamte. Kada vreme i Bog učine svoje, počivaću daleko odavde, u selu mojih predaka. Najvrednije što ostaje iza nas je – reč.“

Ljubav je uteha

Čovek koji ima Ljubav u očima ne stidi se da zaplače. Takav čovek oprašta, uzvraća dobrim – a Bog sve vidi.

„Kad god sam učinio neko dobro delo, dvaput mi se vraćalo. Verujem u kosmičku pravdu i Božju Ljubav. Iz Ljubavi sve nastaje: život, sreća, uspeh... Ljubav daje čoveku najveću snagu. Majčinska ljubav je najjača, bezuslovna, neprestana. U borbi za svoje dete majka dobija nadljudsku snagu. Snaga ljubavi je u praštanju i utehi. Majčinska ljubav sve prašta, majčinska ljubav je uteha za sve boli“, sa suzama u očima priča dr Savo, kome je majka Kosa rođenjem podarila veličinu osećaja ljubavi.

„Sa godinama smo sve emotivniji i ranjiviji. Jedno drugom smo uteha. Dovoljno je samo da se pogledamo“, kaže dr Blanka, a oči govore mnogo više.


Intervju priedila: Nadica Janić

„Pazovačke novine“, jul - avgust 2006.

ČAROBNA FRULA PERE FRANCUZA

Reportaža

LJUDI PORED NAS (1)


U Sremu se frula može čuti samo na koncertima KUD-a. I na njima je Pera Francuz iz Novih Banovaca svirao, ali njegova redovna i najvernija publika, skoro svakodnevno a nedeljom i praznikom – obavezno, je Đervin i obala Dunava sve dokle vetar i voda zvuk nose.

Petronije Stefanović je pre 30 godina na Đervin stigao u potrazi za svojim kamenom na reci. Mukotrpno zarađenim novcem u Parizu želeo je da svojoj porodici pruži udoban život a za sebe je zadržao pravo samo da živi pored reke.

„Kroz selo ispod Suve planine, gde sam rođen, protiče Kutunska reka. Naša kuća je bila na samoj obali reke. Svako je imao svoj kamen za umivanje, počevši uzvodno, od oca do najmlađeg brata, i na kraju je bio kamen gde se pojilo blago. Voleo sam svoj kamen gde sam se kao dete brčkao, gde sam satima svirao frulu, gde sam se prvi put obrijao, gde sam plakao kada sam odlazio“, sa nostalgijom priča Pera.

Sa 18 godina je ostavio svoje selo i sa sobom u Pariz poneo samo nekoliko frula i sećanje na detinjstvo i mladost. U Parizu nije bilo posla koji nije prihvatao da radi. U predahu, zvuk frule mu je bio isto kao hrana i voda... A kada je zaradio dovoljno da može da odredi svoj kamen na nekoj reci, odabrao je Đervin .

Od tada meštani ovog dela Novih Banovaca imaju redovne „solističke koncerte“ Pere zvanog Francuz. Ponekad svira narodnu muziku, ali većinom su to njegove „kompozicije“. Iz kolekcije frula, koje i sam pravi, uvek izabere frulu koja odgovara njegovom trenutnom raspoloženju i osnovnom tonu koji želi da dominira.
„Uživam kada zvucima frule mogu da dočaram zvuke prirode i sela, ali ne samo zvuke. Mogu da dočaram spuštanje magle u dolinu, izlazak sunca, ogledanje meseca u vodi...“, poetski objašnjava Pera svoj „muzički opus“.

A ja se setih prolećnih noći za vreme bombardovanja, kada mesec nikada jasnije nije sijao, a Pera nikada tužnije i lepše nije svirao. Oboje se spontano vraćamo u to vreme.
„Čim bi počela najava bombardovanja, istrčao bih ispred kuće i počeo da sviram. Hteo sam time da komšijama razbijem strah. Mislio sam, ako meni ne staje dah i mogu da sviram, da će i njima biti lakše“, kaže Pera.
I bilo je tako. Kada nismo slušali Perinu frulu znali smo da su negde sva stakla „otišla“ i da Pera tamo odvozi tone stakla.

Pri kraju rata vode nije bilo skoro tri dana. Svi smo držali otvorene slavine željno je očekujući. A bombardovanje nikada češće! Oko ponoći, iznenada su uključili vodu, a Pera neprestano, do zore svira... Ujutro se već prepričavao vic kako se Pera zamalo nije udavio kada je ušao u kuću.

Pera je danas u zasluženoj penziji. Obožava unuke i sa svojom suprugom provodi mirne dane u dokolici ili u nekim majstorijama.

U okruženju mnogi znaju Peru Francuza kao neobičnog vozača GSP-a. Bio je jedini vozač koji nije hteo da nosi uniformu i redovno je samoinicijativno uplaćivao mesečnu kaznu. A od GSP-a je dva puta dobio diplomu za najboljeg vozača bez ijednog saobraćajnog prekršaja. Svojim „francuskim“ izgledom, odećom i ljubaznošću šarmirao je putnice. Na svakoj stanici, dok putnici izlaze i ulaze u njegov autobus, svirao je frulu.

Vozačku karijeru je nastavio u fabrici stakla „Zvezda“ u Zemunu i 17 godina je samo on vozio jedini teretni kamion TAM-260 sa 26 tona tereta sa staklom.
„Nije lako upravljati tim vozilom sa takvim teretom, kaže Pera. Najteže mi je bilo za vreme bombardovanja. Ture sam vozio po celom gradu. Sećam se, vozim teret pored rafinerije u Pančevu koja gori. Stravičan prizor, a moram da budem pribran... Vozio sam tada i do Čačka, Niša... Od buke motora nisam čuo bombe, ali prizori uz put su bili užasni. Na mestima gde sam se zadržavao radi istovara, prvo sam morao da sviram na fruli. Možda sam izgledao sulud ili inadžija, ali samo moji Banovčani bi me razumeli.“

Čarobna frula Pere Francuza je njegova duša. Kada čujete zvuke muzike kaja se stapa sa zvucima prirode i mirisom Dunava to Perina duša peva za nas.


Nadica Janić

„Pazovačke novine“, decembar - januar 2005/2006.