PUT KA SVETLOSTI

 "San"
(mixed media; 21 x 21 cm)
Autor: Nadica Janić

I dođe tako savršeno stanje duha.
Sve je jednostavno u ovim godinama.
Oprošteno. Zaboravljeno…

Ne tražim te među senkama Sutona.
Sada si u tirkiznim Snovima,
u slikama jutra i Ljubavi.

--------------

27. 02. 1948.
77 godina - biološka starost.
Dve sedmice – dupli dobitak!
Kako da potrošim ostatak od podeljenog?

BILANS

 Brzi koraci u praznom prostoru – prekomerno. Bez tragova.
 Sanjarenje i snoviđenja – uzaludno. Muka duha.
Trenuci sreće – dovoljno. Utisnuto u sećanje.
Trenuci patnje – optimalno. Jačaju volju za životom.
Smirenje – u opticaju. Put ka Svetlosti.

Nadica Janić

LAPOT

Priče iz Usnulog grada (31 )

"Belina"
Foto: Zlatko Matić 

Poslednja Ruža u Vrtu.

Belina pročišćene Svetlosti

pred Smiraj... pred novi Početak.

Biti star danas? Koliko god da se trudim da "starim koliko moram, podmlađujem se koliko mogu" (kako je rekao Ivo Andrić), imam zebnju u srcu. Tema mog diplomskog rada na fakultetu je bila "Starost i starenje". Bila sam mlada, pripremala rad studiozno. Ali temu nisam doživljavala kao ličnu spoznaju. Teorija i praksa. Gerontološka analiza. Značaj domova za stare. Uloga porodice u procesu starenja... Uspešno odbranjen rad.

Danas, sa 77 godina, imam sačuvano sećanje i stečeno znanje. Nekada - moja starost je tako daleko!. Danas - životna nesigurnost. Šta, ako...? A želim još mnogo toga da uradim, mnogo toga lepog da doživim, da budem srećna, da se smejem.

Na Zadušnice sređujem suprugov grob. Biću tu sahranjena i ja. I opet ona misao - to je tako daleko! 

Nada nikad ne umire. I nadam se, silno se nadam, da neću biti teret koga se treba osloboditi.

---------

Kada se piše o srarosti u današnjim uslovima života, često se u metaforičnom smislu koristi reč lapot. Mihailo Medenica je literarnom rekonstrukcijom podsetio na jedan od najjezivijih običaja na ovim prostorima. "Lapot" je kultna priča o ovom izumrlom običaju, iz sela Zjapina gde je zapamćen poslednji slučaj lapota, kad je Mitar Stojnin ubio oca.

LAPOT

Došao je i moj dan. Ako, ne marim, za to sam i živeo. Od smrti još niko nije pobegao. Kad ona okasni, mi po’itamo k njoj… Spavao sam otvorenih očiju. Među govedima, u štali, takav je red poslednju noć pred – lapot!

Tako je i moj otac, i njegov otac, i otac njegovog oca, sve dok nam prezime seže – kroz davnine u Stojnine je sin ubijao oca. Grobovi nam se ne znaju. Popovi nas nisu opojali. Sveća na našim humkama nema. Nema ni humki. Lapot je to, kad čoveka ubiju ko kučište, samo se strovali u provaliju na kosti predaka.

Petli kukuriču, a još neće zora. Raduju se prokletinje. Ako, ako, i njihovo će brzo…

Čujem korake u kući. Snaja poranila da umesi pogaču. Onu posmrtnu nad kojom će moj Mitar da zamane sa štapinom i raspoluti je. Najjače što može, da mi lobanja pukne iz prve. Na pola. Ko što je i mom ocu kad sam ja zamahnuo i precepio mu glavu ko panj…

Ne plašim se ja smrti! Lapot je za starca spas. Šta ima džaba ‘leba da jedem kad više nisam ni za šta! Da pomažem ne mogu, da odmažem ne smem.

Stisle godine, evo baš juče navrših šezdesetu, lepa starost za lapot. I oca sam ubio u tim godinama. Ako bog da da mi sin dočeka starost, pa da i njega njegov sin povede na lapot…

Plašim se samo da ne udari dovoljno jako. Da me posle ne dotukuje ko ranjeno pseto…

I goveda se umirila, ko da me žale. Porodica me je prežalila, sinoć me se još odrekla. Posle večere, kad mi snaja poslednji put celivala ruku, a ona moja nesrećna žena zakukala nad živim mrtvakom.

