SIMBOLIKA ZLATA, SREBRA I GVOŽĐA U TRADICIONALNOJ SLOVENSKOJ KULTURI

ZLATO – SIMBOL SVETLOSTI I BOGATSTVA

Od najdavnijih vremena pa do danas, u mnogim kulturama zlato je mera vrednosti i predmet večne želje ljudi da ga poseduju. Kao ambivalentna dragocenost, zlato-boja je simbol sunca, zlato-novac je sombol pokvarenosti i pohlepe. Pošto je samorodni metal, mogao ga je imati svako, i niko dovoljno.

Zlato se najčešće asocira sa svetlošću, ono je odraz sunca, njegov drugi, podzemni lik. U tome se razlikuje od srebra, koje može biti simbolička zamena za belinu dana, za vidljivo i ljudsko. Zbog izjednačavanja sa sunčevom svetlošću zlato je jedan od simbola Isusa, svetla, istoka. Zbog toga su hrišćanski umetnici Isusu Hristu dali plavu kosu i zlatni oreol oko glave.

U narodnim pričama nikada se do njega na dolazi na profan način, dugotrajnim i teškim radom, već se ono dobija otvaranjem zemlje, silaženjem u podzemni prostor, ulaženjem u pećinu ili zdanje s mitskim gospodarem. Njegovi čuvari su: zmija, zmaj, vile, đavo i druga demonska bića, od kojih se može i dobiti. Tako, prema jednom predanju, siromašan čovek je pre sunca hranio na njivi mlekom zmiju, a ona mu je davala dukate. Jednom je sunce zateklo zmiju i ona je uginula, jer je bila ’’sestra mesečeva’’. Čovek je zakopao zmiju ispod kućnog praga i tada je iz nje izraslo veliko drvo koje je noću tom čoveku rađalo dukate. U predanju iz južne Srbije iz zmije koju noću baca iz pakosti starija jetrva u sobu mlađoj, zato što joj je ova ispričala svoj san da će biti bogata kao i ona, stvara se niska dukata. Mnoga predanja o zakopanom blagu govore o susretu ljudi s njegovim mitskim čuvarima.

Zbog svog porekla i postojanosti, te zbog žućkaste boje, koja se mogla asocirati s bojom kože pokojnika, zlato je postalo sinonim htonskog sveta, koji je, za razliku od ovozemaljskog, smatran večnim. Zato su i posmrtne maske u mnogim kulturama izrađivane od zlata.

Po narodnom tumačenju u Hercegovini, zlato u snu predskazuje bolest. Htonska priroda zlata nalaže i posebno ophođenje s njim. Do današnjeg dana se zadržalo verovanje u istočnoj Srbiji da onaj ko pronađe ostavu sa zlatom mora to objaviti ljudima, kao što se objavljuje rođenje deteta ’’u košuljici’’ za koje se smatra da može postati veštica. Ako se to ne učini, zlato kune ’’i mora da se desi nekakvo zlo u kuću’’.

Pošto je zlato vezano za htonski svet, ono je pogodno sredstvo za pravljenje amajlija. U Srbiji se kao zaštita od uroka deci na kapu zašivao zlatnik, dok su roditelji kojima su deca umirala stavljali novorođenoj muškoj deci na desno uvo zlatnu minđušu da bi ih održali u životu.

U Makedoniji, u okolini Đevđelije, porodilji se odmah po porođaju prikačivala na glavu zlatna ili srebrna igla u vidu petlića, a mesto toga mogao joj se prikačiti i zlatnik da visi iznad čela i da ga može svako videti. Neki su porodilji vešali zlatnik o vrat.

U Levču i Temniću lečili su okobolju umivajući se vodom s potopljenim zlatnikom koji je prenoćio pod punom košnicom. U Bosni su devojke odlazile uoči Đurđevdana na izvor, u njega potapale i držale zlatnik dok voda ne nanese peska, da bi imale prosioce i radi zdravlja. Muškarci su to činili da bi te godine imali dobitak. 

Slepić (zmijoliki gušter), zlatnik i crvena svila su bili neophodna sredstva u jednom magijskom postupku kojim su devojke u Bosni ’’vezivale’’ za sebe voljenog momka. Devojka dukatom koji je ostao nekom od miraza odreže glavu živom slepiću i rastavi mu vilice, pa jedan deo stavi s jednu, a drugi s drugu stranu puta kuda njen momak prolazi. Kada momak prođe između tih vilica, ona ih sastavi, sveže crvenom svilom i zakopa ispod praga ili pod ognjište.

Zabeležena je jedna zagonetna basma od ujeda zmije u istočnoj Hercegovini, gde se zmijski ujed opisuje kao poljubac koji ’’nestaje’’ u zlatu: „Fata, fata, poljubila zlata – u zlatu zlata!“

Time se postiže dvostruka simbolika: zlato je stalno i nepovredivo i time se stvara model željene situacije - bolesnik od ujeda zmije će ostati nepovređen; s druge strane, zlato je zmijin atribut, pa je time njen ujed usmeren na nju samu.

Da je zlato vezano za rodnost i plodnost govori i ’’zlatna jabuka’’ kojom junaci u epskim pesmama prose devojke u dalekim zemljama. U Bugarskoj je ’’pozlaćenom jabukom’’ (jabuka u žutoj foliji) ukrašena svadbena zastava, kumovo drvce, drvce koledarskog cara itd.

Zlato se često pominje u božićnim pesmama, što je takođe u vezi s rodnošću i plodnošću i htonskim kultom:

Bog se rodi na šjaj veče.
ta ćemo mu dara dati?
- suva zlata za povoje,
čiste svile u pelene...

U pesmi iz Levča, koja se takođe može uvrstiti u krug obrednih pesama za podsticanje rodnosti, orač dobija ralo od beloga srebra, oralo od suvoga zlata, bič od crvene svile itd. čime se formira slika o idealnom oraču, kome ništa ne može biti prepreka u njegovom poslu jer ima i nebeske i htonske atribute:

Rodi majka pod starost orača,

Pa mu daje ralo i volove.
Ralo mu je od beloga srebra,
A oralo od suvoga zlata,
Jarmovi su drvo šemširovo,
A palice perje paunovo,
Bič mu plete od crvene svile,
Ispraća ga zorom na oranje.

U navedenoj pesmi zlato se javlja u trijadi belo-žuto-crveno, čime se simbolizuje i želja za promenom, obnovom. U jednoj srpskoj pripovetci čovek ubija alu koja mu odnosi rod iz vinograda tek kada napuni pušku olovnim, srebrnim i zlatnim zrnom. U nekim pripovetkama zlato se pojavljuje kao treći element gradacije. Na primer: siromašni mladić, da bi se oženio carevom ćerkom, uspeva da uhvati tri noći zaredom medenu, srebrnu i zlatnu kobilu, koje su opasle careve livade. 

"Sejanje žita” - Florika Kec

(1964. ulje na platnu; 50 x 70 cm)

"Savremeni likovni izraz uzdinskih slikarki javlja se kao novi izdanak narodne likovne tradicije, ali i kao pojedinačno iskazivanje prostodušnog naivnog gledanja na svet. Dok slikaju, pored onog običajnog, pogled ovih žena je upućen i stvarnom životu, beleženju viđene i doživljene svakodnevice sela… Za seljaka žito je zlatno zrno. Simbol večite obnove života, zdravlja i bogatstva. U iskonskoj vezi sa zemljom-oranicom, Florika Kec je naslikala sejanje žita. U ogromna zrna tek posejane pšenice utkala je želju za bogatim rodom, punim ambarima i punom kućom hleba."

SREBRO – SIMBOL ČISTOTE I VERNOSTI

Belo i sjajno, srebro je simbol čistote. Ono je čista svetlost, kakvu prima i vraća prozirnost kristala, bistrina vode, odraz ogledala i bljesak dijamanata; podseća na čistotu savesti, namere, iskrenosti i ispravnosti delovanja; priziva vernost koja će uslediti. Boja mu je bela, dok je žuto boja zlata. I sama reč srebro (argentum) dolazi od sanskritske reči koja znači belo i sjajno. Zato i nije neobično da se taj metal vezuje za kraljevsko dostojanstvo.

