HRAST - SVETO DRVO

Duša slovenska (62)

Hrast - list i plod žir.

Drveće je oduvek bilo zastupljeno u verovanju mnogih naroda i to od samih početaka postojanja ljudskog roda. U edenskom vrtu postoje drvo života i drvo spoznaje. U biblijskom hrišćanskom predanju, koje proizlazi iz priče o iskušenju u Postanju, drvo života može, zavisno od čovekovog ponašanja, da postane drvo smrti. Odatle potiče klasifikacija drveća na dobra i zla - na srećna i nesrećna. Takva klasifikacija sačuvana je u narodnoj mitologiji do današnjih dana. U našem narodu hrast je najsrećnije drvo za razliku od oraha u kome se skrivaju demoni i koje je najnesrećnije drvo.

Hrast je simbol snage, moći, dugovečnosti, čvrstoće, duhovnog i materijalnog bogatstva. U mnogim tradicijama hrast je povezan sa vrhunskim nebeskim božanstvima, najčešće bogovima gromovnicima. 

U grčko-rimskoj tradiciji - posvećen Zevsu i Jupiteru. Kruna od hrastovog lišća davana je kao nagrada za spasenje tuđeg života i za pobedu na Pitijskim igrama.

U hebrejskoj tradiciji - hrast je drvo zaveta i označava božansku prisutnost.

U hrišćanskoj tradiciji - hrast je simbol Hrista kao snage u nevolji, kreposti u veri i vrlini.

(Od hrastovog drveta je napravljen Hristov krst)

U keltskoj tradiciji - sveto drvo posvećeno tvorcu, Degdi.

U skandinavskoj tradiciji - Torovo drvo života posvećeno Donaru.

U verskoj istoriji Evrope, obožavanje drveća igralo je važnu ulogu. U praskozorje istorije, Evropa je bila pokrivena ogromnim prašumama. Do prvog veka pre Hrista, Hercenska šuma prostirala se istočno od Rajne u nedoglednu i neznanu daljinu. Svirepe kazne su bile za one koji se usude da oljušte koru sa živog drveta. Kazna je bila život za život - život čoveka za život drveta. 

Mnogobožački Sloveni su u svojim pohodima krčili šume pored reka i stvarali plodno zemljište. Kult drveća je bio veoma zastupljen. Posebno je poštovan hrast i smatrao se svetim drvetom. Posvetili su ga vrhovnom bogu Perunu „zato što privlači grom i kišu“. Za vreme oluja padali su ničice pred hrastom i molili da ih nepogoda prođe. Od velikih hrastova su dobijali proročanske odgovore. Bio je veliki greh prelomiti ma i jednu grančicu. Verovali su da onaj ko poseče granu iznenada umre ili postane sakat. Osim toga, hrast se smatrao svetim drvetom jer se pomoću njega i lipovog drveta trenjem dobijala vatra. Muškarci su stoga hrastu prinosili žrtve, a žene lipi. 

Mnogi drveni idoli izrađeni su od hrastovog drveta, a i sveta vatra ložila se hrastovim drvetom. Mnogim Slavenima poznata je i legenda koja kaže da je u šupljini debla starog hrasta skriveno ono što najviše želimo. Prvu zapisanu verziju ove legende dao je, još u XII veku, kaluđer Ebo koji navodi da je jedan zlatni Triglavov idol, nakon što je Oton razorio slovenske hramove, sakriven u "rupu u stablu jednoga vrlo debeloga drveta", tako da se ova svetinja "nije mogla ni videti ni dotaknuti". Ovo verovanje je vremenom preraslo u legendu da se u najstarijim hrastovima često kriju velika blaga.

Hrast u selu Divljani kod Bele Palanke.

U udubljenje u hrastu istovremeno može da uđe pet osoba, a svi oni videće iznad sebe delić neba.

Hrast je prvi i najprimitivniji hram i njegova lekovita snaga ogleda se u snazi božanstva koji u njemu živi i štiti selo od bolesti i groma, a polja sa usevima od oluje i grada. O tome ima puno tragova u mnogim narodnim pripovetkama i pesmama i imenima manastira koji su nastali na mestima starih gajeva, kao što su Orahovac, Krušedol, Grabovac. U selima, u kojima nije bilo "žive" crkve, stoletni usamljeni i osveštani hrast zamenjivao je duhovni hram. Kod velikih, starih hrastova prirodnim putem se stvarala šupljina u deblu. Nju su kitili i unosili ikone. Sveštenik je pod njim obavljao crkvene obrede. Naši su preci urezivali krst na njegovu koru i obnavljali ga svake godine, na isti dan. Osveštavali ikone pod njegovom krošnjom. Oko njega sahranjivali svoje mrtve (još iz doba paganstva), jer su bili ubeđeni da je hrast senovito drvo, kao što se pretpostavljalo i za druga šumska stabla. I danas, skoro svako naselje ima svoj sveti hrast - glavni zapis i obično se nalazi u sredini naselja. Pojedine velike porodice imaju svoje zapise na imanjima. 

