BOŽIĆNI PRAZNICI

Duša slovenska (40)

Hrišćanska era i početak brojanja godina započinju velikim i najznačajnim događajem od nastanka sveta – rođenje Isusa Hrista. Da bi se očuvalo sećanje na taj daleki dan uspostavljen je verski praznik – Božić. Sveti Jovan Zlatousti je govorio da je Božić osnovni izvor svih ostalih hrišćanskih praznika, jer da nije bilo rođenja ne bi bilo ni krštenja, ni vaskrsenja.

Pravoslavni Srbi 7. januara slave najradosniji hrišćanski praznik – Roždestvo Gospoda Isusa Hrista - Božić. Hristovom rođenju raduju se svi, ali praznovanje Božićnih praznika počinje 3 nedelje pre samog Božića kada se slave Detinjci i završavaju se 20. januara slavom Svetog Jovana. 

Detinjci su praznik koji pada tri nedelje pred Božić, kada odrasli ukućani vezuju kaišem ili kanapom deci noge za stolicu. Deca moraju roditeljima darivati neki poklon da bi se otkupila i roditelji ih tada odvezuju. Smisao ovog običaja je zbližavanje i povezivanje dece sa porodicom.

Materice su nedelju dana posle Detinjaca. U rano jutro deca se bude i majci, koja se pravi iznenađena, vezuju nogu. Čestitaju joj praznik, a majka isto kao i deca za Detinjce, otkupljuje se poklonom. Ponegde deca  posle ovog čina odlaze u komšiluk i vezuju nogu udatim ženama koje ih daruju orasima, bademima… 

Očevi su nedelju dana pre Božića, kada deca vezuju oca koji tada daruje decu. 

Sva tri praznika, Detinjci, Materice i Očevi potiču iz prehrišćanskog vremena, porodični su praznici i značajni su jer na simboličan način vezuju i učvršćuju porodicu. Porodica bi trebala biti puna razumevanja i ljubavi i na taj dan trpeza ukućana je svečana, prave se bolji i kvalitetniji obroci. Pravoslavna crkva posvećuje im punu pažnju naročito Matericama, kada se organizuju proslave u hramovima, obilaze bolnice i porodilišta. 

Sv. Ignjatije Bogonosac (kokošiji Božić) je pet dana pred Božić, 2. januara. Tog dana domaćin se budi rano, izlazi u dvorište, skuplja svoju živinu i hrani je kuvanim žitom. Gost koji prvi dođe u kuću proglašava se kokošijim polažajnikom i postavlja se da sedne na meko jastuče, kako bi i koke tokom godine sedele mirno u svojim gnezdima, nosile jaja i legle piliće. Zatim dobija tikvu, odabranu za tu priliku, koju treba nasred dvorišta da razbije, da se seme tikve rasprši po celom dvorištu, da bi se pilići sto više množili. Polažajnik se tada čašćava ručkom i pićem. Obično se tada sprema vruća rakija. U tekućoj godini, ako su kokoške zdrave, nose jaja i legu piliće, i sledeće godine se isti čovek poziva da bude kokošiji polažajnik.

U nekim našim krajevima običaj je da ukućani ujutru pod krov kuće zabadaju grančice koje stoje ili do Božića ili do vremena kada se izlegu prvi pilići. Ponegde, ujutru rano u kuću unose po jedno malo drvce koje bacaju na ognjište, da bi živina bila zdrava. Verovanje je da ako na kokošiji Božić pada kiša ili sneg godina će biti rodna, a ako je dan bez padavina biće nerodna. 

Tucin dan je dva dana pred Božić, 5. januara. Na taj dan prase koje je predviđeno za božićnu pečenicu se “tuče” i kolje. Udarali su ga u glavu sekirom ili većim komadom soli. Iz tog razloga ovaj dan je dobio ime Tucin dan. Ošamućeno prase se klalo, a prva krv koja poteče se skupljala, mešala sa mekinjama i time se hranila ostala stoka u domaćinstvu jer se verovalo da je to štiti od bolesti. U nekim kućama osim praseta kolje se i kokoš ili petao, i to na kućnom pragu, a perje i creva zakopavali su u najbliži mravinjak da bi živine bilo kao mrava.

Svi ovi rituali klanja stoke i skupljanja krvi potiču još iz starih paganskih vremena kada su Srbi kao mnogobošci prinosili žrtve radi napretka kuće i stoke. Mnogi ovi običaji padaju u zaborav. Održavaju se pojedini samo u nekim ruralnim delovima naše zemlje. 

