POSLEDNJI PLES

Priče iz Usnulog grada (27)

"Tango je tužna misao koja se pleše."

Po navici, ustajao je rano i u domu za stare. Posle duge šetnje, odmarao se na klupi u parku doma. Zamišljen, planirao je kako da ispuni dan. Inspiracija za pisanje je nestala. Sećanja su ga iscrpljivala. Pitanja nisu nalazila odgovor. Prihvatio je svoju nemoć, kao izgovor, što nije promenio svoj život, što ga nije proživeo po želji srca već po odluci njenog razuma. Osećao se zarobljenikom braka, obaveza, poslovnih dužnosti... A ljubav je želeo. Ushićenje zagrljaja. 

Tog jutra je ugledao krhku siluetu na njegovoj klupi. Kao senka. Prišao je. Pozdravio je. Njen setan pogled mu je prostrujao kroz telo. Tamno zelene oči imale su vlažan sjaj iza debelih naočara. Duga suknja, lagani džemper, uredna pletenica niz grudi. Ruke sklopljene u krilu... 

Seo je pored nje. 

„Vi ste nova?“

„ Ne, ja sam stara“, i nasmejala se.

Njen osmeh ga je osvojio. Vragolast kao u devojčice. I toga trena, znali su se oduvek. 

„Ruka Vam je hladna.“ 

Nije se opirala. Drugu ruku je stavila preko njegove. Posle mesec dana postali su muž i žena. Dobili su svoju sobu. On je pisao, ona je slikala. Bili su Radost i Nada u domu. 

Često su organizovane igranke i izbor najboljeg para. U sobi su vežbali korake, uživali uz muziku. Za veče se posebno spremila. Imala je još nekoliko kapi „Šanel 5“. Duga, uska haljina je pristajala uz očuvano i skladno telo. On je obukao odelo koje ga je činilo još vitkijim i višljim. 

Pustili su muziku Johnny Reid “Dance with me” za koju je, skrivajući od nje, zamolio organizatora.

Nije mislio na korake. Osećao je njeno gipko telo. Uranjao u pogled voljene žene. Iskrslo mu je: oči ne stare. Dva zelena dragulja su blistala na njenom licu. Osmeh devojčice. 

Nije mislila na korake. Osećala je snažnu ruku na leđima. Osećala je mekoću njegovog dlana na šaci. „Poleteću! Srećna sam!“, govorio je iz nje glas devojčice. Tražila je odgovor u njegovim očima boje kestena. Ljubila ga je pogledom. Prodirala u dubinu zenica... zadrhtala. Žudnja joj je obuzela telo. Glavu je prislonila na njegove grudi. Njihali su se polako, skladno. Nestalo je vreme. Trenutak se pretvorio u večnost. 

Prenuo ih je aplauz. Polako je ispustio iz zagrljaja. Zadržao je njenu ruku u svojoj. I kao zatečena deca u nedozvoljenoj igri, trgao ih je glas:

„Najbolji par ove večeri je...“
Njihova imena su mu zvučala kao zavet, kao eho neproživljenog. Razdvojili su ruke i skromnim naklonom pozdravili publiku. 

Na njihovu sobu u domu nije se dugo čekalo. Otišla je tiho, sa osmehom. Od tuge, pridružio joj se posle dva meseca. Ostavio je kratko pismo sinu:

„Bila je smisao mog života. Nema nikoga. Obiđi i njen grob.“ 

Nadica Janić

Objavljeno u Zborniku "Topla reč 3", jul 2017. godine

Korice knjige "Topla reč 3", 2017. godine

Izdavač: Udruženje slobodnih umetnika Australije

Veza: STV USA, oktobar 2021.