Mirišu cerovina i dud. Razleglo se celom Zjapinom. Do Knjaževca, more.

Cerovina je najbolja za štapinu. Rekao sam mom Mitru da od nje izdelje močugu. Tri lapota može s jednom, takvo je to drvo! Glava pukne ko ono prezreli šipak, al’ močuga ne…

Gotova je pogača. Miriše. Osećam dovde u štali. Uskoro će slava, istu takvu da lome, ime da mi ne pomenu… ‘Oće li da zagrmi na Svetog Iliju ove 1883?

Vreme je da budim Mitra. Snajka je pobegla u sobu kako sam stao na prag. Nema me više, još sinoć sam prežaljen, ovo mrtvak gazi prag…

„Ajde, sine, vreme je da oca vodiš na lapot“, probudih Mitra, skoči iz kreveta kao da njega vode. Doći će i njegovo vreme, ako bog da…

Ovu sam rakiju prošle jeseni ispeko! Dok sam još vredeo nečemu. Jaka je ko zime na Staroj planini, prokleta bila.

Mitar se obukao u svečano. I treba tako da isprati oca. Stevan, unuk mi, sin Mitrov, i on se obukao u nove ‘aljine. Devet mu je godina, koščato a jako dete. Na oca i mene. Nema taj da omane kad bude udario preko pogače na Mitrovoj glavi…

„Ajmo, stari, ajmo… Ima puta pred nama“, požuruje me sin. Tako sam i ja svog oca. Valja mu se vratiti da namiruje stoku, u njivu da ide. Toliko toga ima da oposli do mraka…

Zora se prevalila preko močuge u Mitrovoj ruci. Čini mi se – dobru je izdeljo! Kratka, a čvrsta. Malo da zamane i puče glava ko kruška kad tresne na zemlju s najviše grane.

„Uzmi si torbak, tata“, zapoveda, pomalo ljut što ne požurim. Ne mogu, a bih. Noge ne služe ko nekad. Jedva nose ovo jadno telo ta dva suvarka…

Zbogom, kućo! S ove dve ruke sam te napravio. Dobro da mi služiš sinu, pa ako bog da i njega da ispratiš na lapot!

Stevan, moj Stevica, kako mu tepamo, uzeo torbak dok se poslednji put umivam na bunaru između kuće i pojate. Još ga je otac mog oca iskopao. Išao do velike dudine dok nije udario na vodenu žilu.

Sećam se, zima beše kada sam oca poveo na lapot. Jedva prtismo do bunara koliki je sneg bio. Voda skoro zaledila, jedva je bilo da se umije…

„Daj ga sad dedi“, čujem Mitra kako prekoreva Stevana što još drži torbak. I ne treba. Moja je pogača u njemu. Moje je da nosim taj pokrov, kad drugog neću imati…

Pređe Mitar ispred mene da prti put uz Timok. Samo u močugu gledam. Pratim kud ide ona, idem i ja. Bliže svojte od nje više nemam.

Greje prvo sunce odozgo, udara i ono u teme, ko što će močuga kad stignemo do one stene na koju sam i ja ocu raspolutio pogaču i glavu. Čujem Stevičine korake odmah iza mene, i njemu se žuri, ali neće brže ovi suvarci. Da bog da i on dočekao ove lepe godine, pa da i njemu njegova snaja ispeče pogaču, a sin ga povede u planinu.

„Možeš li, stari? Hoćeš da te ponesem?“, dovikuje Mitar, već dosta odmakao preda mnom. Vidim ga tek kad sunce belasne preko močuge.

„Mogu, Mitre! Nisam ni ja nosio svoga oca, nećeš ni ti mene“, nemam glasa da viknem, ne znam je li me čuo, huči Timok, vrišti šuma od vetra s planine.

Boli li smrt? Mora da boli da onolika močuga probije teme i prospe mozak po pogači!

Samo da Mitar ne omane! Da zamahne samo upola koliko sam ja kada sam ocu izbio oči…

Nekad je čitavo selo išlo na lapot. Druga su vremena danas, svako gleda svoju muku.