U hrišćanskoj simbolici srebro predstavlja božansku mudrost, kao što zlato ukazuje na božansku ljubav prema ljudima. Na etičkom planu, međutim, srebro simbolizuje i predmet pohlepe i nesreće koju ona izaziva.

Srebro se asocira s danom i vezuje za nebeska božanstva - gromovnike. Staklasti kamenčić za koji se verovalo da je nastao od udara groma u zemlju, tzv. ’’gromovna strela’’, okivan je u srebro i nošen oko vrata ili na grudima kao zaštita od veštica, zlih očiju i groma. Bogove gromovnike, kao što su bili litvanski Perkunas i slovenski Perun, prate atributi: bič, rog, konj i srebro. U jednoj obrednoj bugarskoj pesmi novorođeni sin prvenac (kome se peva) naziva se ’’mlad car’’ i ’’srebroglav’’, čime se upoređuje s Gromovnikom.

Pošto se asocira s danom, srebro je i obeležje ovog ljudskog sveta i iskazujući i njegovu granicu, postaje magijski zaštitnik protiv nečistog i htonskog. To se može videti u obredima prelaza, kao što su rođenje deteta, u svadbi i posmrtnim običajima, a takođe i u lečenju.

U Skoplju i okolini na nekoliko nedelja pre rođenja deteta spremali su mu zaštitnu srebrnu ’’naušku’’ ili ’’curjače’’ sa plavom đinđuvom. Ovu naušnicu kovao je kujundžija u gluvo doba noći od tri srebrne pare koje je trudnica dobila od tri žene iz tri različite varoši, ali samo od onih koje su prvi put udate. U boljevačkom kraju, kada se posle porođaja deteta prvi put donese molitvena voda, u nju se stavi srebrna para, da bi dete bilo čisto kao srebro. U Makedoniji se posle prvog kupanja novorođenčeta stavljala u korito srebrna para, a u Šumadiji prvi ko daruje dete činio je to srebrnim novčićem, takođe da bi dete bilo čisto kao srebro.

U Sinju i okolini nekada se mlada venčavala sa širokim srebrnim obručem na glavi, sa koga su visili gusti srebrni lančići i završavali se okruglim metalnim pločicama, nalik na novčiće. U Makedoniji, za mladu je dečak od 5 do 7 godina splitao vrpcu od crvenog i belog konca i u nju udevao tri srebrne pare. S tim se ona venčavala i to je čuvala i kasnije kao amajliju.

U Bosni se verovalo da umrlom domaćinu treba staviti u ruku srebrni novac da ne bi stoka pošla za njim. 

Neki srebrni predmeti korišćeni su u lečenju zmijskog ujeda ili zaštiti od raznih bolesti. U Makedoniji, ako je čoveka ujela zmija, ranu treba izbosti srebrnom iglom i na nju priviti rasečeno pile sa posutim nišadorom. U Bosni (Žepa) zmijski ujed su lečili tako što su deo tela iznad rane podvezivali srebrnim lančićem, a deo tela na kome je ujed zakopavali u pesak ili uranjali u vodu, i odatle se mogao vaditi tek kada lančić sam spadne.

Srebro kao magijski graničnik između ljudskog i neljudskog prisutno je i u zaštiti od kuge. Prema predanju iz leskovačkog kraja ljudi su bili bezbedni od pomora jedino u selu koje je uzorano srebrnim plugom s volovima blizancima i oračima ’’stanovitih’’ imena: Stojan, Stanko, Stamenko, Stranimir i dr.

Često se srebro korisi u bajanju u simboličkoj ulozi izazivača ’’očišćenja’’, naročito u lečenju bolesti kože. Ako je dete imalo ’’perutac’’ na licu, u Slavoniji su ga mazali guščijim perom umočenim u sud s ’’nenačetom’’ vodom, u koju je stavljen srebrni novac. Bajalica je pri tom govorila: „Vodom perem, metlom metem,srebrom čistim.Bilo čisto kao srebro.“ 

U Makedoniji (Krakovo) na bradavicu su stavljani i platnom vezivani srebrni novčići da zaustave njihov rast. Po istom izvoru, crveni vetar su lečili tako što bi bajalica umočila srebrnu paru u katran i njime prevlačila unakrst preko obolelog mesta. U Jadru se verovalo da se srebrnom iglom mogu izlečiti kraste. U nekim makedonskim bajanjima pominje se ’’srebrno kotlence’’ kao važno sredstvo kojim raspolaže bajalica ili njen patron – neka od svetica (Bogorodica, sv. Petka, sv. Nedelja). U Skopskoj Crnoj gori ko vidi da je detetu nikao prvi zub, trebalo je da ga protre srebrnim novčićem, da bi mu bili zubi zdravi i da taj novčić daruje detetu.

Srebro se često pominje u završnicama basmi gde se iskazuje želja za ozdravljenje bolesnika: ’’da bude čisto kao čisto srebro’’. Da je srebro vezano za očišćenje tela od svake bolesti govore i neki ruski običaji na Veliki četvrtak. U Povoložju su ljudi odlazili pre sunca na reku, stavljali u sud s vodom srebrne novčiće i tom vodom se umivali, da bi im oči bile zdrave u toku godine. Srebrnjake su stavljali i u testo i od toga pekli posebne lepinje.

“Đavolji pir” - Ljubiša Jovanović-Kene

(1995. ulje na platnu; 25 x 25 cm)

"Ljubiša Jovanović je odrastao uz narodno verovanje i priče da postoje zli demoni koji čoveku donose patnje. Za čoveka koji je zapao u duševnu teskobu u narodu postoji izreka da ga “iskušava đavo”. Patnje čoveka nesrećnika mogu, po narodnom verovanju, putem magijskih radnji da se otklone. Ali mogu da budu i fatalne za čovekov duševni i fizički opstanak. Slikara zaokuplja čovekova duša, njegove unutrašnje borbe sa samim sobom, duševne drame i tragedije koje su u njegovim slikama neodvojive od dejstva zlih iracionalnih sila."

GVOŽĐE – SIMBOL ZDRAVLJA I ISTERIVAČ DEMONSKIH SILA

Gvožđe je jedan od najstarijih metala koji ima visok sakralni status u narodnoj kulturi. Poseduje pozitivna svojstva i predstavlja jedan od univerzalnih zaštitnika – što je uslovljeno njegovom čvrstinom, tvrdoćom, vezom s vatrom i dugotrajnošću. Ta obeležja čine ga simbolom zdravlja što određuje njegovu upotrebu u magiji lečenja. S druge strane, suprotstavljeno živoj prirodi, ono je hladno, nepokretno, ne raste i ne razvija se, ono je element “mrtvog” sveta. Zato se često javlja kao atribut nečiste sile.

Simbolika gvožđa u tradicionalnoj slovenskoj kulturi je po svom značenju ambivalentna. Razlog za to je njegovo različito poreklo, prolaženje kroz vatru i vodu u toku kovanja i kaljenja, siva boja, rđanje („jede ga rđa“), široka namena – mirnodopska i ratna. Od svih metala jedino je gvožđe nebesko i zemaljsko, njime se takođe od protivnika spašavao i uzimao život. Pošto je za njegovo dobijanje iz rude bilo potrebno obezbediti visoku temperaturu, po pravilu više od 1000 C◦, u početku je (do pronalaska peći za topljenje rude) korišćeno samo meteorsko gvožđe. O tome svedoči i sumerska reč AN-BAR, koja se smatra za jednu od najstarijih oznaka za gvožđe. Ona je sastavljena od piktografskih znakova „nebo“ i „vatra“ i obično se prevodi kao „nebeski metal“ ili „metal zvezda“. U jednom hetitskom tekstu iz 14. veka p.n.e. navodi se da su hetitski kraljevi trgovali „crnim nebeskim gvožđem“. Pošto je bilo retko i imalo široku upotrebnu vrednost, gvožđe je na početku proizvodnje iz rude bilo vrlo skupo. Prema podacima iz staroasirskih izvora jedan izliven komad koštao je četrdeset puta skuplje od srebra i više od osam puta skuplje od zlata. 