Veoma je važno da se na Tucin dan ne tuku deca, naročito da ih ne tuku očevi. Smatralo se da ako deca dobiju batine biće preko cele godine nevaljala i neposlušna. A i deca su se trudila da slušaju i lepo se ponašaju.

Nekršteni dani (beli dani) su između Božića i Krstovdana, tj. dani dok je Isus bio nekršten. Verovalo se da tih dana nečiste sile, đavoli, karakondžule i veštice imaju posebnu moć. U tim danima narod je pazio da ne strada od nečastivih, da ih ne naljute, da ih ovi ne bi povredili. Tokom svih tih dana se ne posti već se mrsi i iz tog razloga dobili su naziv beli dani. U nekrštenim danima pasulj se nije jeo.

Ako se dete rodi pre Božića, krsti se ili na Božić, a u retkim prilikama do trećeg dana Božića. Do Bogojavljenja čin krštenja se ne obavlja jer i sam Hrist u tim danima bio je nekršten.

Običaji su nalagali da se tih dana ne peva, ne tuku deca, ne plače se, noću se ne izlazi, a žene su svoje poslove obavljale samo preko dana, a čim mrak padne sve se ostavljalo i odlazilo vrlo rano na počinak.

Mali Bozic – Nova godina (Sv. Vasilije) je 13. januara. Nova godina, u narodu poznatija kao Srpska Nova godina, dočekuje se u krugu porodice i prijatelja. Za doček se pripreme mnogobrojna hladna predjela. U ponoć svi sedaju za trpezu. Tradicionalna poslastica su krofne spremane neposredno pred služenje, a u jednu od njih stavlja se novčić, a onaj ko ga nađe biće sretan u Novoj godini.

Za Mali Božić postoje mnogi običaji koji se razlikuju od kraja do kraja. Negde se seku dva badnjaka i jedan se unosi za Božićc, drugi za Novu godinu. Ujutru 13-og mesi se vasilica (po Sv. Vasiliju). Za ručak se jede plećka i glava ostavljena od božićne pečenice. U mnogim selima postojali su ljudi koji su budućnost predviđali iz kosti plećke. Po tradiciji, pije se kuvano vino i rakija. Veruje se da ako na dan Nove godine pada sneg godina će biti rodna, naročito u polju. 

Krstovdan se slavi 18. januara. Na ovaj dan Sv. Jovan Krstitelj krstio je malog Isusa u reci Jordan.Tog dana obavezno se posti, odrasli vrlo malo jedu, a ponegde se jede postan pasulj sačuvan od badnje večere. Smatra se da tada duvaju vetrovi koji se ukrštaju i koji nadvlada taj će tokom godine najviše duvati. Na Krstovdan sveštenik obilazi svoje parohijane i sveti vodicu. Pozdravlja se sa “Hristos se krsti” a otpozdravlja sa “ Vaistinu se krsti”.

Bogojavljenje je 19. januara. Crkva ga praznuje kao dan vodosvećenja i u hramovima se posebnim obredima sveti vodica. Po narodnom verovanju sveta vodica ima čudotvorna dejstva, lekovita je i vernici je nose kući, čuvaju i koriste kao lek. Tog dana u mnogim krajevima običaj je da se časni krst baca u reku, mladici skaču u hladnu vodu i onaj koji ga prvi uhvati dobija nagradu od crkve. Po verovanju, te noći u ponoć, nebo se otvara, Bog se javlja ljudima i onima koji ga spaze ispunjava želje. Za vreme dok se čeka ponoć, druži se uz priču i pije vruća rakija. Pozdravlja se sa “Hristos se javi” a otpozdravlja sa “Vaistinu se javi”. 

Veruje se da ako na Bogojavljenje duva vetar sa severa, godina će biti zdrava, a ako duva sa juga biće rodna ali i puna bolesti. Ako pada sneg  godina će biti rodna, a ako je nebo vedro na leto će vladati suša. Ako pada kiša, na proleće se mogu očekivati poplave. 

Sv. Jovan Krstitelj, jedna od najvećih slava u našem narodu, slavi se 20. januara. U staro vreme prezali su se konji i išlo se na saonicama od kuće do kuće slavljenika koji su ih čašćavali kuvanim vinom ili rakijom. Sa ovim praznikom završavaju se Božićni praznici.

Izvor:
Tanja Stanić – ROĐENJE HRISTOVO I BOŽIĆNI PRAZNICI

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA