SIMBOLIKA CRNE BOJE

Duša slovenska (11)

Crno je boja smrti, kazne i tuge. Kao negacija svih boja, crno se povezuje sa iskonskom tminom, sa htonskim svetom - donjom stranom vidljive stvarnosti, trbuhom zemlje. Sloveni su crnu boju vezivali za zamlju koja daje život i koja u sebe prima život.

Mati Vlažna Zemlja bila je najpoštovanije božanstvo. Verovanje u ovu boginju održalo se među Slovenima i posle prihvatanja hrišćanstva. U Rusiji je posle 988. godine vladao period takozvanog dvoverja, pa su se paganski bogovi poštovali istovremeno sa Hristom i hrišćanskim svecima. Atributi boginje Majke Zemlje preneti su na Bogorodicu.

Maksim Suharev: "Bogomajka"

U crnoj boji se prikazuju mnoga božanstva i demoni. Nazivi nekih bolesti izvedeni su iz obeležja ’’crn’’ - crni prišt. Mesta gde se tera nečista sila često nose obeležje ’’crn’’: crna gora, crna zemlja, crno more, crno polje. Crna su i neka sredstva koja se upotrebljavaju u bajanju: crnokorast nož (stavlja se pored jastuka i štiti od more), crna đinđuva, crna kostret…

Od svih boja crna ima najviše izraženu nedvosmislenost, asocira se s mrakom i zemljom. Prvo obeležje se vidi iz postupka koji su primenjivale žene u zapadnoj Srbiji kada boje pređu u crno. To se činilo u predvečerje, a pre nego što žena spusti pređu (kančelo) u kazan s bojom zažmuri i kaže: ’’Prođe crna noć kroz crno selo pa se spustila u moje kančelo’’.

U narodnim bajanjima svih slovenskih naroda prisutna je upotreba životinja ili njihovih delova crne boje. Koj Južnih Slovena najčešće se upotrebljava crna mačka i crna kokoš. Kod Srba se često baje perom od crne kokoši koje je samo ispalo iz krila.U ljubavnoj magiji, kada žena želi da je muž zavoli, uzme jaje crne kokoši i nosi sedam dana ispod levog pazuha, a osmi dan ga isprži zajedno s drugim jajima i da mužu da pojede.

Maksim Suharev: "Slovenski paganizam"

Zapisano je verovanje da se mitološko biće Tintilin može izleći ako se nosi jaje od crne kokoši bez belega pod pazuhom devedeset dana, a posle Tintilin svom gazdi donosi novac.

Kod Srba i Bugara više puta se u basmama javlja motiv kako crna kvočka s crnim pilićima razgoni nečistu silu, uroke.

U Resavi, kao vid zaštite od čume selo su oboravali blizanci s dva vrana (crna) vola i tom prilikom govorili:

Sa crnim se ograđujemo

sa crnim se opkoljujemo

ti nam ne smeš doćiako pođeš i dođeš

rđavo ćeš proći.

U Slovenji, u okolini Velenja, da ne bi preko godine bolovali od kožnih bolesti, mažu se uoči Đurđevdana crnim pužem. Kod Slovenaca u Koruškoj veruje se da neće boleti zubi onoga ko drži u ustima crnog puža.

Kod Srba, da bi porođaj bio uspešan, nosila je žena u pojasu kolačić umešan krvlju iz kreste vranog petla bez belege, božićnim kvascem i vinom. Zajedno s kolačićem nosila se i srebrna para i parče zlata (trijada: crno-belo-žuto).

Kod Belorusa u basmama se često sreće crni gavran, koji obično nosi vesti s onoga sveta. U jednoj basmi kod Bugara zlo se tera da ide za crnim gavranom i crnom mečkom.

Mnogi nosioci događaja u sižeu basme imaju abribut ’’crn’’: crni pas, crna krava, crna kvočka, tri crna vuka, devet crnih kučaka, crni čovek, Crni Auri. Svi ovi nosioci događaja nalaze se u nekom odnosu blizine s nečistom silom, a pošto nose obeležje proždrljivosti i htonsko obeležje, oni se obično iskazuju kao opasnost po nečistu silu.

U opisu ljudskog tela atribut „crn“ najčešće ide uz obrve i džigericu. Kod Srba, u narodnim pesmama, za crne obrve se kaže „obrvice kao pijavice“. Veruje se da crne oči mogu da ureknu.

Kod Srba postoji verovanje kako se veštice pre poletanja mažu crnom mašću iz zemljanog lonca. Kad dete izlazi iz kuće, da ga ne bi uročili, obeleže ga po čelu crnom mašću. Ako dete mnogo plače, majka ga zamota u nešto crno i iznese uveče na prag kuće, pa kad vidi neku svetlost, zanjiše ga prema toj svetlosti izgovarajući određenu basmu.

I bilje kojim se baje, ili ulazi u sastav amajlije, može da nosi atribut crn. U ljubavnoj magiji upotrebljava se crni dud, a bolesti kod Srba teraju se na crno trnje glogovo.

U srpskom jeziku zadržao se okamenjeni izraz „ni belo - ni crno“ u značenju: ni da -  ni ne, gde se „belo“ povezuje s pozitivnim stavom, a „crno“ s odrečnim.

Literatura:

Enciklopedijski rečnik SLOVENSKA MITOLOGIJA

J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA 2022.

DUALIZAM „BELOG“ I „CRNOG“ U SLOVENSKOJ MITOLOGIJI

Duša slovenska (10)

Slovenski svet koji je naseljavao Balkan i delove Zapadne i Istočne Evrope, počeo je da se razvija i obrazuje različite etnografske skupine tek u VI veku. Prvobitna postojbina iz koje su ta brojna plemena krenula u raznim pravcima obrazujući tri velike skupine naroda – Južne, Zapadne i Istočne Slovene, pretpostavlja se da su bili Karpati. 

Predeli u koje su stizali i naseljavali ih bila su ogromna prostranstva prekrivena šumama i isrpesecana močvarama, jezerima i rekama. Živeli su u jednostavnim brvnarama, bavili se lovom i ribolovom i raskrčivali šume da bi sadili žito.

Živeći u malim porodičnim grupama i suočeni s okrutnim silama prirode – misterijom dana i noći, smenama godišnjih doba, burama, olujama, poplavama i neizmenično dobrim i lošim žetvama, usamljenost i neprekidni strah od prirodnih pojava pokušavali su da shvate i pobede. Ta nasušna potreba našla je izraz u njihovoj mitologiji koja se još uvek može prepoznati u folkloru, u brojnim legendama, pričama, pesmama, izrekama i vradžbinama u pojedinim slovenskim krajevima.

Maksim Suharev: “Dan i Noć”

U ovakvim uslovima nastala je izrazito rustična mitologija, zajednička svim slovenskim narodima, zasnovana na suprotnosti svetlosti, kao sile života i tame kao razarajuće sile. Ta osnovna suprotnost rodila je dva božanska lika: Beloboga i Crnoboga. Belobog je bio oličenje svetlosti i dana, dok je Crnobog bio inkarnacija tame i noći. Belobog je bio bog dobra, Crnobog - bog zla. Jedan je bio gore drugi dole. Od Ukrajinaca se i danas može čuti: „Zgromio te Crni bog!“. Belorusi su verovali u Bjeluna (od prideva „beo“) koji se u njihovim legendama pojavljuje u vidu starca sede brade i odevenog u belo. Ljudima se prikazuje isključivo danju i blagonaklon je prema njima. Spasava zalutale putnike i pomaže ubogim seljacima u poljskim radovima.

Uprošćenim suprotstavljanjem „belog“ i „crnog“ - Beloboga („dobra kob, imanje, bogatstvo“) i Crnoboga („onaj u čijoj vlasti je zla kob“) nisu se mogle objasniti mnoge prirodene pojave. Nastaju i druge vizije zasnovane na suprotnosti „belog“ i „crnog“: Nebo – Zemlja. Nebo se predstavlja kao bog Svarog (svar = blistav, sjajan) koji je izrodio dvoje dece: Sunce, koje je dobilo ime Dažbog i Vatru, nazvanu Svarogić ili Svarogov sin. Prema drevnom slovenskom mitu, kada se navladao svetom, Svarog je stvoriteljsku i vladarsku moć predao svojoj deci.

Maksim Suharev: “Belobog i Crnobog”

U mnogim slovenskim zemljama, i danas se vatra smatra svetom. Sunce, kao veliko božanstvo dana i svetlosti (Dažbog), koje je pobeđivalo mrak, studen i nemaštinu, postalo je za mnoge Slovene sinonim za sreću. Smatali su ga za pravednim („Istinu na Sunce!“) jer je kažnjavalo zle („Sunce te spržilo!“) i nagrađivalo dobre („Sunce ga ogrejalo!“). Sudbina ljudi bila je u njegovim rukama.

Kod Srba, Sunce je lep i mlad bog. On prebiva u carstvu svetlosti sedeći na zlatnom i grimiznom prestolu. Pored njega su dve lepe device, Zornjača i Večernjača, sedam sudija (planeta) i sedam „glasonoša“ koji lete univerzumom u vidu „zvezda repatica“. Tu je i Sunčev „ćelavi ujak“, „stari Mesjac“ (Mesjac = Mesec je kod slovena muškog roda).

Zemlja (Majka, Sira, Vlažna) je posebno božanstvo, vrhovno biće. Za nju se vezuje „crno“ kroz žrtvu koja joj se prinosi – ljudska krv, koja je kod Slovena crne boje. (Paralela iz stare grčke religije ukazuje da su crnima označavana ona božanstva kojima su prinošene ljudske žrtve.) Zemlja obuzdava svako zlo. Pošto je Zemlja pravedna, vekovima su slovenski seljaci rešavali svoje imovinske sporove pozivajući se na Zemljino svedočenje. Ako bi se neko zakleo stavivši grumen zemlje na glavu, niko nije sumnjao u njegovu reč. Čoveku kadrom da razume njen jezik može predskazati budućnost.


Literatura:

1. Feliks Giran, Žoel Šmit:

MITOVI I MITOLOGIJA
Istorija i rečnik
"Plato", Beograd, 2006.

2. SLOVENSKA MITOLOGIJA

Enciklopedijski rečnik
ZEPTER BOOK WORLD
Beograd, 2001.

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA 2022.

SIMBOLIKA BELE BOJE

Duša slovenska (9)

Josip Vaništa: "Bela slika sa srebrnom linijom", 1964.

(ulje na platnu;140 x 180 cm)

Pošto je belo apsolutna boja koja nema drugih varijacija, osim od prigušenog do sjajnog, ona označava ili odsutnost ili skup boja. Bela boja se tako nalazi ili na početku ili na kraju dnevnog života i vidljivog sveta. Ali završetak života je prolazni čas, zglob između vidljivog i nevidljivog - drugi početak.

Pri određivanju boja strana sveta većina naroda je belo uzela za boju istoka i zapada, dve krajnje i tajanstvene tačke gde se rađa i umire svakog dana. Bela boja zapada je prigušena boja smrti koja biće oduzima. Bela boja istoka je boja povratka: to je belina praskozorja kad se iznova pojavljuje nebeski svod, još bez boja, ali pun mogućnosti ispoljavanja. Ta dva trenutka, te dve beline su u sebi prazne, lebde, između odsutnosti i prisutnosti, između meseca i sunca, između dva lica svetoga, između njegove dve strane. Čitav simbolizam bele boje i njenih obrednih primena proizlazi iz takvog posmatranja prirode, iz kojeg su sve ljudske kulture izgradile svoje filozofske i religijske sisteme.

Belo se asocira sa svetlošću i sa stvaralačkom snagom koja se nalazi u mleku, jajetu i muškom semenu. Otelotvorenje bele boje je dan i srebro i ima značenja ’’onaj koji se svetli’’, ’’srebrnast’’, ’’jasan’’, ’’svetao’’, ’’čist’’. Otuda jedna od čestih završnih formula u srpsko – bugarsko – rumunskim basmama glasi:

Da bude čisto, kao čisto srebro,

blago kao materino mleko.

Atribut ’’belo’’ u narodnim pesmama je čest i označava čistotu i lepotu (bela vrata, bela česma, bela pčenica, belo lice).

U svadbenom običaju u Kučima (Crna Gora) mlade nose posebnu kapu na koju se zakači velika bela marama koja se zove duvak. Vezivanje bele boje za mladu odlika je i savremenih evropskih običaja.

U frazeologiji kod Srba zadržao se pomen na beloga boga (kad je nemirno dete, u istočnoj Srbiji, kod Svrljiga, kaže se „od njega nema beli bog“).

Ispoljavanje atributa „belo“ ilustruje običaj koji se izvodi prilikom prvog oranja u Vranjskom Pomoravljui: kad pođe na prvo oranje, orač je vezivao glavu belim maramčetom, a pred volove koji polaze na oranje prostiralo se takođe belo maramče da preko njega pređu zajedno s ralom, plugom i kolima. U žito se stavljala bela srebrna para.

U Srbiji je običaj da porodilja sedam dana posle porođaja, uvek kada danju izlazi napolje, uzima u desnu ruku ražanj („baština sila“) na kome je glavica bela i crna luka i kokošija noga, a glavu poveže belim povezom.

U basmama pominju se beli hrtovi (psi). Oni se u srpskim i bugarskim basmama javljaju kao protivnici nečistoj sili, kao što su to i neke druge životinje i ptice sa atributom beo: bela kvočka i beli pilići, bela ptica, beli orao, bela patka, bela guska, kuja s belom štenadi, beli zmaj. U beloruskim basmama sveci, koji se takođe javljaju u funkciji progonitelja nečiste sile jašu na belom konju. Kod Srba, u basmama, na belom konju jašu sveti Nikola, sveti Evrem i sveti Jovan, takođe odnoseći bolesti.

Motiv belog mleka koje ispušta bela ptica na kamenu (ili bela devojka) i od njega se kamen rasprskava, javlja se u više basama kod Srba i Bugara i najčešće se odnosi na uroke (pucanje kamena treba da izazove pucanje zlog, uročnog oka). U bajanjima se javlja i belo pero ili jaje od bele kokoši.

Posebno simboličko obeležje beloj boji daje njeno vezivanje za neka noćna mitološka bića. Na primer, kod Slovenaca mora se zamišlja kao bela žena. Mnogi susreti s nečistom silom opisani su kao susreti s nekim bićem odevenim u belo. U Mošorinu (Srbija) kad neko mlad boluje i umre, govorilo se: „Pojele ga bele“ (umorile ga vile).

Mnoga demonska bića potiču iz vremena tzv. „belih dana“ (od Božića do Bogojavljenja) kada nečista sila luta. Bela boja, vezujući se za svetlost, vezuje se i za bestelesnost i prazninu, pa otuda i atribut bestelesnih mitskih bića.

Simbolika praznine koja se vezuje za belu boju vidi se iz obreda gatanja: kada se pojede kokošije meso (obično je to petao koji se kolje pre početka oranja ili posle vršidbe), gata se po boji njegove grudne kosti da li će domaćinova kuća imati napredak i bogatstvo – ako je ta kost crvenkasta, kuća će imati napredak i bogatstvo, ako je bleda, svetla, kesa domaćinova biće prazna. Slična simbolika javlja se u tumačenju sna: ako je čovek sanjao mleko (= belo), to je najava bede.

Literatura:

SLOVENSKA MITOLOGIJA
J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA

Vasilij Kandinski (1866-1944), “Beli trougao” (1930)

“Bela boja, koju često smatramo ne-bojom je kao simbol jednog sveta gde su sve boje, kao svojstva materijalnih supstanci, iščezle. Belo deluje na našu dušu kao apsolutna tišina. Ta tišina nije smrt, ona je prepuna živih mogućnosti. To je jedno ništa puno mladalačke radosti, ili bolje rečeno, jedno ništa pre svakog rođenja, pre svakog početka. Tako je možda odzvanjala hladna i bela zemlja u dane ledenog doba… Teško je bolje opisati svitanje, a da se ono ne imenuje - belo.”
(Vasilij Kandinski)


Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA 2022.

SIMBOLIKA BOJA U SLOVENSKOJ MITOLOGIJI

Duša slovenska (8)

Ljubiša Jovanović - Kene
"Nebo"

Boja u slovenskoj narodnoj kulturi jedan je od osnovnih elemenata koji karakteriše čitav niz obrednih simbola i mitoloških likova. Najznačajnija je trijada boja belo-crveno-crno. Simbolika bele i crvene boje, koje se nalaze na polarnim tačkama spektra boja, je protivurečna: odnos „bela – crna“ odgovara parovima „dobar – rđav“, „živ – mrtav“, „muški – ženski“. Istovremeno, u obredima i verovanjima, bela i crna boja mogu se naći u sličnom kontekstu (npr., pogrebni obred, nečiste sile). Crvena boja može biti suprotstavljena beloj, svetloj – kao ne-belo, „obojeno“, „tamno“. Bela, crvena i crna boja imaju zaštitna svojstva i koriste se kao apotropeji (amajlije za zaštitu od uroka, nesreće i sl.).

Simbolika svake od tih boja je dvojaka.

Bela može da označava sakralnost, čistotu, plodnost, svetlost; istovremeno, ona je u vezi s predstavama o onostranom svetu („bela žalost“ kod mnogih slovenskih naroda, smrt u liku žene u beloj odeći) i demonskim bićima (belu odeću, kod Istočnih Slovena, nose rusalke, lesnik, straha i dr.).

Crvena je boja života, vatre, plodnosti, zdravlja (javlja se u porođajnim i svadbenim obredima, u agrarnoj magiji) i boja onostranog sveta (upotreba predmeta crvene boje u pogrebnom obredu; crveno kao znak žalosti), htoničkih i demonskih likova (crvenu odeću ili kapu nose domovoj, lesnik, vodenjak, đavo, patuljci; crvene su oči, zubi, kosa kod veštica, đavola, rusalki; upotreba „crveno“ kao stalni epitet mitoloških likova u basmama). U narodnim predstavama su posebno značajni crveni konac, crveno platno, crveno jaje.

