PRVI SRPSKI BUKVAR

Duša slovenska (45)

Prvi srpski bukvar Inoka Save

Dok su se učili pismenosti iz tuđih knjiga, Srbi nisu znali da skoro tri veka imaju sopstvenu knjigu - prvi srpski bukvar Inoka Save - po kojoj se moglo učiti srpsko čitanje i pisanje. 

Neprocenjivi dokument i ključno delo koje označava početke pismenosti u Srbiji – prvi srpski bukvar, ne samo da nije nastao u vreme jezičke reforme pisma i pravopisa Vuka Stefanovića Karadžića (kako većina građana po automatizmu misli), već za njega Vuk nije ni znao. Ma koliko poražavajuće zvučala ta činjenica, prvi srpski bukvar čiji je autor bio Inok Sava iz manastira Dečani, iako štampan kod mletačkog štampara Đ. A. Rampacetija u Veneciji 1597, ostao je potpuno nepoznat sve do 1893. Ovo delo pratila je huda sudbina zaborava i nemara. Čak se ni o Savi Inoku nije znalo ništa više do da je bio rodom iz Paštrovića i da je bio jeromonah manastira Dečani.

Da priča bude još tužnija ovaj bukvar je nastao u doba kada je malo koja evropska zemlja raspolagala sopstvenim učilima, pismenima ili azbučnicima, a posebnost predstavlja i metodika ovog pisanija, pre svega zato što je prvi put u Evropi primenjen fonetski princip čitanja. Bukvar je bio osmišljen tako da je na prvoj strani bila štampana azbuka, slede samoglasnici, potom slogovi, pa imena svih slova.

A za bukvar se sasvim slučajno saznalo. Najpre je 1597. godine ruski konzul u Skadru Krilov poklonio prvo izdanje novinaru i prevodiocu Okici Gluščeviću. Potom je drugo izdanje (štampano 25. maja 1597. u Dubrovniku) 1921, kupio inženjer Milorad Dimitrijević iz Beograda, da bi naposletku oba izdanja bila poklonjena Narodnoj biblioteci Srbije.

Prvo izdanje na samo dva lista od kojeg je ostao samo prepis izgorelo je u bombardovanju Beograda (i Narodne biblioteke) 6. aprila 1941, a drugo, na četiri lista pukom srećom je sačuvano.

Tokom 1903, Ljuba Stojadinović je priređujući “Katalog Narodne biblioteke Srbije” uneo bukvar Inoka Save među dela srpske pismenosti.

Pre dvadesetak godina, Mihailo Blečić, Stjepan Fileki i Olivera Stojadinović priredili su reprint ovog bukvara na osnovu drugog izdanja, koje je sačuvano. Reprint je 1991. objavila “Politika”, a na osnovu tog izdanja pomenuti autori priredili su i novu knjigu prvog srpskog bukvara Inoka Save u kojoj je umesto staroslovenskih pismena korišćen računarski set tipografskih karaktera “inok sava”, koji je kreirao i čitaocima poklonio Stjepan Fileki.

Tekst: Katarina Vuković

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA 2021.

GDE SU SPALJENE MOŠTI SVETOG SAVE?

.
Duša slovenska (44)

 

Stevan Aleksić - " Spaljivanje moštiju Svetog Save"

Svakodnevne teme rastu iz korena čije je razumevanje ponekad skriveno pod istorijskim, društvenim, tehnološkim naslagama. Slobodan Bubnjević, urednik portala „Centar za promociju nauke“, kroz Metahronike pokušava da otkrije šta se, nekad, negde, skrilo iza.

Freska Sveti Sava

Dan Svetog Save je prilika da se podsetimo i jedne istorijske greške zbog koje je impresivni hram, u njegovu slavu, ozidan na pogrešnom mestu. Istorijska greška izrasla u simbol od betona, čelika i granita.

Nad Beogradom se danas izdiže 82 metra visok Hram Svetog Save, jedan od najvećih pravoslavnih hramova na svetu, koji se zida više od jednog veka i po mnogo čemu je parabola moderne Srbije. Hram je podignut u čast Svetog Save, prvog srpskog književnika, svetitelja i rodonačelnika srpske crkve.

Hram Svetog Save

Lokaciju na današnjem Vračaru još 1895. izabralo je Društvo za podizanje Hrama Svetog Save uvereno kako je tadašnji Vračar isto ono brdo na kome je 1595. godine Sinan paša spalio njegove mošti. Međutim, ispostavlja se da se u 16. veku mesto koje se zvalo Vračar nalazilo 1,3 kilometra dalje. I da je hram na pogrešnom mestu.

JEDAN DUGI RAT

Šta se zapravo dogodilo? O samom spaljivanju moštiju ima mnogo tragova i priča o tom groznom događaju je dobro poznata. Mošti Svetog Save su se u to doba nalazile u manastiru Mileševa, gde su pohranjene još u 13. veku, godinu dana posle smrti Svetog Save.

Krajem 16. veka, posle pada Mađarske, u jednom od brojnih sukoba tokom takozvanog Dugog rata između Habzburga i Osmanlija, izbio je ustanak Srba u tada turskom Banatu. Ustanici su na svojim zastavama nosili lik Svetog Save, a u Carigradu se tragalo za načinom kojim bi se slomio duh ustanika, što je palo u zadatak nemilosrdnog sultanovog izaslanika Sinan paše.

Shvatajući ponešto o simboličkom značaju drevnog srpskog kaluđera, Sinan paša odlučuje da spali mošti rodonačelnika nacionalne kulture i to na takvom mestu da se lomača mogla videti nadaleko, sa one strane Dunava, ali da bude naočigled i raji oko Beogradske tvrđave.

Inače, grad je tada u turskim rukama bio tek 70 godina, dobijen nakon osvajanja 1521. godine (treba reći kako je tek ovaj događaj, nakon pada Smedereva, definitivno označio ono što se naziva „početkom ropstva pod Turcima“, koje se prečesto pogrešno povezuje sa Kosovskim bojem).

Dolazeći Carigradskim drumom do Stambol kapije kojom se ulazilo u grad (a koja je na mestu današnjeg Trga republike), Sinan paša je prolazio kroz slabo nastanjenu zaleđinu grada i morao je primetiti brdo koje se nazivalo Vračar.

MESTO ZVANO VRAČAR

Mapa Beograda

Na ovom brdašcetu iznad Beograda često su boravile lutajuće ciganske čerge, od čega je, zbog vračanja i proricanja, potekao i naziv toponima.

Sa druge strane Carigradskog druma, ka Savi, prostire se šuma i močvarno zemljište.

Zidine tvrđave koju su Turci nazivali Dar Ul Džihad, mesto svetog rata, udaljene su vazdušnom linijom 915 metara.

Gledano ka severu, sa brda se, preko današnje paliluske padine, pruža pogled na Dunav. Ispod je kamenolom koji će Turci nazvati Tašmajdan.

Vidljivo sa svih strana, bilo je to, svakako, idealno mesto za lomaču. Ne dvoumeći se, Sinan paša ovde spaljuje Svetog Savu 27. aprila 1595, a kako još Rajić beleži u svojoj istoriji, njegov prah se razvejava dva dana kasnije.

Gde je ta lokacija danas? Sve do početka 19. veka, dok se topografija okoline Beograda nije dramatično menjala, bilo je jasno vidljivo koje brdo predstavlja Vračar.

Prema više zabeleženih svedočenja, na tom mestu koje je nazivano Čupino brdo dugo je stajao krst gde su povremeno održavane liturgije, a narod se okupljao raznim povodima. Zbog toga, sa sticanjem nezavisnosti 1830, knez Miloš baš na ovom mestu javno čita turski Hatišerif, a zatim 1833. podiže i drvenu crkvu.

Međutim, krajnje preduzimljivo, crkvu koja je na očigled turske vojske u tvrđavi, knez Miloš ne posvećuje Svetom Savi, već Svetom Marku, slavi seljaka koje knez u svojim neprekidnim reorganizacijama preseljava sa savske obale.

GRAD I CRKVA

Crkva Svetog Marka

Crkva koju Miloš podiže tokom narednog veka više puta biva iznova građena, a njen se položaj, po više zabeleženih izvora, pomera za oko tridesetak metara od lokacije Sinan pašine lomače.

Crkva Svetog Marka, u međuvremenu, živi svoj život – u njoj se sahranjuju Obrenovići, biva bombardovana tokom Austro-Ugarske okupacije, 1940. se obnavlja kao replika Gračanice i podiže po u tadašnjoj javnosti napadanom projektu braće Krstić, da bi bila oštećena već u bombradovanju 1941. i potom obnovljena 1948. godine. Danas predstavlja jednu od najlepših beogradskih građevina.

U međuvremenu, Beograd se širi daleko od Stambol kapije. Oko Crkve Svetog Marka, na takozvanom Čupinom brdu, u 19. veku narasta groblje, koje se u 20. veku izmešta na današnje Novo groblje, a na njegovom mestu ostaje današnji park Tašmajdan.

U okolini su odavno prosečene ulice, teren na kome grad živi i buja je renivelisan i ujednačen. Ceo kvart se naziva Vračar i kako grad raste, ova administrativna zona se pomera južno i severno od nekadašnjeg Carigradskog druma.

Stari Beograd plaća cenu narastanja metropole – već krajem 19. veka, Vračar je prevelika zona i sasvim je nejasno gde je tačno mesto na kome je Sinan paša spalio mošti.

ISTRAŽIVAČI I TOPONIMI

Nekoliko istoričara amatera pokušava da odgonetne tajnu, a najdalje odlazi izvesni knjižar Gliša Vozarević, koji podiže crveni kameni krst na potencijalnoj, ali pogrešnoj lokaciji. Zbog toga se ova lokacija, kao i ceo jedan deo Beograda, danas nazivaju Crveni krst.

 Veza:  Vozarev krst

Uviđajući da je to mesto pogrešno, Društvo za podizanje hrama bira drugu lokaciju, dalju za oko 1,3 kilometra, ali na pogrešnu stranu – u to doba jedini slobodan prostor u administrativnoj celini Vračar nalazi se na mestu današnjeg Karađorđevog parka.

Ovde 1895. počinje avantura podizanja hrama, koji će se od 1935. graditi po projektu Aleksandra Deroka i Bogdana Nestorovića i koji će, kako-tako, biti dovršen tek u 21. veku, na inicijativu preminulog premijera Zorana Đinđića.

Uporedo sa tolikim upinjanjem da se podigne divovski vračarski hram, prava lokacija na Tašmajdanu na kojoj je Sinan paša spalio mošti Rastka Nemanjića ostala je neobeležena. Okolni park Tašmajdan sa zgradom državne pošte, televizije i bazenom, nema nikakvo obeležje o onome što se na tom mestu dogodilo pre 400 godina.

Zapravo, ne postoje ni iole ozbiljna istraživanja koja bi pokušala da precizno ustanove tačnu lokaciju spaljivanja moštiju. Najopsežniji rad na ovu temu objavio je 1961. istoričar Vojin Puljević koji je izneo dvanaest dokaza da je Vračar na pogrešnom mestu.

No, mada na pogrešnom mestu, Hram Svetog Save se gradi u dobrom društvu, pored njega je Narodna biblioteka Srbije, a kupola mu je vidljiva gotovo duž celog pravca Slavija–Kalemegdan. Uz to, priča o potrazi za lokacijom spaljivanja moštiju, koja je širom Beograda ostavila niz toponima, uklapa se u uzbudljivu istoriju izgradnje Hrama, stogodišnju epopeju sa stalnim prekidima i novim počecima.

Istorijska greška u međuvremenu je postala gradski i nacionalni simbol.

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA 2021.

DANI NEČISTIH SILA

Duša slovenska (43)

Nekršteni dani

Period između prvog dana Božića i Krstovdana zove se “nekršteni dani” (u te dane Hristos je bio nekršten), pa se u narodu veruje da tada vladaju nečiste sile, veštice, vampiri, karakondžule i đavoli koji baš u to vreme imaju naročitu moć. U to doba zemlja je otvorena da mrtvi izlaze, a zajedno sa njima đavoli i razni drugi demoni. Od kako se smrkne, pa sve dok petli ne zapevaju, zemljom vladaju zli dusi. U to doba niko se ne kreće nikud dalje od kuće. Narod je verovao da bi onaj ko bi u to vreme putovao rđavo prošao. Ko baš mora da izađe nosi sa sobom beli luk, krst ili neki oštar metalni predmet.

U ove dane žene ne predu, ne tkaju, ne peru, jedino što pletu. Napolju se ne ostavlja ništa belo, a naročito se ne ostavlja dečja odeća, jer su svuda urokljive i zle oči koje mogu da naškode deci.

U mnogim krajevima Srbije, krije se i svetlost iz kuća, tako što se na prozore stavljaju zavese ili spuštaju zaklopci ili roletne. Noću se ne pije voda jer se demoni uvlače u kućne posude i vodu pa vrebaju neoprezne.

Ljudi su nekada dobro pazili da ne naljute te mračne sile, pa se novorođenčad ne krsti u tom periodu, dok žene obavljaju kućne poslove samo za videla, nikako noću. 

Veruje se da deca začeta u vreme od Božića do Bogojavljenja mogu postati živi vampiri a da su bebe rođene za nekrštenih dana bolesne i slabašne. Naročito je opasno ako u ovom periodu umre nekršteno dete, koje je tako zauvek osuđeno na lutanje i njegova duša ne može da nađe spokoja na onome svetu. 

NEČISTE SILE 

“Vlasi tvrde da ljudi padaju pod uticaj raznih nevidljivih natprirodnih bića, a među njima su najdosadnije karakondžule. Pojavljuju se uglavnom noću, a veruju se da su u pitanju ženski demoni, koji se ponekad materijalizuju u stvorenja svetlih buljavih očiju i izduženih ruku. 

Karakondžule napadaju od večeri do prvih petlova, a najopasniji su za vreme nekrštenih dana. Zbog toga su stariji upozoravali decu da nikada ne šetaju sama noću po šumi ili livadi. Ova zla bića uzjašu žrtvu i teraju je da izvodi razne nedolične stvari i da u transu igra do iznemoglosti. 

Taj se stadijum uglavnom završava bez težih posledica, a čovek često nije svestan šta mu se dogodilo – oseća samo neobjašnjivu napetost i nervozu, ali dešava se da bude i neuračunljiv. Baka Ikonija iz sela Klokočevac kod Majdanpeka tvrdi da su i stresovi ponekad delo karakondžula. Ljudi nakon njihovog prepada obično osećaju bolove u desnoj strani tela i grčeve u predelu stomaka. Međutim, sve prođe za nekoliko dana. 

Veruje se da karakondžule često napadaju s leđa, sa leve strane, što je veoma opasno i neretko ima fatalne posledice. To i nije čudno ako se zna da se leđa, naročito leva strana čovekovog tela (za razliku od desne koja je ovozemaljska i materijalna), smatraju htonskim, podzemnim i duhovnim uporištem. U njoj su smešteni svi centri poimanja, mašte, intuicije, kao i vančulni senzori. 

Zato napad karakondžula može dovesti do ozbiljnih psihičkih poremećaja, paralize pa i šloga, ali ništa od toga se ne manifestuje u trenutku napada. Karakondžula pronalazi svoju žrtvu na raznim mestima a potom je zaskače sa leve strane i kao pijavica neprimetno ulazi u nju. Osoba i ne sluti da je žrtva demona, pa čak i da je njeno telo jedno vreme bilo dom natprirodnog bića.“

(Odlomak iz knjige “Vlaška magija” 1 i 2, Jasne Jojić)

"Koledari" (ulje na platnu)
Autor: Svetlana Miladić

A kako bi odagnali nečiste sile u ove sumorne dane, nekada su po selima i gradovima u Srbiji išle maskirne povorke koje su predstavljale duhove, čudovišta i mrtve pretke. Ovi koledari su se kretali od kuće do kuće i tražili priloge: slaninu, jaja, meso, brašno, mleko, rakiju i vuno… A onda, uz hranu, piće i muziku, i oni najplašljiviji zaborave na strahote koje vrebaju iz mraka.

Priredila: Nadica Janić

BOŽIĆ

Duša slovenska (42)

U gradu Nazaretu živela je Presveta Deva Marija sa svojim srodnikom Josifom kao devica. Na dan 7. aprila (Blagovesti), od arhangela Gavrila dobila je radosnu vest: ”Raduj se blagovetna…evo začećeš i rodićeš sina i nadeni mu ime Isus”(Lk 1, 18, 31).

Skoro devet meseci od tog događaja, od rimskog imperatora – kesara Avgusta, koji je vladao Izraelom, stigla je naredba da svi punoletni građani odu do svog mesta rođenja radi popisa. Tako i Marija sa Josifom krenu ka obližnjem Vitlejemu. Grad je bio prepun, a siromašni supružnici nisu mogli naći sebi mesta za konak i njih dvoje nađoše sebi prenoćište u jednoj pećini u blizini grada, u kojoj su se pastiri sklanjali za vreme nepogoda. Te noći, u tišini, bez bola, Marija je rodila Sina. Čudesna veza između Svetog duha i volje Svete Deve Marije proizvela je začeće i rođenje Isusa Hrista. Povila ga je i stavila u jasle na slamu. Čudo se dogodilo – Bogomajka se prva poklonila Caru nad carevima, zatim stari Josif, a anđeli su radosnu vest preneli i pastirima koji dođoše da se poklone vitlajemskom Bogodetetu, a zatim krenuše da pronesu radosnu vest i slave i hvale Boga. 