Pošto gvožđe može biti i „nebeski“ metal, ali pre svega prema osobini tvrdoće, kao i mogućnosti da se udarcem o kamen njime može izazvati vatra, te ustaljene prakse da se od njega prave oruđa za sečenje i probadanje - ono je atribut Gromovnika i pogotovo sredstvo za isterivanje demonske sile. O prvom obeležju svedoče verovanja iz Bugarske i Srbije vezana za prvu grmljavinu u godini. Tom prilikom u Bugarskoj su se ljudi udarali po glavi gvožđem ili kamenom radi zdravlja i da bi se oslobodili straha, a u Srbiji (okolina Valjeva) stavljali su ga u usta da im te godine grom ne nanese štetu. Pošto je Gromovnik vezan za „gore“ i muški princip, to se može uzeti za razlog verovanju u Prilepu da komadić čelika koji se lomi od većeg komada radi pripreme amajlije protiv zlih očiju nije smeo pasti na zemlju. Time se može tumačiti i običaj u Skoplju, da se prilikom rođenja muškog deteta svi ukućani uhvate za neko gvožđe, s obrazloženjem „da bi dete bilo jako i zdravo kao železo“. Međutim, to nisu činili za žensku decu. 

Gvožđu se u slovenskoj tradicionalnoj kulturi pripisuje velika apotropejska snaga. U ruskom rukopisnom zborniku iz 17. veka, u molitvi protiv svake bolesti, gvožđe se naziva bratom i moli da se odnese bolest iz tela i probode iz srca: „(...) железо, брат мой, выйми из тела болезнь и от сердца шепоту...“. U apokrifnim zaklinjanjima je korišćeno protiv uzročnika različitih bolesti. Progonitelj demona često ima gvozdeni štap, kao u primeru jednog srpskog rukopisa gde sveti Sisinije progoni đavola: „...Izvleče Ego na suho i biše Ego palica mi železnimi...“. U Bugarskoj je postojalo verovanje da će čuma nestati ako se umrlima zabije gvozden ekser u glavu. Po jednom predanju iz leskovačkog kraja tzv. vampirović je mogao ubiti vampira jedino ako mu je puška napunjena čelikom, „jer olovo vampiru ništa ne može nahuditi“, dok se u prijepoljskom kraju verovalo da se vampir može ubiti ako se u povampirenog pokojnika u grobu gvozdenim maljem zabije glogov kolac. 

Gvožđe se upotrebljava u bajanju i drugim magijskim postupcima namenjenim lečenju bolesnika. U Slavoniji (Otok), ako bolesnik od uroka kaže bajalici da mokri „ko voda“, a ne „crveno“, onda mu baje gvožđem. Posle bajanja vratiti to gvožđe gde je i ranije bilo. Kod Srba Krajišnika u Hrvatskoj „od ognjuštine“ su bajali s devet komada gvožđa. Bilo je potrebno doneti vode sa tri izvora suncu okrenutim, i to uoči dana kada se bolesnik rodio, i u tu vodu staviti gvožđe. Posle bajanja bolesnik se umivao tom vodom, a ostatak te vode su prosipali na krov kuće. U Srbiji (Levač) verovalo se da će žena koja ne rađa dobiti decu ako se okupa vodom u koju je stavljeno parče gvožđa otpalo od neke alatke dok su se pravili ili klepali. Zabeleženo je i verovanje da će nestati padavica ako se bolesnom u trenutku kada ga „uhvati“ dade u ruke nešto gvozdeno: maše, ćuskija itd. 

Gvožđe se koristilo u zaštiti porodilje i novorođenčeta od uticaja demonske sile. U okolini Niša trudnica „kojoj se ne drže deca“ opasivala se do gole kože gvozdenim lančićem koji je iskovan u gluvo doba noći. U Krakovu takve žene su nosile u pojasu komad tvrdog gvožđa (prepoj) ušiven u komadić modrog platna. Na Kosovu su novorođenče stavljali da spava u rešetu koje je napunjeno senom; u Bosni (Zabrđe) detetu posle rođenja drže u kolevci tri dana parče gvožđa. U svrljiškom kraju dete po rođenju, dodirivali su gvožđem kako ne bi bilo „zimogrožljivo“; u Slavoniji (Otok), pre nego što se detetu obuče prva košuljica, kroz nju su propuštali gvožđe, da bi ga zaštitili od veštica. Dodatno značenje imaju gvozdeni predmeti uzeti s ognjišta, jer se nečista sila boji vatre. U mnogim krajevima Srbije protiv gradonosnih oblaka, za koje se verovalo da ih predvode demonski pokojnici, iznošeni su iz kuće sadžak, maše i sl. Takođe, lupanjem u takve gvozdene predmete o pojedinim praznicima terane su od ljudi htonske životinje – zmije, gušteri i dr. 

Posebni uslovi koji važe za kovanje zaštitnih predmeta za trudnice, porodilje i decu, kao što su: gluvo doba noći, razdevenost kovača, zabrana govorenja pri kovanju, ukazuju na htonsku prirodu tok postupka i htonsku simboliku tih predmeta. 

Da gvožđe može biti atribut demonske sile, svedoče i nazivi pojedinih mitoloških bića kod slovenskih naroda. Kod Srba u Sremu plašili su decu i mlade prelje koje dobro ne predu – gvozdenzubom; na ruskom severu verovalo se da u vatri kraj kuće može da boravi железиячка; kod Srba u pripovetci se javlja Gvozden čovek, kod Bugara – Železan čovek, kod Ukrajinaca u centralnom Poljesju – Железный человек. Po jednom svedočanstvu iz Krajine u Hrvatskoj, čovek je tvrdio da je video vilu pored svog mlina na potoku „sva je u bjelini, ima gvozdene zube“. U basmi iz Dalmacije bolest „poganica“ se tera iz tela čoveka rečima „...Odlazi, železnico železna,...“ U Levaču (Srbija), detetu koje noću mokri poda se, bolesti se preti babom s gvozdenim zubima i čeličnim rukama. 

U poljskoj basmi stravu iz čoveka tera gvozdeni dečak s gvozdenom kapom, u gvozdenoj košulji, s gvozdenim cipelama itd. Kod Rusa su sačuvani zapisi basmi protiv oružja (strele, koplja, noža) iz vremena od 17. pa do 18. veka, u kojima gospodar sveg gvožđa zapoveda „svojoj deci – svekolikom gvožđu“ i daje čoveku kamenu košulju da ga čuva od povrede. Ovaj gospodar gvožđa imenuje se kao „gvozdeni muž“, „car“ ili „otac“ i nalazi se na moru – okeanu, u gvozdenom stubu, na mostu ili na planini. Po sličnom principu kod Rusa su građene basme od ujeda zmije. Tu se od carice zmije, koja je smeštena u sličnom prostoru kao i gvozdeni muž, traži da naredi svim zmijama da povuku svoj otrov.

Mogućnost alternacije gvožđa i kamena u nekim magijskim tekstovima ukazuje da su neki simbolički elementi sa kamena prešli na gvožđe.

“Kovačica” - Zuzana Halupova

(1975. ulje na platnu; 50 x 70 cm)

"Prema legendi, današnja Kovačica je dobila ime po kovaču koji se u ovo selo, pre dve stotine godina, prvi doselio. Usluge kovača su bile neophodne za život seoske zajednice, pa su se Slovaci, koji su godinama ovamo dolazili iz matične postojbine, naselili oko kovačeve kuće i kovačnice. Pored kovačnice, kaže dalje legenda, nalazio se bunar sa čistom vodom. U samom centru današnje Kovačice, u dvorištu jedne kuće, postoji sačuvani bunar koji narod smatra ostatkom materijalne kulture toga vremena. Prikazivanju ove legende i teme doseljavanja Slovaka u Kovačicu, Zuzana Halupova se vraćala više puta. Ovde je, na svoj zanimljiv način, predstavila život pod vedrim nebom tek doseljenih Slovaka. Kovač u središtu slike zaokupljen je, uz pomoć vatre, “čudotvornim poslom”, dok se oko njega odvija svakodnevni život."

Literatura:

Svetlana M. Tolstoj, Ljubinko Radenković

SLOVENSAKA  MITOLOGIJA

Feliks Giran, Žoel Šmit

MITOVI I MITOLOGIJA

J. Chevalier, A  Gheerbrant

RIJEČNIK SIMBOLA

PASTIR TRAŽI  DNO NEBA

Antologija poezije, slikarstva i vajarstva naivaca Srbije, Crne Gore i Republike Srpske

Ilustracija:

Umetničke slike iz Antologije  PASTIR TRAŽI DNO NEBA

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza:

-  Simbolika zlata u tradicionalnoj slovenskoj kulturi  STV USA 2023.

-  Srebro - simbol čistote i vernosti STV USA 2023.

(Objedinjeni tekstovi o simbolici zlata, srebra i gvožđa postavljeni na blogu i objavljeni na STV USA)

OBREDI I VEROVANJA IZRAŽENI KROZ BOJE

Svet slovenskih naroda bio je jednostavan u smislu znanja i objašnjenja svih pojava u prirodi i među ljudima, ali veoma složen u simboličkom poimanju. U borbi za očuvanje života, zdravlja i porodice sredstva kojima su se služili su iz prirode a pojmovi koje su koristili su usmeno prenošeni generacijama. Izražajna sredstva su bili simboli, reči i boje. Verovali su u snagu izgovorene reči što danas nazivamo efektom verbalnih frekvencija. Lečili su rečima koje su činile magijski skup glasova, melodičan i opčinjavajući. Amajlije, sačinjene od prirodnog materijala, imale su boje koje su u skladu sa verovanjem da magijski deluju na čoveka i životinje. Spoznaja delovanja se prenosila generacijama i dopunjavala novim saznanjima. Danas, tradicionalna medicina prihvata mnoge metode lečenja biljem, zvukom, bojom… 

Obredi slovenskih naroda su ustvari mentalne predstave stvarnosti koje povezuju imaginarno i stvarno u funkciji zaštite, blagostanja, zdravlja ali i negativnog delovanja na demone i zle sile. Protkani su simbolikom i raskošnim umetničkim izrazom. Danas bi to nazvali performansom. Prilikom izvođenja obreda vodilo se računa o odeći, njenoj boji i poruci koju daje. Korišćene su maske i prerušavanje u nestvarna bića u skladu sa delovanjem obreda.

Simbolika crne boje

Crno je boja smrti, kazne i tuge. Kao negacija svih boja, crno se povezuje sa iskonskom tminom, sa htonskim svetom - donjom stranom vidljive stvarnosti, trbuhom zemlje. Sloveni su crnu boju vezivali za zamlju koja daje život i koja u sebe prima život.

Maksim Suharev - "Bogomater"

Mati Vlažna Zemlja bila je najpoštovanije božanstvo. Verovanje u ovu boginju održalo se među Slovenima i posle prihvatanja hrišćanstva. U Rusiji je posle 988. godine vladao period takozvanog dvoverja, pa su se paganski bogovi poštovali istovremeno sa Hristom i hrišćanskim svecima. Atributi boginje Majke Zemlje preneti su na Bogorodicu.

U crnoj boji se prikazuju mnoga božanstva i demoni. Nazivi nekih bolesti izvedeni su iz obeležja ’’crn’’ - crni prišt. Mesta gde se tera nečista sila često nose obeležje ’’crn’’: crna gora, crna zemlja, crno more, crno polje. Crna su i neka sredstva koja se upotrebljavaju u bajanju: crnokorast nož (stavlja se pored jastuka i štiti od more), crna đinđuva, crna kostret…

Od svih boja crna ima najviše izraženu nedvosmislenost, asocira se s mrakom i zemljom. Prvo obeležje se vidi iz postupka koji su primenjivale žene u zapadnoj Srbiji kada boje pređu u crno. To se činilo u predvečerje, a pre nego što žena spusti pređu (kančelo) u kazan s bojom zažmuri i kaže: ’’Prođe crna noć kroz crno selo pa se spustila u moje kančelo’’. 

U narodnim bajanjima svih slovenskih naroda prisutna je upotreba životinja ili njihovih delova crne boje. Koj Južnih Slovena najčešće se upotrebljava crna mačka i crna kokoš. Kod Srba se često baje perom od crne kokoši koje je samo ispalo iz krila.U ljubavnoj magiji, kada žena želi da je muž zavoli, uzme jaje crne kokoši i nosi sedam dana ispod levog pazuha, a osmi dan ga isprži zajedno s drugim jajima i da mužu da pojede.

Zapisano je verovanje da se mitološko biće Tintilin može izleći ako se nosi jaje od crne kokoši bez belega pod pazuhom devedeset dana, a posle Tintilin svom gazdi donosi novac.

Kod Srba i Bugara više puta se u basmama javlja motiv kako crna kvočka s crnim pilićima razgoni nečistu silu, uroke.

U Resavi, kao vid zaštite od čume selo su oboravali blizanci s dva vrana (crna) vola i tom prilikom govorili:

Sa crnim se ograđujemo

sa crnim se opkoljujemo

ti nam ne smeš doćiako pođeš i dođeš

rđavo ćeš proći.

Kod Srba, da bi porođaj bio uspešan, nosila je žena u pojasu kolačić umešan krvlju iz kreste vranog petla bez belege, božićnim kvascem i vinom. Zajedno s kolačićem nosila se i srebrna para i parče zlata (trijada: crno-belo-žuto).

Kod Belorusa u basmama se često sreće crni gavran, koji obično nosi vesti s onoga sveta. U jednoj basmi kod Bugara zlo se tera da ide za crnim gavranom i crnom mečkom.

Mnogi nosioci događaja u sižeu basme imaju abribut ’’crn’’: crni pas, crna krava, crna kvočka, tri crna vuka, devet crnih kučaka, crni čovek, Crni Auri. Svi ovi nosioci događaja nalaze se u nekom odnosu blizine s nečistom silom, a pošto nose obeležje proždrljivosti i htonsko obeležje, oni se obično iskazuju kao opasnost po nečistu silu. 

U opisu ljudskog tela atribut „crn“ najčešće ide uz obrve i džigericu. Kod Srba, u narodnim pesmama, za crne obrve se kaže „obrvice kao pijavice“. Veruje se da crne oči mogu da ureknu.

Kod Srba postoji verovanje kako se veštice pre poletanja mažu crnom mašću iz zemljanog lonca. Kad dete izlazi iz kuće, da ga ne bi uročili, obeleže ga po čelu crnom mašću. Ako dete mnogo plače, majka ga zamota u nešto crno i iznese uveče na prag kuće, pa kad vidi neku svetlost, zanjiše ga prema toj svetlosti izgovarajući određenu basmu.

I bilje kojim se baje, ili ulazi u sastav amajlije, može da nosi atribut crn. U ljubavnoj magiji upotrebljava se crni dud, a bolesti kod Srba teraju se na crno trnje glogovo.

U srpskom jeziku zadržao se okamenjeni izraz „ni belo - ni crno“ u značenju: ni da - ni ne, gde se „belo“ povezuje s pozitivnim stavom, a „crno“ s odrečnim.

Simbolika bele boje

Pošto je belo apsolutna boja koja nema drugih varijacija, osim od prigušenog do sjajnog, ona označava ili odsutnost ili skup boja. Bela boja se tako nalazi ili na početku ili na kraju dnevnog života i vidljivog sveta. Ali završetak života je prolazni čas, zglob između vidljivog i nevidljivog - drugi početak.