Najkonkretniju i jednoznačnu simboliku ima crna boja koja asocira na mrak, zemlju, smrt (crna boja kao znak žalosti; u ožalošćenim porodicama uskršnja jaja su bojena u crno – Boka Kotorska). Crne boje su obično demonski likovi (pojavljuju se i u obliku crne životinje ili predmeta): đavo, banjik, ovinik, poljevoj. U crnog konja se pretvara vukodlak (Srbi); vampiri muče ljude pretvarajući se u crnu kokoš (Slovenci); veštice se pretvaraju u mačke, pse, svinju crne boje (opšteslovenski). Pojava crne životinje posle smrti čarobnjaka svedoči o tome da je iz njega izašao đavo (Srbi). U magijskoj praksi (apotropejskoj, ljubavnoj, isceliteljskoj) korišćeni su predmeti i žrtvene životinje crne boje, npr. nož crnih korica radi zaštite od strave (Srbi), od „more“ (Slovenci); crni trn je zabadan mrtvacu ispod nokta da ne bi ustao (Srbi); kost crnog psa plašila je vešticu (Srbi); crnu kokošku su obnosili oko njiva, zbog grada (Srbi); crnu kokošku su žrtvovali kugi na dan sv. Atanasija (Bugari); jaje crne kokoške nošeno je uza se kao lek od kokošijeg slepila (Belorusija).

Kombinacija crveno-belo suprotstavljena je sklopu žuto-crno u značenju život-smrt, svetlost-tama, zdravlje-bolest. Uoči Đurđevdana majka vezuje crveni i beli konac oko divlje ruže (šipak), da bi ih ujutro vezala oko vrata detetu, a na ružu vezuje žuti i crni konac, govoreći: „Ostavljam žutilo, uzimam crvenilo, ostavljam crnilo, uzimam belilo“.

Kombinacija crveno-belo je karakteristična za amajlije. Svadbeni hleb se ukrašava crvenom i belom vunom koja se zatim upliće u poklon novorođenčetu (Srbi). Krstić od crnog trna nose na uzici od belih i crvenih konaca (Srbi). Kod Bugara na Blagovesti devojkama buše uši i kače srebrni novčić o crvenom svilenom koncu. Kod Srba, kada sveštenik sveti vodicu, đakon u ruci drži crvenu i belu vunicu. Po verovanju, ako dete nosi jednu belu a drugu crvenu čarapu, zaštićeno je od uroka (Hercegovina). U Đevđeliji (Makedonija) deca su radi uroka nosila crvenu kapu prošivenu belim koncem.

Sklop crveno-crno, karakterističan za mitološke likove, dominira u odeći maškara (đavo na Bele poklade kod Slovenaca).

U narodnom kalendaru Slovena, „beli dani“ su dani Bele nedelje kod Srba i Makedonaca; nekršteni dani (kada nema posta) u Srbiji i Pomoravlju; Velike nedelje kod Ukrajinaca i Belorusa, Velika subota kod Hrvata, Slovenaca, Čeha i Slovaka.

„Crveni dani“ padaju na Veliku subotu, uskršnju sedmicu, Tominu nedelju i Trojice.

„Crni dani“ su Todorova nedelja, prvi dan četrdesetodnevnog posta kod Čeha i Slovaka; sreda u Velikoj nedelji kod Poljaka.

Literatura:

SLOVENSKA MITOLOGIJA

Enciklopedijski rečnik

ZEPTER BOOK WORLD

 Anuika Maran: „Nošenje vrbe“ (1964.)

(ulje na platnu; 80 x 100 cm)

Muzej naivne umetnosti, Jagodina

Muzej naivne i marginalne umetnosti je prva muzejska ustanova za naivnu umetnost u Srbiji, osnovana 1960. godine u Jagodini,pod nazivom Galerija samoukih likovnih umetnika. Likovna zbirka MNMU broji oko 2.500 dela (slika, skulptura, crteža i grafika). Zahvaljujući tome, Muzej je u mogućnosti da pored samostalnih i grupnih izložbi u zemlji i svetu priređuje i veoma raznovrsne tematske izložbe koje omogućavaju potpuniji uvid u prirodu i sadržaj naivne umetnosti.

                                                                 

      

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA 2022.

ZLATO – SIMBOL SVETLOSTI I BOGATSTVA

Duša slovenska (7) 

Od najdavnijih vremena pa do danas, u mnogim kulturama zlato je mera vrednosti i predmet večne želje ljudi da ga poseduju. Kao ambivalentna dragocenost, zlato-boja je simbol sunca, zlato-novac je sombol pokvarenosti i pohlepe. Pošto je samorodni metal, mogao ga je imati svako, i niko dovoljno. 

Zlato se najčešće asocira sa svetlošću, ono je odraz sunca, njegov drugi, podzemni lik. U tome se razlikuje od srebra, koje može biti simbolička zamena za belinu dana, za vidljivo i ljudsko. Zbog izjednačavanja sa sunčevom svetlošću zlato je jedan od simbola Isusa, svetla, istoka. Zbog toga su hrišćanski umetnici Isusu Hristu dali plavu kosu i zlatni oreol oko glave. 

U narodnim pričama nikada se do njega na dolazi na profan način, dugotrajnim i teškim radom, već se ono dobija otvaranjem zemlje, silaženjem u podzemni prostor, ulaženjem u pećinu ili zdanje s mitskim gospodarem. Njegovi čuvari su: zmija, zmaj, vile, đavo i druga demonska bića, od kojih se može i dobiti. Tako, prema jednom predanju, siromašan čovek je pre sunca hranio na njivi mlekom zmiju, a ona mu je davala dukate. Jednom je sunce zateklo zmiju i ona je uginula, jer je bila ’’sestra mesečeva’’. Čovek je zakopao zmiju ispod kućnog praga i tada je iz nje izraslo veliko drvo koje je noću tom čoveku rađalo dukate. U predanju iz južne Srbije iz zmije koju noću baca iz pakosti starija jetrva u sobu mlađoj, zato što joj je ova ispričala svoj san da će biti bogata kao i ona, stvara se niska dukata. Mnoga predanja o zakopanom blagu govore o susretu ljudi s njegovim mitskim čuvarima.

Zbog svog porekla i postojanosti, te zbog žućkaste boje, koja se mogla asocirati s bojom kože pokojnika, zlato je postalo sinonim htonskog sveta, koji je, za razliku od ovozemaljskog, smatran večnim. Zato su i posmrtne maske u mnogim kulturama izrađivane od zlata. Jedan dogovor s Vizantijcima iz 971. godine ruski knezovi potvrđuju zakletvom u svoje bogove Peruna i Volosa, a takođe zakletvom ’’da budu svi zlatni kao zlato’’, tj. da umru, ako prekrše dogovor. 

Po narodnom tumačenju u Hercegovini, zlato u snu predskazuje bolest. Htonska priroda zlata nalaže i posebno ophođenje s njim. Do današnjeg dana se zadržalo verovanje u istočnoj Srbiji da onaj ko pronađe ostavu sa zlatom mora to objaviti ljudima, kao što se objavljuje rođenje deteta ’’u košuljici’’ za koje se smatra da može postati veštica. Ako se to ne učini, zlato kune ’’i mora da se desi nekakvo zlo u kuću’’.

Pošto je zlato vezano za htonski svet, ono je pogodno sredstvo za pravljenje amajlija. U Srbiji se kao zaštita od uroka deci na kapu zašivao zlatnik, dok su roditelji kojima su deca umirala stavljali novorođenoj muškoj deci na desno uvo zlatnu minđušu da bi ih održali u životu.

U Makedoniji, u okolini Đevđelije, porodilji se odmah po porođaju prikačivala na glavu zlatna ili srebrna igla u vidu petlića, a mesto toga mogao joj se prikačiti i zlatnik da visi iznad čela i da ga može svako videti. Neki su porodilji vešali zlatnik o vrat.

U Levču i Temniću lečili su okobolju umivajući se vodom s potopljenim zlatnikom koji je prenoćio pod punom košnicom. 
U Bosni su devojke odlazile uoči Đurđevdana na izvor, u njega potapale i držale zlatnik dok voda ne nanese peska, da bi imale prosioce i radi zdravlja. Muškarci su to činili da bi te godine imali dobitak. 

Slepić (zmijoliki gušter), zlatnik i crvena svila su bili neophodna sredstva u jednom magijskom postupku kojim su devojke u Bosni ’’vezivale’’ za sebe voljenog momka. Devojka dukatom koji je ostao nekom od miraza odreže glavu živom slepiću i rastavi mu vilice, pa jedan deo stavi s jednu, a drugi s drugu stranu puta kuda njen momak prolazi. Kada momak prođe između tih vilica, ona ih sastavi, sveže crvenom svilom i zakopa ispod praga ili pod ognjište.

Zabeležena je jedna zagonetna basma od ujeda zmije u istočnoj Hercegovini, gde se zmijski ujed opisuje kao poljubac koji ’’nestaje’’ u zlatu:

Fata, fata, poljubila zlata – u zlatu zlata!

Time se postiže dvostruka simbolika: zlato je stalno i nepovredivo i time se stvara model željene situacije – bolesnik od ujeda zmije će ostati nepovređen; s druge strane, zlato je zmijin atribut, pa je time njen ujed usmeren na nju samu.

Da je zlato vezano za rodnost i plodnost govori i ’’zlatna jabuka’’ kojom junaci u epskim pesmama prose devojke u dalekim zemljama. U Bugarskoj je ’’pozlaćenom jabukom’’ (jabuka u žutoj foliji) ukrašena svadbena zastava, kumovo drvce, drvce koledarskog cara itd.

Zlato se često pominje u božićnim pesmama, što je takođe u vezi s rodnošću i plodnošću i htonskim kultom, kao npr. u ovoj iz Hercegovine:

Bog se rodi na šjaj veče.
ta ćemo mu dara dati?
- suva zlata za povoje,
čiste svile u pelene...

U pesmi iz Levča, koja se takođe može uvrstiti u krug obrednih pesama za podsticanje rodnosti, orač dobija ralo od beloga srebra, oralo od suvoga zlata, bič od crvene svile itd. čime se formira slika o idealnom oraču, kome ništa ne može biti prepreka u njegovom poslu jer ima i nebeske i htonske atribute:

Rodi majka pod starost orača,
Pa mu daje ralo i volove.
Ralo mu je od beloga srebra,
A oralo od suvoga zlata,J
Jarmovi su drvo šemširovo,
A palice perje paunovo,
Bič mu plete od crvene svile,
Ispraća ga zorom na oranje.

U navedenoj pesmi zlato se javlja u trijadi belo-žuto-crveno, čime se simbolizuje i želja za promenom, obnovom. U jednoj srpskoj pripovetci čovek ubija alu koja mu odnosi rod iz vinograda tek kada napuni pušku olovnim, srebrnim i zlatnim zrnom. U nekim pripovetkama zlato se pojavljuje kao treći element gradacije. Na primer: siromašni mladić, da bi se oženio carevom ćerkom, uspeva da uhvati tri noći zaredom medenu, srebrnu i zlatnu kobilu, koje su opasle careve livade.

Literatura:

Svetlana M. Tolstoj, Ljubinko Radenković

SLOVENSAKA  MITOLOGIJA

Feliks Giran, Žoel Šmit

MITOVI I MITOLOGIJA

J. Chevalier, A  Gheerbrant

RIJEČNIK SIMBOLA

“Sejanje žita”  - Florika Kec

(1964. ulje na platnu; 50 x 70 cm)

Savremeni likovni izraz uzdinskih slikarki javlja se kao novi izdanak narodne likovne tradicije, ali i kao pojedinačno iskazivanje prostodušnog naivnog gledanja na svet. Dok slikaju, pored onog običajnog, pogled ovih žena je upućen i stvarnom životu, beleženju viđene i doživljene svakodnevice sela… Za seljaka žito je zlatno zrno. Simbol večite obnove života, zdravlja i bogatstva. U iskonskoj vezi sa zemljom-oranicom, Florika Kec je naslikala sejanje žita. U ogromna zrna tek posejane pšenice utkala je želju za bogatim rodom, punim ambarima i punom kućom hleba.

Izvor: 

    

PASTIR TRAŽI DNO NEBA 

Draganić, 2001. Beograd 

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA 2023.

SREBRO – SIMBOL ČISTOTE I VERNOSTI

Duša slovenska (6) 

 

Belo i sjajno, srebro je simbol čistote. Ono je čista svetlost, kakvu prima i vraća prozirnost kristala, bistrina vode, odraz ogledala i bljesak dijamanata; podseća na čistotu savesti, namere, iskrenosti i ispravnosti delovanja; priziva vernost koja će uslediti.

U sistemu skladnosti metala i planeta, srebro stoji u vezi sa Mesecom. Pripada simboličkoj shemi ili lancu Mesec-voda-ženski princip. Po predanju, za razliku od zlata koje je aktivni, muški, solarni i nebeski princip, srebro je pasivni, ženski, lunarni i vodeni princip. Boja mu je bela, dok je žuto boja zlata. I sama reč srebro (argentum) dolazi od sanskritske reči koja znači belo i sjajno. Zato i nije neobično da se taj metal vezuje za kraljevsko dostojanstvo.

U hrišćanskoj simbolici srebro predstavlja božansku mudrost, kao što zlato ukazuje na božansku ljubav prema ljudima. Na etičkom planu, međutim, srebro simbolizuje i predmet pohlepe i nesreće koju ona izaziva.

Srebro se asocira s danom i vezuje za nebeska božanstva. U jednoj srpskoj zagonetki grmljavina je prikazana na sledeći način:

Ja izađoh na srebrno guvno
I zasvirah srebrnom sviralicom,
Svak me čuje, niko me ne vidi. 

Staklasti kamenčić za koji se verovalo da je nastao od udara groma u zemlju, tzv. ’’gromovna strela’’, okivan je u srebro i nošen oko vrata ili na grudima kao zaštita od veštica, zlih očiju i groma. Bogove gromovnike, kao što su bili litvanski Perkunas i slovenski Perun, prate atributi: gore, bič, čaša ili rog, konj i srebro. U jednoj obrednoj bugarskoj pesmi novorođeni sin prvenac (kome se peva) naziva se ’’mlad car’’ i ’’srebroglav’’, čime se upoređuje s Gromovnikom. 

Pošto se asocira s danom, srebro je i obeležje ovog ljudskog sveta i iskazujući i njegovu granicu, postaje magijski zaštitnik protiv nečistog i htonskog. To se može videti u obredima prelaza, kao što su rođenje deteta, u svadbi i posmrtnim običajima, a takođe i u lečenju. 

U Skoplju i okolini na nekoliko nedelja pre rođenja deteta spremali su mu zaštitnu srebrnu ’’naušku’’ ili ’’curjače’’ sa plavom đinđuvom. Ovu naušnicu kovao je kujundžija u gluvo doba noći od tri srebrne pare koje je trudnica dobila od tri žene iz tri različite varoši, ali samo od onih koje su prvi put udate. U boljevačkom kraju, kada se posle porođaja deteta prvi put donese molitvena voda, u nju se stavi srebrna para, da bi dete bilo čisto kao srebro. U Makedoniji se posle prvog kupanja novorođenčeta stavljala u korito srebrna para, a u Šumadiji prvi ko daruje dete činio je to srebrnim novčićem, takođe da bi dete bilo čisto kao srebro. 

U Sinju i okolini nekada se mlada venčavala sa širokim srebrnim obručem na glavi, sa koga su visili gusti srebrni lančići i završavali se okruglim metalnim pločicama, nalik na novčiće. U Makedoniji, za mladu je dečak od 5 do 7 godina splitao vrpcu od crvenog i belog konca i u nju udevao tri srebrne pare. S tim se ona venčavala i to je čuvala i kasnije kao amajliju. 

U Bosni se verovalo da umrlom domaćinu treba staviti u ruku srebrni novac da ne bi stoka pošla za njim. 

Neki srebrni predmeti korišćeni su u lečenju zmijskog ujeda ili zaštiti od raznih bolesti. U Makedoniji, ako je čoveka ujela zmija, ranu treba izbosti srebrnom iglom i na nju priviti rasečeno pile sa posutim nišadorom. U Bosni (Žepa) zmijski ujed su lečili tako što su deo tela iznad rane podvezivali srebrnim lančićem, a deo tela na kome je ujed zakopavali u pesak ili uranjali u vodu, i odatle se mogao vaditi tek kada lančić sam spadne. 

Srebro kao magijski graničnik između ljudskog i neljudskog prisutno je i u zaštiti od kuge. Prema predanju iz leskovačkog kraja ljudi su bili bezbedni od pomora jedino u selu koje je uzorano srebrnim plugom s volovima blizancima i oračima ’’stanovitih’’ imena: Stojan, Stanko, Stamenko, Stranimir i dr. 

Često se srebro korisi u bajanju u simboličkoj ulozi izazivača ’’očišćenja’’, naročito u lečenju bolesti kože. Ako je dete imalo ’’perutac’’ na licu, u Slavoniji su ga mazali guščijim perom umočenim u sud s ’’nenačetom’’ vodom, u koju je stavljen srebrni novac. Bajalica je pri tom govorila:

Vodom perem, 
metlom metem,
srebrom čistim.
Bilo čisto kao srebro. 

U Makedoniji (Krakovo) na bradavicu su stavljani i platnom vezivani srebrni novčići da zaustave njihov rast. Po istom izvoru, crveni vetar su lečili tako što bi bajalica umočila srebrnu paru u katran i njime prevlačila unakrst preko obolelog mesta. U Jadru se verovalo da se srebrnom iglom mogu izlečiti kraste. U nekim makedonskim bajanjima pominje se ’’srebrno kotlence’’ kao važno sredstvo kojim raspolaže bajalica ili njen patron – neka od svetica (Bogorodica, sv. Petka, sv. Nedelja). U Skopskoj Crnoj gori ko vidi da je detetu nikao prvi zub, trebalo je da ga protre srebrnim novčićem, da bi mu bili zubi zdravi i da taj novčić daruje detetu. 

Srebro se često pominje u završnicama basmi gde se iskazuje želja za ozdravljenje bolesnika: ’’da bude čisto kao čisto srebro’’. Da je srebro vezano za očišćenje tela od svake bolesti govore i neki ruski običaji na Veliki četvrtak. U Povoložju su ljudi odlazili pre sunca na reku, stavljali u sud s vodom srebrne novčiće i tom vodom se umivali, da bi im oči bile zdrave u toku godine. Srebrnjake su stavljali i u testo i od toga pekli posebne lepinje. 