"I bi Svetlost - Hristos"

(kolaž; 35 x 45 cm) 

Autor: Nadica Janić

Te noći iznad Izraela pojavila se na nebu velika i sjajna zvezda. Bila je neobična i po tome što se nije kretala kao i sve ostale od istoka ka zapadu, već od severa prema jugu, i kretala se veoma nisko. Tada je postojalo verovanje da svaki čovek ima svoju zvezdu i da od njene veličine i njenog sjaja zavisi i ugled čoveka na zemlji. Ugledali su je i stari mudraci iz Persije i pomisliše da se najverovatnije rodio neki izuzetan čovek, najverovatnije car i požuriše da ga pronađu i poklone mu se. 

"Vreme"

(mixed media; 21 x 21 cm) 

Autor: Nadica Janić

Priča o rođenju Bogočoveka nadahnjuje svako biće. Njegovo rođenje je ispunjenje čovekovih želja i htenja za smislom i dobrotom. Dan jedinstvenog događaja u svetu je početak beleženja Vremena do ponovnog Vaskrsenja, dan koji daje Nadu i ispunjava nas Ljubavlju. 

Rođenje Isusa Hrista je i početak nove religijske epohe. Od njegovog učenja nastala je najistrajnija ideologija koja ujedinjuje Ljude u Dobru. U hrišćanstvu je spas protiv Zlog. A spas je u ljubavi, praštanju, dobroti. 

Radost Božića ispunjavala je srca ljudi 25. decembra, ispunjava i 7. januara, ali Hrist je Jedan, jedan je ovaj sveti dan!

Verujem u Jedno Sutra, 

u dugu koja će obaviti Zemlju, 

verujem u Jedan Svet

u kome će carovati LJUBAV. 

Nadica Janić

Nadica Janić

Nadica Janić

Drenka Janić i njena mama Nadica Janić

HRISTOS SE RODI!
VAISTINU SE RODI!

BADNJI DAN

Duša slovenska (41)

Srbi Božić obeležavaju od pamtiveka. Božić je praznik cele porodice i zato se očekuje da ona tokom prazničnih dana bude na okupu, a prati ga niz narodnih običaja koji se poštuju i dan danas: polaganje badnjaka, pečenje pečenice, zastiranje domova slamom, kvocanje i pijukanje, mešenje česnice, položajnik, a tu su i mnoga druga verovanja, gatanja, izreke i poslovice.

Pripreme za ovaj praznik počinju 40 dana pre 7. januara Božićnim postom koji predstavlja pročišćenje duha i tela.

Badnji dan

Dan uoči Božića, 6. januar se zove Badnji dan. Naziv je dobio po tome što se tog dana seče badnjak. Sa ovim danom već počinje Božićno slavlje. Rano ujutro se kreće u šumu po badnjak (u gradovima se uglavnom kupuje), loži se vatra i peče pečenica. Žene u kući mese kolače i pripremaju trpezu za Božić.

Pravoslavni vernici obeležavaju Badnji dan tradicionalnim unošenjem i paljenjem badnjaka, liturgijama u hramovima i porodičnim okupljanjem na Badnje veče za posnom trpezom pred najradosniji hrišćanski praznik Božić - praznik kojim se proslavlja rođenje Isusa Hrista.

Badnjak

Badnjak je mlado hrastovo ili cerovo drvo koje se na Badnji dan seče i donosi pred kuću, pored ulaznih vrata, gde stoji do uveče. Badnjakom se u kuću unosi sreća, zdravlje i napredak. Po selima i danas domaćini s badnjakom razgovaraju, zasipaju ga pšenicom i zalivaju vinom pre no što ga poseku, a ukućani svetom drvetu pevaju pesmu "Badnjače, rođače" dok ga unose u kuću:

Oj, badnjače badnjače, ti naš stari rođače,

Dobro si nam došao i kuću ušao!
Mili srpski badnjače, ti naš stari rođače,
Badnjače, badnjače, rođače, rođače.

Donosiš nam mnogo sreće, svakog dobra pune vreće.
Ti nam Hrista objavljuješ, Njega slaviš ikazuješ;
Mili srpski badnjače, ti naš stari rođače,
Badnjače, badnjače, rođače, rođače.

Kolko, kolko varnica, tolko, tolko srećica
I toliko ovaca, i toliko janjaca;
Mili srpski badnjače, ti naš stari rođače,
Badnjače, badnjače, rođače, rođače.

Hristos nam se rodio, u pećinu spustio,
Da svud ljubav posije i ozeble ogrije;
Mili srpski badnjače, ti naš stari rođače,
Badnjače, badnjače, rođače, rođače.

Badnje veče

Badnje veče spaja Badnji dan i Božić. Zato se u našem narodu za osobe koje su prijateljski bliske kaže da su «kao Božić i Badnji dan». Uveče, kada padne mrak,domaćin sa sinovima unosi u kuću pečenicu, badnjak i slamu. Smisao je okupljanje ukućana oko posne trpeze, po starom običaju najčešće na podu, a nekada je pripreman samo neparan broj jela. Trpeza se spuštala na pod jer se smatralo da će tako biti najbliža dušama pokojnika. Zato je večera proticala u miru i tišini, a ako je ko i bio zavađen,Badnjeg dana se morao obavezno izmiriti.

Neki običaji su se u međuvremenu prilagodili vremenu i mestu u kojem živimo, te se danas ne praktikuje večera na podu, već sa stola ispod kojeg je prostrta slama.