Klizam u reku. Stevan mi pruža ruku da izvučem opanke iz blata. Koščato a jako dete. Isti otac, a otac isti ja, baš kao što je i moj otac bio jakih ruku, težačkih…

„Požuri, deda, tata je daleko odmakao“, vidiš li – i njemu se žuri da povede dedu u planinu, na stenu, da vidi kako će sutra i on svoga oca. Da zapamti stazu.

Zevam koliko mogu, al’ vazduh neće niz ždrelo. Steglo se, stislo ko Mitrova šaka oko močuge. Nemoj, bože, molim ti se poslednji put, da sad ispustim dušu, nema još mnogo do stene nad Timokom. Nemoj, nemoj da se priča kako sam manjkao nasred puta! Nemoj sin da mi se obruka. Nemoj unuk da me se stidi…

„Jesi li ovuda i ti svog oca, deda…- jesam, Stevane moj! Mislim da jesam, davno to beše, a lapotovskom stazom se ne ide više bez tri puta – kada te otac povede da gledaš kako ubija dedu, kada ti odvodiš oca i kad tebe odvode…“

Šta je orlušina nad šumom! Ne vidim ih, ali čujem cikot, tačno nas prate, čekaju gozbu…

Da mi je samo još jednom da stanem do kolena u Timok, puštajući da me po kostima bije kamenje što ga nosi. I kosti predaka palih u njega…

Eno ga kraj šume. Eno i Mitra, stoji između topola i čeka. Poštapio se močugom, gleda u nas, preko ramena mu vidim stenu, pokajnicu i ponornicu.

Ne plašim se smrti već hoću li stići do nje?! Samo da me ovi prokleti suvarci odnesu do golog kamenitog vrha… Otac se tužno vukao do njega. Nije dao da mu pomognem, skoro da je dopuzao do vrha, ali se onda drčno i ponosno uspravio ko mlado drvo i stavio pogaču na glavu. Nisu mu zadrhtale ruke, to poslednje pamtim.

Mitar je rasprtio stazu. Lomi granje nekakvog omara da ne zapnem o njega…

„Nemoj, Mitre, ne znaš kakva je! Ovu si ti deljao, srasla ti je ruci“, posluša me i baci močugu koja pade iz omara pred njega. Mislio se nju da uzme, deblja je na vrhu a tanja pri dnu od one koju je izdeljao od cerovine.

Dugo je stajala, kisla, ko zna od čijeg lapota još, možda s njom omane pa mi samo načne glavu i ostavi orlovima da me dokusure…

Ako je ova njegova tanja, ali je rasla na istom drvetu s kojeg sam i ja posekao granu kada sam oca vodio na lapot. Beše zima, sneg preko kolena, sav krvav kad sam iz udarca rascepio na dva i pogaču i glavu ocu.

„Stani ovde, stari“, stadoh pred Mitra, baš kako kaza. Ja, Petko Stojnin, rab božji, beskoristan kući i selu, greota da me ‘lebom rane i arče sukno na moje ‘aljine!

Skinuh gunj, neka ga sinu, valjaće mu za čobaniju u planini, što da sa mnom trune u bezdanu.

Pogača je još topla, meka, mirisna. Prsti lako klize u nju, močuga će još lakše, hvala bogu!

Ne pamtim da su orlovi leteli ovako nisko. Žuri im se, pa ne strahuju od čoveka. Ogladnele strvine, teška je i duga zima za Starom planinom, starom prokletnicom!

Posadio je Mitar Stevana malo niže od nas. Da jasno vidi, ali da ga ne poškrope mozak i krv.

Uspravih se ko pritka. Skliznu mi iz prve pogača s temena, Mitar je ćušnu nogom k meni. Drugačije i ne može, šakama je stiso močugu, spreman da zamahne.

Je li pogledao da nema kakva grana nad njim da štapina ne zapne o nju?

Ja nisam gledao nigde bez pred sobom i tek ponekad u Timok, da se oprostimo do skorog viđenja…

„Gledaj, Stevane, ovako ćeš i ti svog oca, ako bog da da dočeka ove godine! Tebi, Mitre, prosto od boga i ljudi, dabogda doživeo da poneseš svoju pogaču i staneš na moje stope“, povih se malo, držeći se za štap, da budem tačno pod Mitrom, da lakše zamane i udari posred pogače.