Literatura:

- SLOVENSKA MITOLOGIJA

- REČNIK SIMBOLA, J.Chevalier - A.Gheerbrant

“Đavolji pir” - Ljubiša Jovanović-Kene

(1995. ulje na platnu; 25 x 25 cm)

Ljubiša Jovanović je odrastao uz narodno verovanje i priče da postoje zli demoni koji čoveku donose patnje. Za čoveka koji je zapao u duševnu teskobu u narodu postoji izreka da ga “iskušava đavo”. Patnje čoveka nesrećnika mogu, po narodnom verovanju, putem magijskih radnji da se otklone. Ali mogu da budu i fatalne za čovekov duševni i fizički opstanak. Slikara zaokuplja čovekova duša, njegove unutrašnje borbe sa samim sobom, duševne drame i tragedije koje su u njegovim slikama neodvojive od dejstva zlih iracionalnih sila.

IPAK BELINA   

U močvarama trulež

potpali noć.

Koračam tužan 

do grla.

Grebeni ćutanja. 

Strah se pretapa 

u zlatnu nit, 

dok iz krvi, 

topolasto 

izrasta 

ovaj 

prav 

dan.

Slavoljub S. Popović

Izvor:

PASTIR TRAŽI  DNO NEBA

Antologija poezije, slikarstva i vajarstva naivaca Srbije, Crne Gore i Republike Srpske

Draganić, 2001. (Beograd) 

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA 2023.

GVOŽĐE – SIMBOL ZDRAVLJA I ISTERIVAČ DEMONSKIH SILA

Duša slovenska (5)

Gvožđe je jedan od najstarijih metala koji ima visok sakralni status u narodnoj kulturi. Poseduje pozitivna svojstva i predstavlja jedan od univerzalnih zaštitnika – što je uslovljeno njegovom čvrstinom, tvrdoćom, vezom s vatrom i dugotrajnošću. Ta obeležja čine ga simbolom zdravlja što određuje njegovu upotrebu u magiji lečenja. S druge strane, suprotstavljeno živoj prirodi, ono je hladno, nepokretno, ne raste i ne razvija se, ono je element “mrtvog” sveta. Zato se često javlja kao atribut nečiste sile.

Simbolika gvožđa u tradicionalnoj slovenskoj kulturi je po svom značenju ambivalentna. Razlog za to je njegovo različito poreklo, prolaženje kroz vatru i vodu u toku kovanja i kaljenja, siva boja, rđanje („jede ga rđa“), široka namena – mirnodopska i ratna. Od svih metala jedino je gvožđe nebesko i zemaljsko, njime se takođe od protivnika spašavao i uzimao život. Pošto je za njegovo dobijanje iz rude bilo potrebno obezbediti visoku temperaturu, po pravilu više od 1000 C◦, u početku je (do pronalaska peći za topljenje rude) korišćeno samo meteorsko gvožđe. O tome svedoči i sumerska reč AN-BAR, koja se smatra za jednu od najstarijih oznaka za gvožđe. Ona je sastavljena od piktografskih znakova „nebo“ i „vatra“ i obično se prevodi kao „nebeski metal“ ili „metal zvezda“. U jednom hetitskom tekstu iz 14. veka p.n.e. navodi se da su hetitski kraljevi trgovali „crnim nebeskim gvožđem“. Pošto je bilo retko i imalo široku upotrebnu vrednost, gvožđe je na početku proizvodnje iz rude bilo vrlo skupo. Prema podacima iz staroasirskih izvora jedan izliven komad koštao je četrdeset puta skuplje od srebra i više od osam puta skuplje od zlata.

Pošto gvožđe može biti i „nebeski“ metal, ali pre svega prema osobini tvrdoće, kao i mogućnosti da se udarcem o kamen njime može izazvati vatra, te ustaljene prakse da se od njega prave oruđa za sečenje i probadanje - ono je atribut Gromovnika i pogotovo sredstvo za isterivanje demonske sile. O prvom obeležju svedoče verovanja iz Bugarske i Srbije vezana za prvu grmljavinu u godini. Tom prilikom u Bugarskoj su se ljudi udarali po glavi gvožđem ili kamenom radi zdravlja i da bi se oslobodili straha, a u Srbiji (okolina Valjeva) stavljali su ga u usta da im te godine grom ne nanese štetu. Pošto je Gromovnik vezan za „gore“ i muški princip, to se može uzeti za razlog verovanju u Prilepu da komadić čelika koji se lomi od većeg komada radi pripreme amajlije protiv zlih očiju nije smeo pasti na zemlju. Time se može tumačiti i običaj u Skoplju, da se prilikom rođenja muškog deteta svi ukućani uhvate za neko gvožđe, s obrazloženjem „da bi dete bilo jako i zdravo kao železo“. Međutim, to nisu činili za žensku decu.

Gvožđu se u slovenskoj tradicionalnoj kulturi pripisuje velika apotropejska snaga. U ruskom rukopisnom zborniku iz 17. veka, u molitvi protiv svake bolesti, gvožđe se naziva bratom i moli da se odnese bolest iz tela i probode iz srca: „(...) железо, брат мой, выйми из тела болезнь и от сердца шепоту...“. U apokrifnim zaklinjanjima je korišćeno protiv uzročnika različitih bolesti. Progonitelj demona često ima gvozdeni štap, kao u primeru jednog srpskog rukopisa gde sveti Sisinije progoni đavola: „...Izvleče Ego na suho i biše Ego palica mi železnimi...“. U Bugarskoj je postojalo verovanje da će čuma nestati ako se umrlima zabije gvozden ekser u glavu. Po jednom predanju iz leskovačkog kraja tzv. vampirović je mogao ubiti vampira jedino ako mu je puška napunjena čelikom, „jer olovo vampiru ništa ne može nahuditi“, dok se u prijepoljskom kraju verovalo da se vampir može ubiti ako se u povampirenog pokojnika u grobu gvozdenim maljem zabije glogov kolac.