Vasilij Kandinski - "Beli trougao"

Pri određivanju boja strana sveta većina naroda je belo uzela za boju istoka i zapada, dve krajnje i tajanstvene tačke gde se rađa i umire svakog dana. Bela boja zapada je prigušena boja smrti koja biće oduzima. Bela boja istoka je boja povratka: to je belina praskozorja kad se iznova pojavljuje nebeski svod, još bez boja, ali pun mogućnosti ispoljavanja. Ta dva trenutka, te dve beline su u sebi prazne, lebde, između odsutnosti i prisutnosti, između meseca i sunca, između dva lica svetoga, između njegove dve strane. Čitav simbolizam bele boje i njenih obrednih primena proizlazi iz takvog posmatranja prirode, iz kojeg su sve ljudske kulture izgradile svoje filozofske i religijske sisteme. 

Belo se asocira sa svetlošću i sa stvaralačkom snagom koja se nalazi u mleku, jajetu i muškom semenu. Otelotvorenje bele boje je dan i srebro i ima značenja ’’onaj koji se svetli’’, ’’srebrnast’’, ’’jasan’’, ’’svetao’’, ’’čist’’. Otuda jedna od čestih završnih formula u srpsko – bugarsko – rumunskim basmama glasi: 

Da bude čisto, kao čisto srebro,

blago kao materino mleko.

Atribut ’’belo’’ u narodnim pesmama je čest i označava čistotu i lepotu (bela vrata, bela česma, bela pčenica, belo lice). U svadbenom običaju u Kučima (Crna Gora) mlade nose posebnu kapu na koju se zakači velika bela marama koja se zove duvak. Vezivanje bele boje za mladu odlika je i savremenih evropskih običaja.

U frazeologiji kod Srba zadržao se pomen na beloga boga (kad je nemirno dete, u istočnoj Srbiji, kod Svrljiga, kaže se „od njega nema beli bog“).

Ispoljavanje atributa „belo“ ilustruje običaj koji se izvodi prilikom prvog oranja u Vranjskom Pomoravljui: kad pođe na prvo oranje, orač je vezivao glavu belim maramčetom, a pred volove koji polaze na oranje prostiralo se takođe belo maramče da preko njega pređu zajedno s ralom, plugom i kolima. U žito se stavljala bela srebrna para.

U Srbiji je običaj da porodilja sedam dana posle porođaja, uvek kada danju izlazi napolje, uzima u desnu ruku ražanj („baština sila“) na kome je glavica bela i crna luka i kokošija noga, a glavu poveže belim povezom.

U basmama pominju se beli hrtovi (psi). Oni se u srpskim i bugarskim basmama javljaju kao protivnici nečistoj sili, kao što su to i neke druge životinje i ptice sa atributom beo: bela kvočka i beli pilići, bela ptica, beli orao, bela patka, bela guska, kuja s belom štenadi, beli zmaj. U beloruskim basmama sveci, koji se takođe javljaju u funkciji progonitelja nečiste sile jašu na belom konju. Kod Srba, u basmama, na belom konju jašu sveti Nikola, sveti Evrem i sveti Jovan, takođe odnoseći bolesti.

Motiv belog mleka koje ispušta bela ptica na kamenu (ili bela devojka) i od njega se kamen rasprskava, javlja se u više basama kod Srba i Bugara i najčešće se odnosi na uroke (pucanje kamena treba da izazove pucanje zlog, uročnog oka). U bajanjima se javlja i belo pero ili jaje od bele kokoši.

Posebno simboličko obeležje beloj boji daje njeno vezivanje za neka noćna mitološka bića. Mnogi susreti s nečistom silom opisani su kao susreti s nekim bićem odevenim u belo. U Mošorinu (Srbija) kad neko mlad boluje i umre, govorilo se: „Pojele ga bele“ (umorile ga vile).

Mnoga demonska bića  potiču iz vremena tzv. „belih dana“ (od Božića do Bogojavljenja) kada nečista sila luta. Bela boja, vezujući se za svetlost, vezuje se i za bestelesnost i prazninu, pa otuda i atribut bestelesnih mitskih bića.

Simbolika praznine koja se vezuje za belu boju vidi se iz obreda gatanja: kada se pojede kokošije meso (obično je to petao koji se kolje pre početka oranja ili posle vršidbe), gata se po boji njegove grudne kosti da li će domaćinova kuća imati napredak i bogatstvo – ako je ta kost crvenkasta, kuća će imati napredak i bogatstvo, ako je bleda, svetla, kesa domaćinova biće prazna. Slična simbolika javlja se u tumačenju sna: ako je čovek sanjao mleko (= belo), to je najava bede.

Simbolika plave boje

Od svih boja plava je najdublja: pogled u nju tone ne susrećući prepreke i gubi se u beskraju kao da boja neprestano uzmiče. Plava je i najmanje materijalna boja: u prirodi se obično prikazuje kao da je sačinjena od prozirnosti, od nagomilane praznine, praznine vazduha, vode, kristala ili dijamanata. Praznina je tečna, čista i hladna. Plava je i najhladnija od svih boja, a u svojoj apsolutnoj vrednosti i najčišća. Od tih osnovnih osobina zavisi i njeno simboličko primenjivanje.

Ona je put u beskonačnost, gde se stvarno pretvara u imaginarno. To je boja ptice sreće, plave ptice nedohvatne, a sasvim bliske. Ući u plavo znači, poput Alise u zemlji čudesa, preći na drugu stranu ogledala. Kad je svetla, plava boja je put sanjarenja, a kad potamni, tada postaje put sna.

Ljubiša Jovanović-Kene - "Nebo"

Kao nepokretno područje ili podneblje nerealnog – ili nadrealnog – plava boja sama u sebi razrešava suprotnosti, izmeničnosti, kao što su dan i noć, koje uređuju ljudski život. Neustrašiva, neodređena, nigde do u samoj sebi, plava boja nije od ovoga sveta: upućuje na predstavu o mirnoj i uzvišenoj večnosti, koja je nadljudska ili neljudska. U njenom kretanju Kandinski vidi istovremeno "udaljavanje od čoveka i kretanje usmereno jedino prema njegovom vlastitom centru, koje čoveka ipak privlači beskonačnosti i budi u njemu želju za čistotom i žeđ za natprirodnim".

Plavo je boja velikog bezdana, voda. Kao boja nebeskog plavetnila pripada Velikoj majci, nebeskoj carici. Označava istinu, intelekt, otkrovenje, mudrost, lojalnost, vernost, postojanost, čednost, plemenitost, mir... Takođe je i praznina, praiskonska jednostavnost i bezgranični prostor. U hrišćanstvu simbolizuje nebesku istinu, večnost, veru, vernost. Plavo je boja Device Marije, kao nebeske carice.

Plava boja je u slovenskim jezicima imala oznaku *sinĭ i tom oznakom su obeležavane nijanse boja od svetlo plave do crne. Za to su postojali prevashodno mitološki razlozi. Zbog jake negativne konotacije koje su se vezale za oznaku *sinĭ, pre svega što je ona bila epitet htonskog i demonskog sveta, pojavljuje se potreba da se drugim oznakama izraze oni sadržaji koji nemaju takav emotivni naboj. Takvu ulogu je preuzeo izraz modar, ali je i on dobio specifičnu konotaciju označavajući boju uboja, promrzlina, bolesničkog i mrtvačkog sivoplavičastog bledila, pa je iz leskičkog sistema uzeta nova oznaka – plav.

U srpskim basmama plavo je označeno izrazima: modro, moravo, morasto, plavetno i sinje. Kod Belorusa i Srba radi se o sintagmi sinje more, koje označava mesto isterivanja nečiste sile, ili prostor gde su smešteni htonski obeleženi junaci. Takav jedan prostor iskazan je i u ukrajinskoj basmi gde se ponavlja epitet „plav“ (siv). Na ruskom severu, pored ostalog, đavo (bes) je označen i izrazima: синий.

Pošto se plavo najčešće vezuje za more, a u moru obitava nečista sila, plavo simbolizuje svet nečiste sile. Smisao uvođenja ovakve simbolike u bajanjima sastoji se u neutralisanju opozicije ljudski svet – nečista sila, da bi se time otklonio neprijateljski odnos nečiste sile prema čoveku.

U bajanjima, na modrom platnu, koje je još nemereno i plaćeno novcem koji nije ni brojan, ušije se na jednom kraju seme od kupine, pa se time opasuje trudna žena sve do porođaja. Porodilja može da nosi i modro platno u kome je parče gvožđa, ili je na modrom platnu kupusov listić koji je ostao prilepljen na kaci za vreme pranja. Otok na koži lečio se privijanjem plave hartije koja je izbušena iglom za pletenje i namazana belancetom jajeta. Od uroka, maloj deci, kao i mladuncima stoke, vezivane su plave đinđuve. Kada čovek oboli od lišaja, zvali su neko lice koje ima modre oči da iglom okruži obolelo mesto na koži, da ga prekrsti i izbocka…Kod Srba postoji verovanje da je plava žilica na čelu loš znak.

U borbi neba i zemlje plava i bela boja povezuje se protiv crvene i zelene, što dokazuje i hrišćanska ikonografija, posebno u prikazima borbe svetog Đorđa protiv zmaja. U Vizantu su četiri stranke, čija su se kola takmičila na hipodromu, nosile crvenu ili zelenu boju s jedne, plavu ili belu s druge strane. Sve ukazuje na nadmetanja imanentnog i transcedentnog, zemlje i neba.

Naša istorija od njih čini sasvim stvarne i ubilačke borbe u kojima protivne stranke i dalje nose iste amblemske boje u ime božanskog i ljudskog prava, za koje svaka tvrdi da ga otelotvoruje, a takve se političke boje i danas sukobljavaju širom sveta.

Plava i bela, marijanske boje, izražavaju izdvajanje iz ovozemaljskih vrednosti i uzlet oslobođene duše prema Bogu, prema zlatu koje dolazi u susret devičanskoj belini, za vreme njenog uznesenja u nebesko plavetnilo. Verovanjem u drugi svet pozitivno se vrednuje sprega pogrebnih značenja plave i bele boje. Deca koja se zavetuju u plavome ili u belini još su nesazrela, još su polno neodređena, nisu još potpuno materijalizovana. Nisu sasvim od ovoga sveta, i zato će lakše odgovoriti plavom pozivu Device.

PASTIR TRAŽI DNO NEBA

Pastir podbočen tojagom
u noći stoji na proplanku:
okolo šuma i ptice na granama;
okolo zveri u lovu i spavanju
- i niko od njih ne gleda nebo
- niti se boji zvezda.
Pastir posmatra prostor gore daleko,
proniče pogledom
- ali dna, dna nigde nema…

Paun Petronijević

Simbolika žute boje

Kad god je paganski Sloven obraćajući se nebu govorio: “Pogledaj me, Nebo! Počuj me, Nebo!”, nije to zborio u metaforičnom smislu jer je nebo doživljavao kao vrhovno biće, božanstvo Svarog (svar = blistav, sjajan). Svarog je izrodio dvoje dece, Sunce koje je dobilo ime Dažbog i Vatru, nazvanu Svarogić. Prema drevnom slovenskom mitu, pošto se navladao svetom, Svarog je stvoriteljsku i vladarsku moć prepustio deci.

Maksim Suharev - "Svarog"

U mnogim slovenskim zemljama, na selu, i dalje se čuva mistično poštovanje vatre, koja se smatra svetom. Stariji ne dozvoljavaju mladima da govore glasno u trenutku kada se na ognjištu pali vatra. A poetske tragove drevnih mitova o vatri otkrivaju i narodne legende i priče kada pominju “Plamenu zmiju”, krilato čudovište koje bljuje vatru.

Žuto je i boja zlata, koje je stalno i nepromenljivo kao i onaj svet. Zlato je i lik svetlosti, ono “označava” ili simbolizuje svetlost, približavajući se na taj način značenju ikone, koja je odraz svetlosti i veze s njom, ali se sadržaj koji odslikava nalazi van realnog sveta.

Žuto je boja večnosti, kao što je zlato metal prolećnog života. I jedno i drugo nalazimo u osnovi hrišćanskog obreda. Zlatni krst na svešteničkoj odeždi, zlatni kalež - žuto večnog života, vere.

Prisutnost žutog u htonskom svetu, kao jamstvo večnosti, je njen zemaljski aspekt. Žuto može biti i supstitut crnog.

Žuta boja preovladava u prirodi u drugoj polovini godine – to je boja zrelog klasja i boja vegetacije koja se suši. To je predvorje zime, hladnoće i mraka, pa se stoga povezuje i sa htonskim svetom. Tome doprinosi i žuta boja kože mrtvog čoveka.

U mnogim predanjima zakopano blago se “kazuje” tako što se u noći vidi plamen na mestu gde je sakriveno. Veza između zlata i vatre govori o vezi žutog i crvenog, tj. o mogućnosti da se žuto alternira sa crvenim.

Blizina žute i crvene boje vidi se i u devojačkim gatanjima za udaju: uoči Đurđevdana devojke kopaju rupice u zemlji i sutradan gledaju: ako u rupici ima žutih i crvenih mrava, devojka će se udati za momka, ako bude mrkih mrava – za udovca, ako ne bude mrava – te godine se neće udati.

Veza žutog sa onim svetom vidi se i po tome što se mitski vodiči duša na onom svetu prikazuju sa nekim žutim obeležjem. Odraz ove simbolike nalazi se i u narodnim bajanjima: kod Srba bolesti odnose žuti psi, žuti petao, pilad sa žutim nogama, žuti čovek.

Žuta boja nema visoku učestalost u narodnim basmama. Često se javlja kao sastavni deo trijade boja: žuto – crveno – belo. Žuti pesak nosi htonsko obeležje i zato se na njega tera i nečista sila.

Veza žute boje sa htonskim i demonski svetom određuje i njenu upotrebu u ritualu bajanja; kad neko dobije bolest zvanu “sugreb”, ide u vinograd i maže se žutom zemljom ispod dunje; bajanje stoci od ujeda zmije izvodi se uz upotrebu 9 kamičaka i žute igle; bolesno dete od žutice pokrivaju u kolevci preko glave žutom svilenom maramom i prišivaju mu na košulji zlatan prsten; da bi detetu bolje rasla kosa, posle prvog šišanja, nose njegove vlasi na žutu vrbu.

Simbolika crvene boje

Crveno je vrhunac boja. Označava najsnažniju prirodnu pojavu – erupcija vulkana, duštvenu – revolicija i rat, i najjaču ljudsku emociju – ljubav. U celom svetu crvena boja predstavlja stanja i emocije ljudi: opasnost i hrabrost, nasilje i greh, požudu i strast.

MOLITVA ZA EMILIJU

Neka nađe sreću Emilija,

crven končič,
nek se smeje,
neka mirno spava.

Nek postane majka,

nek joj šikne mleko,

nek joj dete živi.

Slobodan Marković

U religijskoj simbolici crveno ima i pozitivno i negativno značenje: vera, crkva, srce, ali i apokaliptičke boje konja rata, crvene zveri ili velike aždaje crvene kao vatra. U hrišćanskoj tradiciji crveno simbolizuje Hristovo stradanje, mičeništvo, svirepost; ali i versku revnost, ljubav, moć, dostojanstvenost.

Uroš Predić - "Sveti Đorđe ubija aždahu"

U mnogim zemljama sveta, crvena boja je privlačila pažnju i u pradavna vremena. Neandertalci su svoje mrtve posipali crvenim okerom, kao i Kromanjonci, koji su istom bojom, bogatom gvožđem, bojili zidove pećina. U staroj Kini crvena se smatrala srećnom bojom, simbolom blagostanja i zdravlja. Arabljani su smatrali da onoga ko nosi crveno štiti Bog. Ponekad su je smatrali i znakom prokletstva - ali, pre svega muškom bojom, simbolom zdravlja i vitalnosti. Južno od Sahare, crvenu odeću je nosio samo viši stalež, dok je u starom Egiptu ona bila znak opasnosti, sveta boja prevrtljivog boga Seta. Kod starih Rimljana, crveno svetlo se izjednačavalo sa svetom vatrom.