Jelovnik za Badnje veče ponavlja se iz godine u godinu i gotovo nikada se ne menja. Od jela, na stolu, pored hleba i soli, treba da se nađe i riba pržena na ulju, presan kiseo kupus preliven uljem, rezanci s orasima, turšija, med, vino i pasulj (obično prebranac). Svaki deo ove praznične trpeze ima svoju simboliku.

Badnjačka pogača simboliše samog Gospoda Isusa Hrista ("Ja sam hleb živ, koji siđe sa neba; koji jede od ovog hleba živeće va vijek; i hleb koji ću ja dati za život svijeta" - Jovan 6,51).

Riba, kao i hleb, simboliše Gospoda Isusa Hrista, jer na grčkom jeziku, preko koga su naši preci primili hrišćanstvo, riba je IHTHIS, a to je skup inicijala Isusa Hrista. So simboliše silu božansku, koja čuva delo božje, kao što so čuva hleb i ribu od plesni i truleži. Vino predstavlja krv Spasiteljevu kojom je On na Golgoti dao otkup Bogu za grehe ljudske, dok med simboliše sladost večnog života.

Pored toga, na sto se postavlja božićna sveća i sito ili tepsija u koju domaćica stavlja četiri velike rumene jabuke, žito, kukuruz, novac, suve šljive i orahe. Sve to simbolično predstavlja želju za berićetom i dobrim životom u kući.

Danas se svi ovi običaji prilagođavaju gradskoj sredini gde nema ni vatre, ni ognjišta, ni šume... Umesto velikog drveta se uzima hrastova grančica i mala količina slame. Sve to se uoči Božića stavlja ispod slavske ikone. Potom se zapale sveća i kandilo, što simbolizuje vatru i ognjište, a kuća se okadi tamjanom.

Pred crkvama, gde se okupe vernici, ritualno se spaljuje Badnjak. Spaljivanje svetog hrasta badnjaka usred zime, doba kad priroda prividno umire, nije čin uništenja, već nagoveštaj ponovnog rođenja sveta.

Za SRPSKU TEEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić 

Veza:

STV USA 2021.

Srpska Dijaspora 2017.

BOŽIĆNI PRAZNICI

Duša slovenska (40)

Hrišćanska era i početak brojanja godina započinju velikim i najznačajnim događajem od nastanka sveta – rođenje Isusa Hrista. Da bi se očuvalo sećanje na taj daleki dan uspostavljen je verski praznik – Božić. Sveti Jovan Zlatousti je govorio da je Božić osnovni izvor svih ostalih hrišćanskih praznika, jer da nije bilo rođenja ne bi bilo ni krštenja, ni vaskrsenja.

Pravoslavni Srbi 7. januara slave najradosniji hrišćanski praznik – Roždestvo Gospoda Isusa Hrista - Božić. Hristovom rođenju raduju se svi, ali praznovanje Božićnih praznika počinje 3 nedelje pre samog Božića kada se slave Detinjci i završavaju se 20. januara slavom Svetog Jovana.

Detinjci su praznik koji pada tri nedelje pred Božić, kada odrasli ukućani vezuju kaišem ili kanapom deci noge za stolicu. Deca moraju roditeljima darivati neki poklon da bi se otkupila i roditelji ih tada odvezuju. Smisao ovog običaja je zbližavanje i povezivanje dece sa porodicom.

Materice su nedelju dana posle Detinjaca. U rano jutro deca se bude i majci, koja se pravi iznenađena, vezuju nogu. Čestitaju joj praznik, a majka isto kao i deca za Detinjce, otkupljuje se poklonom. Ponegde deca posle ovog čina odlaze u komšiluk i vezuju nogu udatim ženama koje ih daruju orasima, bademima…

Očevi su nedelju dana pre Božića, kada deca vezuju oca koji tada daruje decu.

Sva tri praznika, Detinjci, Materice i Očevi potiču iz prehrišćanskog vremena, porodični su praznici i značajni su jer na simboličan način vezuju i učvršćuju porodicu. Porodica bi trebala biti puna razumevanja i ljubavi i na taj dan trpeza ukućana je svečana, prave se bolji i kvalitetniji obroci. Pravoslavna crkva posvećuje im punu pažnju naročito Matericama, kada se organizuju proslave u hramovima, obilaze bolnice i porodilišta.

Sv. Ignjatije Bogonosac (kokošiji Božić) je pet dana pred Božić, 2. januara. Tog dana domaćin se budi rano, izlazi u dvorište, skuplja svoju živinu i hrani je kuvanim žitom. Gost koji prvi dođe u kuću proglašava se kokošijim polažajnikom i postavlja se da sedne na meko jastuče, kako bi i koke tokom godine sedele mirno u svojim gnezdima, nosile jaja i legle piliće. Zatim dobija tikvu, odabranu za tu priliku, koju treba nasred dvorišta da razbije, da se seme tikve rasprši po celom dvorištu, da bi se pilići sto više množili. Polažajnik se tada čašćava ručkom i pićem. Obično se tada sprema vruća rakija. U tekućoj godini, ako su kokoške zdrave, nose jaja i legu piliće, i sledeće godine se isti čovek poziva da bude kokošiji polažajnik.

U nekim našim krajevima običaj je da ukućani ujutru pod krov kuće zabadaju grančice koje stoje ili do Božića ili do vremena kada se izlegu prvi pilići. Ponegde, ujutru rano u kuću unose po jedno malo drvce koje bacaju na ognjište, da bi živina bila zdrava. Verovanje je da ako na kokošiji Božić pada kiša ili sneg godina će biti rodna, a ako je dan bez padavina biće nerodna.

Tucin dan je dva dana pred Božić, 5. januara. Na taj dan prase koje je predviđeno za božićnu pečenicu se “tuče” i kolje. Udarali su ga u glavu sekirom ili većim komadom soli. Iz tog razloga ovaj dan je dobio ime Tucin dan. Ošamućeno prase se klalo, a prva krv koja poteče se skupljala, mešala sa mekinjama i time se hranila ostala stoka u domaćinstvu jer se verovalo da je to štiti od bolesti. U nekim kućama osim praseta kolje se i kokoš ili petao, i to na kućnom pragu, a perje i creva zakopavali su u najbliži mravinjak da bi živine bilo kao mrava.