„Prosto i tebi, oče! Ne ubijam te ja, već ovaj ‘lebac, ko što će i mene kad dođe dan da ga džaba jedem“, istim sam rečima i ja ispratio oca, i on svog, dok je Mitar, baš kao Stevan sad, stajao skoro na istom mestu i kroz prste gledao kako zamahujem nad ocem i bijem o pogaču, lomeći mu lobanju na dva, tri dela…

Evo ga, sad će, vidim senku kako zamahuje, čujem kako drvo u zamahu reže vazduh, ne zatvaram oči želeći da…

Ajmo, Stevane! Ajmo, već smo dovoljno okasnili…

I ja ću tebe ovako, tata. Izdeljaću još jaču močugu, videćeš kakva će biti!

Hoće, ako bog da! Pokazaću ti i s kog drveta da odsečeš granu. Ovde čim se rodiš izabereš svoju…

Pamti put, sine, ti ćeš da vodiš kad sledeći put krenemo iz sela u planinu potokom…

Ajde, pitaće se majka gde smo dosad.

Priredila: Nadica Janić

ZAPIS NA BELOJ STENI

 Priče iz Usnilog grada (30)

"Zapis"
(mixed media; 15 x 15 cm)
 Autor: Nadica Janić

Sedi dečak na Beloj steni zagledan u svoje srce koje vidi u oblaku. I trgne se, uplašen. Crna ptica ispisuje trag na Plavom putu. Nosi vetar slova, ukršta ih u reči, stvara slike. Ugleda dečak svoje pretke, tamo, u Beskraju. Iz šarene tkane torbice vadi pisaljku i glinenu tablicu i ispisuje:

"Majko moja, Zemljo moja, Rode moj, ptica mi kazuje…“

Kao očajan krik nevernice sa rastrgnutom pletenicom, kao bolan uzdah starog i nemoćnog oca koga se sin oslobađa tupim udarcem maljem po pogači na njegovoj glavi, kao ostarela staramajka, bolna, obnevidela, kao plač gladnog deteta, kao čemer i vapaj na ugašenom ognjištu, vrišti Crna ptica zlosutnica. Drhtala je ruka dečaka od kletve majke i predaka. Zaplaka od bola okamenjen dečak. Crna ptica prozbori:

Što to plačeš

Moj tiću

Kamenčiću

Kao da te majka

Od sise oturila

Ni kap kreča u tebi

Eno ti oca u trnju

Traži gnjidu života

Nije ti Bog dao suze

Nego kapi voska

Koje kaplju

Po tebi okamenjenom

(Slobodan Ristović, iz zbirka pesama „Lapot“)

Spusti se noć.

Osvane dan.

Pomilovan, obasjan suncem, zapisuje dečak na tablici:

"Majko moja, Zemljo moja, Rode moj, praštajte nam za zadanu bol, praštajte nam na zaboravu. Ovaj život nas guši. Ne znamo šta radimo."

I siđe dečak sa Bele stene vedar, slobodan, i ode u Svet.

I danas, ako se zagledate čista srca u oblake, pojaviće se Čudo. Duša čita i neviđeno, nedoživljeno. Jer prvo beše Reč i Reč beše od Boga.

Nadica Janić

SNAGA OSMEHA

 Doktor Savo Bojović

 koji je lečio osmehom, dobrotom i poverenjem

i Nadica Janić sa najlepšim uspomenama na druženje.

Počivaj s osmehom u Plavim Visinama, dragi prijatelju.

"Bolest dolazi zbog mislenog pada. Čovek treba biti sam svoj lekar. Ako nije tih iznutra, onda mu uzalud svi lekovi i najbolji lekari. Podsvest modernog čoveka je uzburkana kao nemirni okean s velikim olujnim vetrovima. Podsvest prepuna utisaka čini da duša bude nemirna. Emocije tada ključaju poput erupcije vulkana. Bez rada na emocijama duhovnost je samo kula od karata.

A šta je čovek bez mira u duši?

Odvojen od božje blagodati, pokušava uzaludno da pronađe utehu u materijalnim stvarima. Tamo utehe nema, to je rupa bez dna. Još, još, daj još i na kraju ponovno praznina. Kada duša postane mirno more, tada počinje isceljenje. Zapamtite to, to je zlatno pravilo. Izvor većina bolesti je u duhu, zato duh može pobediti većinu bolesti.