Kod Slovena, crvena boja je štitila od zlih sila. Uvek je kombinovana sa belom i crnom bojom. U svadbenim obredima simbolizovala je radost i ljubav. Novorođenčetu se stavljao crveni konac na ruku radi zaštite od uroka a poklanjanje crvene marame devojci je izraz ljubavi i odanosti.

U primitivnim društvima često su joj pripisivana magična svojstva, uključujući i moć da isteruje demone, leči bolesti, i štiti od urokljivih pogleda. U srednjovekovnoj Evropi oboleli od šarlaha umotavani su u crvene plahte, a na prozore su stavljane crvene zavese.

Za isceljujuća svojstva boja znali su još pećinski ljudi. Bolesne i ranjene iznosili su napolje kako bi im sunce vratilo snagu i zdravlje. U starom Egiptu, Mesopotamiji, Indiji i Kini hramovi su bili projektovani tako da su se sunčevi zraci prelamali u sedam boja sunčevog spektra. Kasnije su crkve širom sveta ukrašavane vitražima, pretežno crvene boje, da bi svetlost uticala na raspoloženje vernika.

Jedno je, pripisati izvesna značenja crvenoj boji, a nesto sasvim drugo stvoriti je. Hiljadama godina umetnici su pokušavali da proizvedu vatreno crvenu ili duboko crvenu koje su viđali u prirodi. Najbolje što su mogli da dobiju je bila oker crvena, kakvu su pravili Kromanjonci, mešajući je sa narandžastom i braon bojom.

Umetnici su imali problem da nađu postojanu i jaku crvenu a bojadžije su bile suočene sa još većim problemom: njihova crvena boja je morala da izdrži sunce, znoj i brojna pranja. Kako ni oker ni cinabarit nisu davali zadovoljavajuću crvenu, bojadžije su morale da je potraže negde drugde. Njihova potraga je nalikovala alhemičarevoj: poklonici tajnovite umetnosti su pokušavali da osnovnu materiju - lisće, koru drveta, krv, zemlju, čak i kravlju balegu - pretvore u zlatni rudnik prelepe crvene boje.

Za razliku od alhemičara, bojadžije su imale uspeha - ali delimičnog. Iako su naučili kako da iz biljaka na jeftin način dobiju crvenkastosmeđu i narandžastocrvenu, dobijanje prave crvene boje je bio mnogo veći izazov. Pre pronalaska veštačkih boja u devetnaestom veku, mogla je da se dobije jedino iz egzotičnih supstanci i tajnim tehnikama kojima je samo nekoliko bojadžija ovladalo.

Nedostižna, skupa i moćan simbol, crvena odeća je bila dostupna samo bogatašima. Nosili su je kraljevi, kardinali, plemići. U Persiji je samo šah nosio crveno, dok je u starom Rimu postala simbol moći: najuticajniji ljudi u gradu su sebe nazivali coccinati: oni koji nose crveno.

Velika vest je bila da su španski konkvistadori 1519. godine otkrili kako Asteci prodaju izvanrednu bojenu materiju na velikoj pijaci u Meksiku. Nazvavši je grana cochinilla, ili kosenila, konkvistadori su je dopremili u Evropu, gde je proizvedena najsvetlija, najjača crvena boja koju je Stari svet ikada video.

Kosenila je postala najvažnija bojena materija u Evropi, a Španija se obogatila prodajući je bojadžijama širom sveta i kontrolisala njenu nabavku. Španci su tako ljubomorno čuvali monopol nad kosenilom, da je čak i njena sama priroda ostala nepoznanica. Da li je kosenila bila životinja, biljka ili mineral?

Odlučne da stanu na put Španiji i njenom monopolu, druge zemlje su se okrenule špijunaži i gusarenju. U Engleskoj, Nizozemskoj i Francuskoj potraga za kosenilom je dobila državni značaj. Kraljevi, trgovci, učenjaci, gusari i špijuni - svi su krenuli u lov na najpoželjniju boju u Evropi.

Priča o ovoj ludoj trci za kosenilom je prozor u drugi svet - svet u kojem je crvena boja bila retka i skupa, izvor bogatstva i moći za one koji su znali njenu tajnu. Da bi je se domogli, ljudi su potapali brodove, postajali špijuni, prkosili smrti.

Kao vrsta, cenimo boje i pridajemo im veliki značaj. Ipak, malo boja nam toliko znači koliko crvena. Gazimo po crvenom tepihu, kriminalce hvatamo okrvavljenih ruku, crveni konac nosimo radi odbrane od uroka. Stajemo na crveno svetlo, izbegavamo crvene haringe, i proslavljamo crveno slovo u kalendaru. U zavisnosti od političkih ubeđenja, bojimo se crvene ili nosimo crvenu zastavu. Kada nas obuzme bes, kažemo da nam je crveno pred očima.

Mnogi od ovih izraza su novijeg datuma a možda su neki tri stotine godina stari. Radikalna politika, na primer, se zove crvenom nakon krvavog evropskog ustanka 1848. godine, dok je crvena traka izraz iz osamnaestog veka koji se odnosi na crvene trake kojima su u Velikoj Britaniji vezivani dokumenti.

Ipak, crvena boja ima mnogo dublje korene u ljudskoj psihi. Iako veliki broj sisara ne vidi crvenu boju, ljudsko oko je vrlo osetljivo na nju. Sklonost ka crvenoj boji nam je urođena. Možda ovo objašnjava zašto je u gotovo svim jezicima izraz za crvenu boju stariji od bilo kog drugog. Pre plave, žute ili zelene, bila je crvena, boja krvi i vatre.

Simbolika zelene boje

Kad su jednom prilikom upitali Ljubišu Jovanovića zašto slika fantastična čudovišta, odgovorio je sasvim ozbiljno. „Ja slikam realnost. U ljudima koji su na zemlji žive mračne sile. Žive i one dobre, ali njih je mnogo manje. Mračne sile izazivaju ratove i krvoprolića. Zli demoni, oni sa manje moći, žive u našim prijateljima, koji nam, onda kad im poverujemo, nanesu zlo. Zar to nije stvarnost?“

Ljubiša Jovanović-Kene - "Ispovest"

Zagonetni svet Ljubiše Jovanovića-Keneta (zemljoradnik, rođen 1956, u selu Vranovcu kod Jagodine), u kome jedni pored drugih žive ljudi i demoni, ima svoje poticaje u metafizičkim idejama i verovanjima zajednice. U narodu njegovog kraja još postoji verovanje da natprirodne sile upravljaju životom na zemlji a i onim drugim, posle biološkog kraja. Po istom verovanju, zli demoni donose čoveku fizičke i duhovne patnje a dobri ga isceljuju i čine srećnim. U ovakvom uverenju odrastao je i sam slikar.

SANJANJE UKLETO

Sve je od ludih ptica

i sve je od besnog kamenja.

Između pesme i pesme

sve je za skok propeto

iako ne zna se gde je

početak dobrog puta

za bekstvo iz tesnog vremena.

Između letenja i letenja

sve kosti na sve strane

i vene nadrle

iako ne zna se

šta iza koprene nemoći čeka

i ima li spasenja.

Srboljub Mitić

Zeleno - boja između neba i zemlje, između večnog i propadljivog. U svim tradicijama sveta simbol je života, nade i veselosti ali i promena, prolaznosti i propadljivosti. Boja raja, obilja, ali kao boja nezrelosti simbol je neiskustva, ludosti i naivnosti. Vilinska je boja, boja misterije, a zeleni vitez  označava smrt, izdaju.