Svi ovi rituali klanja stoke i skupljanja krvi potiču još iz starih paganskih vremena kada su Srbi kao mnogobošci prinosili žrtve radi napretka kuće i stoke. Mnogi ovi običaji padaju u zaborav. Održavaju se pojedini samo u nekim ruralnim delovima naše zemlje.

Veoma je važno da se na Tucin dan ne tuku deca, naročito da ih ne tuku očevi. Smatralo se da ako deca dobiju batine biće preko cele godine nevaljala i neposlušna. A i deca su se trudila da slušaju i lepo se ponašaju.

Nekršteni dani (beli dani) su između Božića i Krstovdana, tj. dani dok je Isus bio nekršten. Verovalo se da tih dana nečiste sile, đavoli, karakondžule i veštice imaju posebnu moć. U tim danima narod je pazio da ne strada od nečastivih, da ih ne naljute, da ih ovi ne bi povredili. Tokom svih tih dana se ne posti već se mrsi i iz tog razloga dobili su naziv beli dani. U nekrštenim danima pasulj se nije jeo.

Ako se dete rodi pre Božića, krsti se ili na Božić, a u retkim prilikama do trećeg dana Božića. Do Bogojavljenja čin krštenja se ne obavlja jer i sam Hrist u tim danima bio je nekršten.

Običaji su nalagali da se tih dana ne peva, ne tuku deca, ne plače se, noću se ne izlazi, a žene su svoje poslove obavljale samo preko dana, a čim mrak padne sve se ostavljalo i odlazilo vrlo rano na počinak.

Mali Božić - Nova godina (Sv. Vasilije) je 13. januara. Nova godina, u narodu poznatija kao Srpska Nova godina, dočekuje se u krugu porodice i prijatelja. Za doček se pripreme mnogobrojna hladna predjela. U ponoć svi sedaju za trpezu. Tradicionalna poslastica su krofne spremane neposredno pred služenje, a u jednu od njih stavlja se novčić, a onaj ko ga nađe biće sretan u Novoj godini.

Za Mali Božić postoje mnogi običaji koji se razlikuju od kraja do kraja. Negde se seku dva badnjaka i jedan se unosi za Božićc, drugi za Novu godinu. Ujutru 13-og mesi se vasilica (po Sv. Vasiliju). Za ručak se jede plećka i glava ostavljena od božićne pečenice. U mnogim selima postojali su ljudi koji su budućnost predviđali iz kosti plećke. Po tradiciji, pije se kuvano vino i rakija. Veruje se da ako na dan Nove godine pada sneg godina će biti rodna, naročito u polju.

Krstovdan se slavi 18. januara. Na ovaj dan Sv. Jovan Krstitelj krstio je malog Isusa u reci Jordan.Tog dana obavezno se posti, odrasli vrlo malo jedu, a ponegde se jede postan pasulj sačuvan od badnje večere. Smatra se da tada duvaju vetrovi koji se ukrštaju i koji nadvlada taj će tokom godine najviše duvati. Na Krstovdan sveštenik obilazi svoje parohijane i sveti vodicu. Pozdravlja se sa “Hristos se krsti” a otpozdravlja sa “ Vaistinu se krsti”.

Bogojavljenje je 19. januara. Crkva ga praznuje kao dan vodosvećenja i u hramovima se posebnim obredima sveti vodica. Po narodnom verovanju sveta vodica ima čudotvorna dejstva, lekovita je i vernici je nose kući, čuvaju i koriste kao lek. Tog dana u mnogim krajevima običaj je da se časni krst baca u reku, mladici skaču u hladnu vodu i onaj koji ga prvi uhvati dobija nagradu od crkve. Po verovanju, te noći u ponoć, nebo se otvara, Bog se javlja ljudima i onima koji ga spaze ispunjava želje. Za vreme dok se čeka ponoć, druži se uz priču i pije vruća rakija. Pozdravlja se sa “Hristos se javi” a otpozdravlja sa “Vaistinu se javi”.

Veruje se da ako na Bogojavljenje duva vetar sa severa, godina će biti zdrava, a ako duva sa juga biće rodna ali i puna bolesti. Ako pada sneg godina će biti rodna, a ako je nebo vedro na leto će vladati suša. Ako pada kiša, na proleće se mogu očekivati poplave.

Sv. Jovan Krstitelj, jedna od najvećih slava u našem narodu, slavi se 20. januara. U staro vreme prezali su se konji i išlo se na saonicama od kuće do kuće slavljenika koji su ih čašćavali kuvanim vinom ili rakijom. Sa ovim praznikom završavaju se Božićni praznici.

Izvor:

Tanja Stanić – ROĐENJE HRISTOVO I BOŽIĆNI PRAZNICI

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA , 2021.

BALOVI U SRBA

Duša slovenska (39)

Prvi balovi na našem podneblju bili su mali i gotovo beznačajni pa stoga i nisu beleženi. Prvi za koji se zna je onaj koji je davne 1727. godine održan u Zemunu a verovatno ni on ne bi bio zabeležen da vlasnik kafane nije zatražio od zemunskih vlasti da se odrede patroldžije koje će brinuti o redu tokom bala.

Najvažniji bal u godini je bio novogodišnji koji je počinjao oko 22 časa i trajao do zore. Novogodišnji balovi bili su  mnogo slobodniji od drugih balova (oficirski, zanatski, maskenbali…) pa su se uz “mezetluke i ćefelisanje” igrala tzv. “nestašna kola”. Malo pre početka Nove godine izlazio je voditelj i objavljivao smrt stare godine a zatim je usledio njen sprovod koji su činili maskirani učesnici iza kojih je išao odžačar a za njim u belo obučena devojčica koja je simbolizovala Novu godinu. Zatim je sledilo odbrojavanje, ljubljenje i čestitanje a voditelj je puštao prase koje su posetioci bala hvatali a verovalo se da će sreća pratiti tokom čitave naredne godine onog ko prase uhvati.