Naše telo je stvoreno za protok energije, koji se postiže i osmehom! Kada se čovek smeje, ceo svet se smeje s njim. jer je on prirodna komunikacija i terapija u bolesti. Deca i mladi smeju se stalno pa treba da sledimo njihov primer".

Citat iz drame u formi intervjua sa Nikola Teslom, Stevana Pešića

Priredila: Nadica Janić

Veza:  Reportaža SNAGA LJUBAVI

ČETIRI LIKA MAJKE ZEMLJE

Duša slovenska (64)

Slovenska mitologija i pravoslavni običaji

Zemlja, mesto odakle potičemo, rodna gruda, otadžbina, je svetinja. U zemlju se zaklinje, za zemlju se bori. Grumen svoje zemlje se nosi kada se odlaza u tuđinu. Sa zavičajem se ponosi. Miris livada i racvetalih voćnjaka se nosi u srcu… Mesto večnog počinka predaka se ne zaboravlja. U plamenu sveća, na Zadušnice, zaiskri sećanje na radost i tugu koje život nosi.

Mnogi pravoslavni običaji su vezani za prirodu, za zemlju - izvor života, i potiču iz staroslovenskih verovanja. Prelaskom na hrišćanstvo obredi i običaji višebožačkih Starih Slovena zadržani su i nisu zabranjivani od strane crkve. I danas se primenjuju prilagođeni savremenim uslovima života. U pravoslavne praznike koji padaju u proleće i leto utkani su staroslovenski običaji vezani za vodu, cveće i radost buđenja života u prirodi. U zimske praznike prenet je kult sećanja i davanja pomena dušama predaka.

Četiri lika Majke Zemlje

Živeći u surovim uslovima i stalnoj borbi sa prirodom naši daleki preci, Stari Sloveni, su joj pridavali božansku snagu i obličja. Majka Zemlja je vrhovno božanstvo, izvor života, hraniteljka i sveto mesto boravka i opstanka čoveka. Smenu godišnjih doba, doba obnove života i doba smiraja u prirodi, tumačili su vladavinom boginja Vesne, Lade, Žive i Morane, promenljivih likova Majke Zemlje.

Četiri lika majke Zemlje

(akril; 10 x 10 cm) Autor: Nadica Janić

Vesna je prikazivana kao nežna, vesela devojčica koja širi miris rascvetalog drveća i daruje prvo voće.

Lada njiše polja zrelog žita obasjanih suncem. Crvene bulke u žitu i cvetne livade. Beli oblaci kao leptiri nagoveštavaju letnji pljusak. Romantične noći ispunjene ljubavlju.

Živa je punoća života. Rađanje dece, sazrevanje plodova. Raskoš i blagodat Majke Zemlje. Daruje ljude srećom i sigurnošću. Boje zlata nagoveštavaju bogatstvo i sigurnost u danima sivila koji neminovno dolaze.

Morana svojim plaštom magle polako zatvara čarobni krug kretanja Života. Nije omražena kod Slovena. Prihvataju i njene dane ali sa zebnjom. Morana upozorava i poštovali su je kao i druge boginje obnove Života.

Boginja proleća - Vesna

Vesna je boginja pobednica. Ona pobeđuje smrt i zimu. Sloveni su na grani nosili lutku Vesne, dok je lutka Morane bila utapana u reku ili spaljivana. Ovaj običaj je simbolično obeležavao pobedu Vesne nad Moranom. U molitvama i mnogim magijskim radnjama je bilo teranje zime i smrti iz domova, gde bi Morana nameravala uzimati duše i nanositi patnje. Verovalo se da Vesna pomaže ljudima i da oporavlja zimom narušeno zdravlje.

Boginja proleća - Vesna

(akril; 10 x 10 cm)

Autor: Nadica Janić

Vesna je donosila slogu i ljubav. Jedan od praznika posvećenih Vesni slavio se sa supružnicima koji su sklopili brak predhodne godine. Bio je to jedan od najradosnijih praznika Slovena. Za tu priliku su spremani kolači sa medom, nazvani medenčići. Međutim, ovaj praznik je kasnije crkva vezala za dan Četrdeset mučenika, 23. mart, i danas slavljen kao Mladenci.