U hrišćanstvu prolećno zeleno je nada, rast svetog Duha u čoveku, život, pobeda nad smrću, inicijacija, dobra dela. Bledo zeleno je Sotona, zlo i smrt. Zeleno, kao boja koja donosi dobro, dobija  mitsko značenje zelenog raja, mladost sveta - večna mladost obećana odabranima.

Sinopis, to jest zelena boja u heraldici, označava civilizovanost, ljubav, radost i obilje. Nadbiskupi nose sinopis šešir sa spletenim zelenim vrpcama... biskupi takođe nose sinopis šešir,  jer su postavljeni kao pastiri nad hrišćanima, a ta boja označava dobre pašnjake kada mudri pastiri vode na pašu svoja stada.

Zeleno poseduje i zlotvornu moć. Smaragd, koji je papinski kamen, istovremeno je i kamen Lucifera pre pada. Dok je zeleno kao mera bilo simbol razuma – Minervine modrozelene oči – u srednjem veku je postalo simbolom bezumlja i znamenje ludih. Tu dvojakost poseduju svi htonski simboli: Sotona, na vitražu u katedrali u Šartru, prikazan je zelene kože i zelenih očiju. U naše vreme, kad fantastično (zbog naučnih otkrića) dobija kosmičko značenje, Marsovci,  naličje ljudskosti, zamišljaju se u obliku zelenih demona ili čovečuljaka, ili kao bića zelene krvi, što dobija značenje svetogrđa.

U svim mitologijama zelena božanstva obnove spavaju zimskim snom u podzemlju gde ih htonsko crveno ponovo oživljuje. Zbog toga su ona spolja zelena, a iznutra crvena, a njihovo se carstvo proteže na oba sveta.

Zeleno je boja voda, kao što je crveno boja vatre, i čovek  je zato uvek instinktivno osećao odnose te dve boje analogne odnosima između svoje esencije i svoje egzistencije. Zeleno je boja nade, snage, besmrtnosti,  koju svuda simbolizuje zelena grančica. Srednjovekovni slikari su iz tog razloga slikali  krst - sredstvo obnove ljudskog roda, obnove zajamčene Hristovom žrtvom -  zelenom bojom.

U srednjem veku je zelena bila odežda lekara  zato što su upotrebljavali lekovito bilje i ostalo je boja vidara  koji spravljaju lekove. A farmaceutska reklama je uspela da oživi staro verovanje pridavši mitsko značenje panaceje rečima kao što su hlorofil ili vitamini.

Izraz “vratiti se zelenilu”, kojeg  je malo u gradskoj sredini, izražava potrebu povremenog povratka prirodnoj okolini, u čemu je priroda supstitut za majku. Zaštitničko, umirujuće, osvežavajuće,  zeleno se slavilo u verskim spomenicima koje su naši preci podigli u pustinji.

Zeleno je za hrišćane ostalo nada, teologalna vrlina. Gral je tajna nad tajnama. Smaragdna, kristalna zelena posuda u kojoj je krv otelotvorenog boga, gde se sjedinjuju pojmovi ljubavi i žrtve kao uslovi obnove koju izražava svetleća zelena boja posude. Mit je nadahnut tekstovima Novog zaveta. Sveti Jovan u Otkrivenju ovako opisuje svoje viđenje vrhovnog Boga, koje je epifanija svetlosti, bez oblika i lica: I onaj koji što seđaše bijaše po viđenju kao kamen jaspis i sard, i oko prijestola bješe duga po viđenju kao smaragd. Od toga viđenja smaragda potiče Gral; on obuhvata, on je posuda, žensko. A božanska svetlost, koju sadrži kao samu suštinu božanstva, dvostruko je u jednom, istovremeno zelena kao jaspis i tamnocrvena kao karneol.

Zelena zdela se koristi u ljubavnoj magiji. Kada se  mesto zelenog suda upotrebljava kotao, onda se prostor "razdvajanja" iskazuje upotrebom kitice zelene trave. Zanimljivo je da zeleno ima sličnu simboličku funkciju i u vizantijskoj crkvenoj umetnosti: razdvaja božansko (ili carsko) od zemaljskog.

U narodnim bajanjima zeleno je atribut prirode (sirovog) i atribut otvorenog prostora u kome se kreće nečista sila i gde ona gospodari. To je i prostor potencijalno opasan za čoveka. Zeleno se vezuje za prostor gde se tera nečista sila, ili gde se odvija neki mitski događaj koji izaziva promenu (razdvajanje nečiste sile i čoveka). U samom procesu bajanja u srpskoj tradiciji taj prostor razdvajanja simbolički se iskazuje prisustvom zelene glinene zdele s vodom koja je često obavezno sredstvo pri bajanju ("Bolesnik od krajnika ode predveče bajalici  koja uzme zelenu kalenicu (zdelu), napuni je svežom vodom, metne pred sebe, zatim uzme tri grumenčića soli, pogleda u zvezde i govori...").

U južnoslovenskim bajalačkim tekstovima zeleno je prevashodno atribut mesta u koje se  tera nečista sila (gora zelena, trava zelena, livada zelena, drvo zeleno). Kod Istočnih Slovena ovaj atribut se najviše vezuje za prostor gde se odvija neki mitski događaj. Teranje nečiste sile u prostor u kome rastu biljke nosi skrivenu nameru "oročavanja" njenog boravka u tome prostoru, pošto je zeleno privremena, sezonska pojava, kao i usmerenja na potpuno odvajanje od ljudskog sveta.

Zeleno je atribut koji se vezuje za demonska bića – za đavola, vešticu, vilu, zmaja. U jednoj srpskoj pripoveci đavo u vidu čoveka obučenog u zelene haljine sreće mladića koji je pošao da traži službu i nagovori ga da mu bude sluga… U predanjima o svecima – vučjim pastirima, svetom Mrati i svetom Đorđu, oni su opisani kako na mesto okupljanja vukova dolaze na zelenom konju. Prema verovanju iz prijepoljskog kraja, vešticom ili vešcem postaje onaj koji se rodi u zelenoj košulji. Kod Kuča u Crnoj Gori je postojalo verovanje da se rano na Božić sa vidogleda sela može opaziti zelen plam nad svakom kućom u kojoj ima veštica. U istom kraju zapisano je predanje o veziru Kar-Mahmudu. Kada je poginuo u borbi s Crnogorcima i bio spaljen, "od njega je zelen plam bivao". Po jednom verovanju iz Bosne i Hercegovine, sve oko vila je zeleno, i hrana i posuđe i one mogu jesti jedino zeleno jelo.

U odgonetanju prisustva epiteta "zelen" i njegovog simboličkog značenja u magijskim i mitološkim tekstovima može poslužiti istraživanje Milke Ivić o pridavanju zelene boje nekim životinjama ili oružju, a da one u stvarnosti nisu takve boje. Konstatujući da niko nije video zelenog konja, zelenog vuka, zelenog sokola, zeleni mač, autorka je zaključila da je izbor baš tog epiteta simboličkog karaktera: "Bodrost, krepkost, pa onda i odvažnost, silovitost – to su osobine koje se lako asociraju sa svojstvom biti mlad, a to svojstvo je, po svedočanstvu tolikih jezika sveta, neizbežna, spontana metaforična transpozicija pojma zelenog u ljudskoj svesti (zeleno lišće je mlado lišće). U folklornim umotvorinama, zelen konj, zelen soko i zelen mač pominjani su kao zeleni ne zbog svoje boje, nego zato da bi se tim epitetom naglasila njihova podobnost za efikasno delovanje radi savlađivanja protivnika.”

Literatura:

Enciklopedijski rečnik SLOVENSKA MITOLOGIJA
F. Guirand - J. Schmidt, MITOVI I MITOLOGIJA
J. Chevalier - A. Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA
Antologija PASTIR TRAŽI DNO NEBA


Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

(Objedinjeni tekstovi o simbolici boja postavljeni na blogu objavljeni su na sajtu STV USA)

Veza: STV USA 2022.