Prečanski balovi

U Austro-Ugarskoj monarhiji su tokom 18. veka postojali samo plemićki ili nobl balovi a tokom vladavine cara Josifa II sasvim legitimni postaju i purgerski tj. balovi za građanstvo i zanatlije. Purgerski balovi mogli su biti operski, kućni, staleški, dečji, maskenbali a sve više se otvaraju i balske dvorane i plesne škole. Igrački repertoar bio je šarenolik s tim što se na srpsko kolo gledalo sa podozrenjem pogotovo na nobl balovima a budući da je politička klima u drugoj polovini 19. veka bivala sve više nacionalno ustremljena ubrzo se bal nije mogao zamisliti bez kola kojim je počinjao i završavao se.

U to vreme u Beču, knez Miloš Obrenović živi boemski život koji puni stupce štampe. On se trudi da agituje u Beču za svoje političke interese i okuplja viđenije Srbe. Tako je godine 1846. organizovao bal i to prvi Svetosavski bal i na njemu je izveden Srpski kadril koga komponuje Johan Štraus po Miloševoj narudžbini. Svetosavski bal nastao je iz tradicije proslave Savindana što je knez Miloš uspostavio 1823. godine proglasivši ovaj dan kao školsku slavu a prvi pisani trag o obeležavanju ovog dana je iz 1734. godine. Sledeće godine Svetosavskom balu u Beču prisustvuje oko 3000 zvanica a među njima i Vuk St. Karadžić čija se kći Mina posebno isticala na balu, odevena u srpsku nošnju.

Bio je zapažen i bal 1861, na kojem su se, pored najuglednijih bečkih Slovena, stranih diplomata, srpskih ministara i njihovih supruga, visokih oficira, dvorskih dama… pojavili i austrijski državni ministar Šmerling, ruski, mađarski i poljski plemići, pisci Ivan Mažuranić i Petar Preradović, general Stratimirović... Svirao je Štrausov orkestar, a plesali su se kadril, valcer, kolo srpsko, kolo hrvatsko, kolo slavonsko, polka, mazurka… da bi, kako je zapisao jedan od učesnika, oko ponoći „sva slavenska mladež” zaigrala uz pesmu „Rado ide Srbin u vojnike”.

Iako je prvi bal u Novom Sadu održan još u 18. veku balovi postaju sve popularniji u četvrtoj deceniji 19. veka a tada vlasti propisuju da oni mogu trajati do 3 časa po ponoći i da u povratku kućama učesnici moraju skinuti maske sa lica. Budući da su balovi stekli veliku popularnost i bili omiljena vrsta zabave često se odlazilo i u preterivanja pa su bili i predmet kritike.

Balovi na srpskom Dvoru

U matici Srbiji stanje je bilo drugačije. Vekovima pod turskom vlašću Srbija nije imala mogućnosti a ni znanja da se zabavlja po evropski. I tako sve do četvrte decenije 19. veka kada knez Miloš Obrenović priređuje prvi dvorski bal 1834. godine u Kragujevcu a povod je orden koga je dobio od sultana. Balovi se zatim sele u Beograd gde se 1837. na inicijativu engleskog konzula Džordža Hodžesa održava jedan pravi bal sa domaćim i stranim zvanicama u čast tadašnjeg vladara Srbije kneza Miloša Obrenovića. Samo nekoliko dana kasnije, 6. februara 1838. knez Miloš Obrenović pravi bal na svom dvoru u čast Hodžesa.

Nedugo posle ovog bala knez Miloš je primoran da abdicira i nakon kraće vladavine njegovih sinova Milana i Mihaila godine 1842. na vlast dolazi knez Aleksandar Karađorđević, sin Karađorđa. Njegovom zaslugom a još više zaslugom kneginje Perside srpski dvor počinje oponašati evropske dvorove a balovi i umetnička posela kneginje postaju redovna pojava. Posela su u mnogo čemu prethodila balovima najviše iz razloga što su se na njima okupljale žene jer im nije bio otvoren pristup kafanama gde su se okupljali muškarci. Ženska posela bila su obrazovnog karaktera i na njima se uglavnom čitala poezija, muziciralo uz klavir, razmenjivani saveti o vođenju domaćinstva, vaspitanju dece, ali se vrlo često i vodila diskusija o aktuelnim temama. Pored ženskih posela postojala su i tzv. šarena posela na koja su dolazili i muškarci.

Nakon odlaska Karađorđevića i povratka Obrenovića tradiciju balova nastavlja knez Mihailo i njegova supruga Julija. Prvi Svetosavski bal u Srbiji je održan 1860, organizuje ga Opština a pokrovitelji su kneževski par. Bal je počinjao obavezno kolom Srbijanka a zatim su usledile 33 igre. Bal je trajao sve do povlačenja kneževskog para i smatralo se nepristojnim da se ostaje na balu duže.

U narednim godinama balovi se sve više iz dvora i luksuznih hotela sele u kafane i približavaju se širem građanskom sloju. Uspostavlja se tradicija dobrotvornih balova a prvi takav bal inicira knez Mihailo 1865. za izgradnju Opštinske bolnice u Beogradu. Knjeginja Julija je sastavila odbor od uticajnih gospođa koji je prikupljao prilog za lutriju a lozovi su se prodavali u kafanama.