Vesnin cvetni praznik takođe se održao i danas se naziva Cveti. U Vesninim obredima davalo se vernicima da progutaju leskov pupoljak ili glogov list. Deca su u vreme cvetanja vrba kićena vrbinim resama a oko vrata su im se stavljali zvončići. Ovaj obred je i u hrićanstvu održao svoje ime Vrbica.

Jaja su se farbala u proleće, obično u crvenu boju, koja je simbolizovala sunce, vatru i toplinu, koju je Vesna donosila svojim dolaskom. Jaja su se zajedno sa hlebom i vinom poklanjala domaćinu kuće.

Roditelji su svojim kćerima rado davali njeno ime. Ovaj običaj se zadržao i do danas, pa je Vesna jedno od najčešćih ženskih imena kod pravoslavnih Srba.

Bogina leta - Lada

Lada je slovenska boginja ljubavi i lepote. Duga zlatna kosa u koju je upleten venac od klasja žita simbolizuje njenu božansku plodnost. Lada u podzemlju, zajedno sa bogom Velesom, boravi sve do prolećne ravnodnevnice, kada izlazi napolje nakon što je Gerovit pušta da blagoslovi Zemlju. Iako njena vladavina počinje 21. marta, ipak je leto godišnje doba koje se vezuje za Ladu. Ona sledi za Vesnom, slovenskom boginjom proleća i obe ove boginje su vezane za plodnost.

 Boginja leta - Lada

(akril; 10 x 10 cm)
Autor: Nadica Janić

Rituali koji su se obavljali u Ladinu čast najčešće su povezani sa sklapanjem brakova, odnosno, biranjem supružnika. Poznat je i obred ladarice koji se u Srbiji obavlja pod imenom kraljice. Osnovne odlike ovog rituala opisao je Vuk Karadžić: „Na dan Svete Trojice okupi se grupa od desetak mladih devojaka od kojih je jedna obučena kao kraljica, druga kao kralj, a treća kao barjaktar. Kraljica sedne na stolicu dok oko nje igra kolo preostalih devojaka, a kralj i barjaktar igraju sami za sebe. Na ovaj način kraljice idu od kuće do kuće tražeći devojke za udaju. Takođe, odlika ovog rituala je preskakanje vatre, a njegova svrha je bila omogućavanje plodnosti kao i zaštita ljudi i stoke od sila zla.“

Boginja jeseni - Živa

Živa je boginja koja daruje život. Ona je jedna od najpoznatijih boginja staroslovenskog panteona. Jedno od njenih imena, Zizileja predstavlja Živu kao zaštitnicu dece, odnosno boginju koja se brine o deci i bdi nad njihovom sudbinom. Živa je veoma često prikazana kao trudna mlada devojka zbog čega je bilo zabranjeno zabijati sečiva u zemlju da se ova boginja ne bi povredila.

 Boginja jeseni - Živa

(akril; 10 x 10 cm)
Autor: Nadica Janić

Postojao je ritual gde su muškarci u polja postavljali izrezbarene kipove sa likom Žive, kako bi odobrovoljili njenu plodnost. U istu svrhu njoj je prinošen danak, obično u cveću i plodovima. Takođe je zabeleženo da je Živi bio žrtvovan petao, poznat kao simbol plodnosti i sunca. Za ovu boginju se vezivalo jesenje godišnje doba.

Prema starim slovenskim verovanjima, na Bogojavljenje boginja Živa pušta na Zemlju svoju živu vodu, i sve zemaljske vode za trenutak postaju svete. Ta živa voda će učiniti da duh vegetacije ponovo oživi i vrati se u svet ljudi, da priroda ponovo buja.

Boginja zime - Morana

Svet starih Slovena sastojao se od tri dela: Java - sveta živih; Nava - sveta mrtvih i Neba - sveta bogova. Nav je podeljen na dva dela: raj i pakao. Morana odnosi duše umrlih barkom od orahovog drveta na večni počinak u Nav, svet mrtvih, čiji se ulaz nalazi negde u delti Dunava. Tako nastaje i kult posvećen dušama, u narodu kao dani posete grobova preminulih – Zadušnice.

Boginja zime - Morana

(akril; 10 x 10 cm)
Autor Nadica Janić

Vuk Karadžić je zapisao narodno verovanje da je Morana noćni leptir koji sedi na grudima onog koji spava donoseći mu strašne snove o smrti. Otuda izraz “noćna mora“. Gavran je u našem narodu povezan sa smrću. Ptica zloslutnica, Moranin glasnik, koja najavljuje smrt.