Gvožđe se upotrebljava u bajanju i drugim magijskim postupcima namenjenim lečenju bolesnika. U Slavoniji (Otok), ako bolesnik od uroka kaže bajalici da mokri „ko voda“, a ne „crveno“, onda mu baje gvožđem. Posle bajanja vratiti to gvožđe gde je i ranije bilo. Kod Srba Krajišnika u Hrvatskoj „od ognjuštine“ su bajali s devet komada gvožđa. Bilo je potrebno doneti vode sa tri izvora suncu okrenutim, i to u oči dana kada se bolesnik rodio, i u tu vodu staviti gvožđe. Posle bajanja bolesnik se umivao tom vodom, a ostatak te vode su prosipali na krov kuće. U Srbiji (Levač) verovalo se da će žena koja ne rađa dobiti decu ako se okupa vodom u koju je stavljeno parče gvožđa otpalo od neke alatke dok su se pravili ili klepali. Zabeleženo je i verovanje da će nestati padavica ako se bolesnom u trenutku kada ga „uhvati“ dade u ruke nešto gvozdeno: maše, ćuskija itd.

Gvožđe se koristilo u zaštiti porodilje i novorođenčeta od uticaja demonske sile. U okolini Niša trudnica „kojoj se ne drže deca“ opasivala se do gole kože gvozdenim lančićem koji je iskovan u gluvo doba noći. U istim slučajevima Muslimanke u Bosni opasivale su se gvozdenim obručem koji je u gluvo doba noći kovač iskovao od potkovice uginulog konja. U Krakovu takve žene su nosile u pojasu komad tvrdog gvožđa (prepoj) ušiven u komadić modrog platna. Na Kosovu su novorođenče stavljali da spava u rešetu koje je napunjeno senom; u Bosni (Zabrđe) detetu posle rođenja drže u kolevci tri dana parče gvožđa. U svrljiškom kraju dete po rođenju, dodirivali su gvožđem kako ne bi bilo „zimogrožljivo“; u Slavoniji (Otok), pre nego što se detetu obuče prva košuljica, kroz nju su propuštali gvožđe, da bi ga zaštitili od veštica. Dodatno značenje imaju gvozdeni predmeti uzeti s ognjišta, jer se nečista sila boji vatre. U mnogim krajevima Srbije protiv gradonosnih oblaka, za koje se verovalo da ih predvode demonski pokojnici, iznošeni su iz kuće sadžak, maše i sl. Takođe, lupanjem u takve gvozdene predmete o pojedinim praznicima terane su od ljudi htonske životinje – zmije, gušteri i dr.

Posebni uslovi koji važe za kovanje zaštitnih predmeta za trudnice, porodilje i decu, kao što su: gluvo doba noći, razdevenost kovača, zabrana govorenja pri kovanju, ukazuju na htonsku prirodu tok postupka i htonsku simboliku tih predmeta.

Da gvožđe može biti atribut demonske sile, svedoče i nazivi pojedinih mitoloških bića kod slovenskih naroda. Kod Srba u Sremu plašili su decu i mlade prelje koje dobro ne predu – gvozdenzubom; na ruskom severu verovalo se da u vatri kraj kuće može da boravi железиячка; kod Srba u pripovetci se javlja Gvozden čovek, kod Bugara – Železan čovek, kod Ukrajinaca u centralnom Poljesju – Железный человек. Po jednom svedočanstvu iz Krajine u Hrvatskoj, čovek je tvrdio da je video vilu pored svog mlina na potoku „sva je u bjelini, ima gvozdene zube“. U basmi iz Dalmacije bolest „poganica“ se tera iz tela čoveka rečima „...Odlazi, železnico železna,...“ U Levaču (Srbija), detetu koje noću mokri poda se, bolesti se preti babom s gvozdenim zubima i čeličnim rukama:

„Ako nećete da otidete,

pozvaću staru babu s gvozdenim zubima

i čeličnim rukama,

koja će vas odatle oterati

u pustu goru u mutnu vodu.“

U poljskoj basmi stravu iz čoveka tera gvozdeni dečak s gvozdenom kapom, u gvozdenoj košulji, s gvozdenim cipelama itd. Kod Rusa su sačuvani zapisi basmi protiv oružja (strele, koplja, noža) iz vremena od 17. pa do 18. veka, u kojima gospodar sveg gvožđa zapoveda „svojoj deci – svekolikom gvožđu“ i daje čoveku kamenu košulju da ga čuva od povrede. Ovaj gospodar gvožđa imenuje se kao „gvozdeni muž“, „car“ ili „otac“ i nalazi se na moru – okeanu, u gvozdenom stubu, na mostu ili na planini. Po sličnom principu kod Rusa su građene basme od ujeda zmije. Tu se od carice zmije, koja je smeštena u sličnom prostoru kao i gvozdeni muž, traži da naredi svim zmijama da povuku svoj otrov.

Mogućnost alternacije gvožđa i kamena u nekim magijskim tekstovima ukazuje da su neki simbolički elementi sa kamena prešli na gvožđe.

Literatura:

Svetlana M. Tolstoj, Ljubinko Radenković

SLOVENSAKA  MITOLOGIJA

Feliks Giran, Žoel Šmit:
MITOVI I MITOLOGIJA

“Kovačica” - Zuzana Halupova

 (1975. ulje na platnu; 50 x 70 cm)

Prema legendi, današnja Kovačica je dobila ime po kovaču koji se u ovo selo, pre dve stotine godina, prvi doselio. Usluge kovača su bile neophodne za život seoske zajednice, pa su se Slovaci, koji su godinama ovamo dolazili iz matične postojbine, naselili oko kovačeve kuće i kovačnice. Pored kovačnice, kaže dalje legenda, nalazio se bunar sa čistom vodom. U samom centru današnje Kovačice, u dvorištu jedne kuće, postoji sačuvani bunar koji narod smatra ostatkom materijalne kulture toga vremena. Prikazivanju ove legende i teme doseljavanja Slovaka u Kovačicu, Zuzana Halupova se vraćala više puta. Ovde je, na svoj zanimljiv način, predstavila život pod vedrim nebom tek doseljenih Slovaka. Kovač u središtu slike zaokupljen je, uz pomoć vatre, “čudotvornim poslom”, dok se oko njega odvija svakodnevni život.

Izvor:      

PASTIR TRAŽI DNO NEBA
Draganić, 2001. Beograd

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: Arhiva STV USA Stari sajt