Nakon atentata na kneza Mihajla, 1868. godine na vlast dolazi njegov nećak Milan koji kasnije postaje prvi srpski kralj novije istorije. Milanova supruga Natalija bila je ruskog porekla i u Beograd je htela doneti duh evropskih mondenskih prestonica pa je pratila modu, vršila isti takav uticaj na beogradske gospođe, često pravila prijeme i balove i na srpski dvor prva uvela modele protokolarnog ponašanja.

Balska dvorana na dvoru Obrenovića, 1907.

Bitan momenat za profilisanje uloge balova na srpskom Dvoru je proglašenje Kraljevine 1882. godine i izgradnja reprezentativnog zdanja Dvora koji je imao velelepnu i prostranu balsku dvoranu sa čak 322. sijalice. Balovi kod Obrenovića dobili su sjaj evropskih balova i odvijali su se prema strogo utvrđenom ceremonijalu. Najviše se plesalo uz valcer, kadril, polonezu a srpsko kolo se stilizuje i prilagođava novim prilikama. Bal je počinjao kolom zvanim Srbijanka, zatim je sledio valcer, smena kola i stranih igara a bal se obavezno završavao kolom. Popularnost srpskog kola ogleda se i u sve češćem nastajanju novih kola prigodnog naziva a neki od njih su Devojačko kolo, Inžinjersko kolo, Kraljevo kolo, Kolo kraljice Natalije, Kolo kraljice Drage...

Pozivnica na Novogodišnji bal na dvoru Obrenovića, 1901.

Na bal se isključivo dolazilo uz pozivnicu sa potpisom maršala Dvora, dame su dobijale knjižicu sa redosledom igara a propisano je i kako se treba obući: dame su mogle obući balsku toaletu sa dekolteom ili srpsku nošnju a gospoda frak ili ako su u vojnoj službi paradnu uniformu.

Javni balovi

Kako je evropski duh počeo da zapljuskuje srpski građanski sloj tako su balovi sve više potiskivali tradicionalna posela. Ako je bal konzula Hodžesa bio primer onoga što kasnije postaje dvorski bal, prvi građanski bal priređen je povodom rođendana kneza Mihaila u Velikoj pivari 1840. u Beogradu a zatim se javni balovi sele u zdanje Đumrukane, carinarnice na Savi. Istih tih godina knez Mihailo daje da se izgradi kuća u beogradskoj trgovačkoj čaršiji, na tri sprata i kako je na ovoj kući stajao bronzani beleg u vidu rogova jelena ova kuća počinje da nosi naziv Zdanije “Kod Jelena”. Tu su se davali i pozorišni komadi ali i balovi jer je zdanje imalo prvu modernu balsku salu a prvi je održan 1844. godine.

Javni i dvorski balovi dobili su i svoje kopije u tzv. krompir balovima koji su se održavali po kafanama u predgrađima. Javni balovi postepeno su ulazili u društvo zamenjujući posela a nakon srpsko - turskih ratova oni se proširuju po čitavoj Srbiji.

U građanskim porodicama pripreme za bal su bile jedna od najvažnijih događaja i to pogotovo onoj sa ženskom decom spremnom za udaju. Porodice su odlazak na bal videle kao veliku i retku priliku da prikažu udavaču u punom sjaju. Pozivnice za bal su zvanice dobijale deset dana pre bala i tada počinju pripreme toalete a haljina je zavisila od prirode bala. Postojala su posebna obeležja koja su ukazivala na bračni status. Udate žene su nosile haljinu sa šlepom, starije su bile u srpskoj nošnji dok su devojke u dvoranu ulazile sa lepezama, svilenim maramicama i specijalnim balskim knjižicama sa redosledom plesova kao i upisanom gospodom koja je bila spremna na ples sa njima. Postojali su i rezervni igrači za one koje nije niko odabrao.

Beogradske gospođice dolaze na bal 

Kao i u drugim evropskim metropolama sredinom 19. veka i u Srbiji glavna sezona balova je bila u zimskim mesecima. Postojale su razne vrste balova i to svetosavski, novogodišnji, gardijski, oficirski, velikoškolski... Balove su organizovala građanska udruženja po raznim zakupljenim prostorima, pozorištima, kafanama, hotelima... U samom Beogradu najotmeniji su bili balovi koje su organizovali Društvo sv. Save, Streljačko društvo, Kolo jahača, Društvo Trgovačke omladine, Žensko muzikalno društvo...

Devojačka balska haljina

Oficirski i gardijski balovi počinjali su u 20 ili 21 čas i na njega su gospođice dolazile u pratnji roditelja koji su zatim sedali duž zidova sale a devojke su stajale pored čekajući kavaljere. Gospođice uglavnom nisu odbijale ples a ponašanje kavaljera je bilo besprekorno pa nije zabeležen nijedan incident na balovima ove vrste. Kako je bal odmicao pažnja roditelja je popuštala. Očevi su se bavili u bifeu a majke se zabavljale tračevima ili menjale recepte pa su tako veštije gospođice imale priliku da zakažu i randevu. Ovi balovi su se završavali posle ponoći.

Javni balovi imali su svojih osobenosti ponajviše što su im mogli prisustvovati svi pa tako i oni vični incidentima. Zabeleženo je da su trgovci na balove osim porodice vodili i kalfe da im se nađu a gospođe su vodile decu pa su nastajali problemi kada su se deca vrtela oko nogu tokom igre. Iz tog razloga Opština je čak izdala naredbu u kojoj je pisalo da se na bal zabranjuje dovođenje muške dece mlađe od 16 i ženske mlađe od 12 godina. Nije se ni vodilo računa o ponašanju tokom igre pa su pojedini gosti čim krene kolo izuvali cipele i igrali bosi ili su tako snažno skakali i cupkali da se sala nakon kola morala prskati vodom kako bi se slegla prašina. Iz tog razloga finiji svet je gledao da sa bala ode pre ponoći i početka igara po narudžbini kada su nastajali ispadi.

Izvor:

Milorad Stokin - FRAGMENTI PROŠLOSTI

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA 2022.