Kult ove boginje poštovali su zemljoradnici i stočari. Narod je znao da sa Moranom nema nikakvog dogovora i da se njena odluka mora poštovati jer smrt je neumoljiva. Morana je oduvek volela ratnike koje je vrebala. Ratnici su se samo pretvarali da se ne boje Morane (smrti), a da bi zaboravili na nju, pili su medovinu, smatrajući to pića darom slovenskog boga Surija.

Reka Morava nosi ime Morane te se Morana može smatrati vodenim božanstvom jer je po verovanju Slovena voda skrivala u sebi mračne sile i bila povezana sa podzemnim svetom Navom.

Orah je Moranino drvo. Oduvek je u Srbiji postojao običaj da orah sade isključivo stari ljudi, jer će onaj ko posadi orah umreti kad stablo posađenog oraha dostigne debljinu njegovog vrata. Tada je orah spreman da se u njega skloni nečija duša. Orah je senovito drvo jer u njemu borave senke naših predaka. Zato ga ne treba seći da se senke ne bi uznemirile. Plod oraha je posvećen mrtvima. Na Badnje veče, koje je praznik mrtvih, orasi se stavljaju u uglove soba kao pokloni mrtvim precima. Orasi su i obavezan sastojak slavskog žita ili koljiva koje se sprema za mrtve. Sama pšenica je tu simbol plodnosti, dok su orasi plod drveta mrtvih. U žrtvi su oni zajedno.

Mrtvi, sem oraha, vole i slamu. Na prostirci od slame se servira večera na Badnje veče. Slama se ostavlja na raskrsnici gde prođe pogrebna povorka da bi se tu zadržao pokojnik, ako bi pokušao da se vrati kući. Slama treba da ga odvuče dalje od kuće u prvih 40 dana posle smrti, dok njegova duša obitava u svetu živih, po mestima koja je voleo za života. Slama se stavlja i u grob, ispod pokojnikove glave. Slama treba da umrlog zabavi, da ga odvoji od porodice da ne bi još nekoga poveo sa sobom.

Narod je verovao da Morana ima pomoćnike, demonska bića koja skupljaju duše umrlih. Neki od tih pomoćnika su prisutni u životu čoveka još od trenuka rođenja. To su babice, demoni bolesti, koje čekaju priliku da porodilju i dete daju Morani. Porodica se od njih štiti raznim ritualnima. Zato se vezuje crveni konac oko bebine ručice, protiv uroka i bolesti.

Morana je i slovenska boginja zime. Pratili su je hladnoća, bolest i pomor stoke. Morana se u davna vremena uvek dočekivala sa velikim strahom. Ispraćala se radosno kada se istovremeno dočekivala boginja proleća Vesna. Mnogi običaji vezani su za ispraćaj Morane. Čak i danas se pravi lutka od slame i pruća koja predstavlja Moranu. Nju je narod spaljivao ili udarao kad dođe proleće. Ritual vezan za Moranu su današnje maškare kada maskirana povorka ljudi “tera” Moranu.

Literatura:

1. V. Čajkanović - Rečnik srpskih narodnih verovanja
2. Š. Kulišić, P.Ž. Petrović, N. Pantelić - Srpski mitološki rečnik
3. M. Tolstoj, Lj. Radenković - Slovenska mitologija 


Za Srpsku Televiziju USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA 2025.

NOVA GODINA

Početak, pun nade i istraživanja. Nepoznanice na putu iščekivanja i izazova. Tražimo put sreće i uspeha… Lutanja. Spoticanja. Neostvareni snovi i nadanja.

"OMEGA"

Povedi me u san 

(akril na kartonu; 50 x 50 cm)

Autor: Nadica Janić

"U drugoj polovini decembra meseca, dani stanu naglo i sve brže da se osipaju; čovek ih troši i traći lako i nemilice kao da to nisu dani njegovog života. A onih nekoliko poslednjih dana, pred Novu godinu, prosto baci kao mrvice iz torbe. I sva pažnja, i sve nade, sve to prelazi u prve dane Nove godine.

Veliki praznici i svečani dani najbolje mogu da pokažu koliko su nam daleki i oni koje smatramo najbližima."
(Ivo Andrić: "Znakovi pored puta")