Hrast u selu Divljani kod Bele Palanke star preko hiljadu godina.
Najstariji hrast na Balkanu

Osveštani zapisi su tabuisani. Ne smeju se skrnaviti. Ne smeju se seći (mnogi su na misteriozan način umrli pri takvom pokušaju). Čak se ni grane, same otpale, ne smeju koristiti za ogrev. Ne sme se upotrebljavati ni njegov plod. Ipak, po predanju, pod posebnim okolnostima, može se koristiti plod hrasta, bez straha da se čini veliki prestup i greh. Izuzetno se dozvoljava hrastov plod ubrati i kao lek upotrebiti za posebne bolesti. I to samo muškaraca. 

O ulozi hrastovog drveta u verovanjima naših predaka, ilustrativno kazuje njegova upotreba u obredu "vađenja žive vatre", koji se obavljao "trenjem drveta o drvo", na posebnom ("čistom") mestu, na kojem se, inače, održavaju svetkovine. Po pravilu leti - noću. Obično na praznik. Vatru su "vadili" brat i sestra blizanci ili "čisti" mladić i devojka sa sličnim imenima (npr. Živan i Živana ili Stojan i Stojana). "Izvijena" se vatra prenosila na kućno ognjište, koje su Sloveni poštovali kao sveto mesto. 

Kod Istočnih Slovena postojala je zabrana sadnje hrasta odnosno njegovog odgajanja iz žira jer se smatralo da će takav hrast vremenom, kada naraste do visine onoga ko ga je posadio, postepeno oduzimati snagu i postepeno ga odvesti u smrt. 

Kod svih Slovena postoji verovanje da se na hrast može preneti bolest, pa su obavljane različite simboličke radnje prenosa bolesti: Ukrajnici, Poljaci, Česi, Moravci na hrastu ostavljaju odeću bolesnika; Bugari, Srbi, Makedonci i Hrvati na hrastove grane vezuju trake i konce iz odeće. Voda kojom su kupani bolesnici ili deca se prosipla oko hrasta. Često se u probušenu rupu u hrastu stavljala odsečena kosa ili nokti bolesnog deteta ili konac kojim je dete pre toga premereno, a zatim bi se taj otvor zatvarao kočićem.

BADNJAK

Badnjak je drvo koje se potpaljuje na Badnje veče, uoči Božića, i taj čin je osnovni obred božićnog ciklusa kod Južnih Slovena. Za badnjak se obično seklo hrastovo drvo. Badnjak su srpski težaci smatrali porodičnim svetim drvetom. Prema badnjaku na ognjištu ukućani su se ophodili kao prema natprirodnom i božanskom biću. Celivali ga. Prinosili mu darove (vino i pšenicu), govoreći "ja tebe vinom i pšenicom, ti mene svakim dobrom", očekujući zauzvrat pomoć. Badnjak gori svu noć, ljudi ga čuvaju i ne spavaju. Ovaj obred je raširen u Srbiji, Hercegovini, Bosni, Dalmaciji, Istri (kod pravoslovaca i katolika) i još pojedinim oblastima Hrvatske i Slovenije, Bugarskoj i Makedoniji. 

Mladi hrast zimi. Seče se za badnjak.

Obično je badnjak sečen na Badnji dan, rano ujutru pre izlaska sunca ili pred veče, pre zalaska sunca, ali ponekad i nekoliko dana ranije. Seču badnjaka prate različite obredne radnje, u zavisnosti od kraja. Pre seče se posipa žitom, prekrupom ili poliva vinom. Prilikom seče badnjaka domaćin je bezuslovno morao ćutati i odseći ga jednim zamahom sekire ili sa tri (ali nikako sa dva!). Sakralan značaj ima i prvi iver koji se čuvao u kući i na Božić se nosio do košnica, mlečara, kokošinjca i čuvao se za lečenje ukućana. Obično badnjak u kuću unosi domaćin, a veoma često se na različite načine omotava (u košulju, platno) ili ga povijaju kao bebu. Domaćica ga često zasipa žitom, orasima i novcem. 

Kasnije se ponekad celiva ili mu se klanja, a često se maže medom, slaninom ili poliva vinom, maslom. Na badnjak se stavlja suvo voće, ritualno jelo - pečenica, novac, marama i sl. Ponegde se cela porodica provlači ispod badnjaka. 

Položajnik je pomerao badnjak da bi krenuli poslovi i blagostanje u kući, a granom badnjaka je izazivao varnice na ognjištu i izgovarao blagoslove: „Koliko varnica, toliko parica, teladi, jagnjića, prasića…“ 

Pepeo i ugarci badnjaka su takođe korišćeni za razne magijske i isceliteljske ciljeve: odnošeni su u njivu, ambar, pčelinjak ili su pepelom posipani usevi, korenje voćki, mešan je u hranu kokoškama ili se mešao u vodu kao lek protiv glavobolje.

Literatura:

1. V. Čajkanović, Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama 

2. A. Gerbran - Ž. Ševalije, Rečnik simbola 

3. Š. Kulišić - P. Ž. Petrović - N. Pantelić, Srpski mitološki rečnik 

4. M. Tolstoj - Lj. Radenković, Slovenska mitologija. Enciklopedijski rečnik. 

Foto: Internet 

Za Srpsku Televiziju USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA