MAGIJA REČI - BAJANJE

Duša slovenska (30)

Bajanje ima skriveni, tajanstveni smisao i teško je odgonetnuti sve metafore na kojima počiva. U njemu je izvor narodnog života i filozofije, skrivena misao koja priziva dobro i tera zlo. Takvo je sve dok se ne iskaže rečima a reči su ključ kojim se jedino i otkrivaju tajne čovečije duše.

GLAS I SVETLOST

U mitovima o postanku sveta glas je bio na početku stvaranja kosmosa jer svetlost i glas stoje nasuprot mraku i tišini. U ljudskom životu prvi vesnik da je novorođenče došlo na svet je njegov glas; i prvi zvuk koji ono čuje takođe je njegov glas. On ga odvaja od mračne utrobe ali i uvodi u hladnoću sveta i rizik. I kasnije, kao čoveka, kada ga taj svet ugrozi u bilo kom njegovom razdoblju života, kada ga učini nemoćnim da savlada teškoću, on se opet oglašava - krikom, plačem, molbom. U želji za spasom, uz pomoć glasa, odnosno reči - bajanjem, verovalo se da je uspostavljen narušeni poredak koji ugrožava čovekovo mesto na zemlji.

Kod balkanskih Slovena verbalni deo bajanja naziva se basma, basan. Ova reč, kao i osnovni naziv bajati, praslovenskog su porekla i izvode se iz indoevropskog korena bla sa dvostrukim značenjem, govoriti i svetleti. Nezavisno od hipoteze o jezičkoj povezanosti ova dva glagola, u bajanjima se uočavaju dve međusobno suprotstavljene paradigme - jednu čine svetlost i govor (zvuk), a drugu mrak i ćutanje. Prva paradigma je obeležje ljudskog ili ovog sveta, a druga - divljeg i htonskog sveta. 

U formulama teranja nečiste sile u bajanjima mesta u kojima se ona šalje opisuju se kao mračna i do njih ne dopire nikakav glas, a pre svega glas petla, zvona i odjek udarca sekire. U kontaktu s takvim bićima, slučajnim ili namernim, čovek je dužan da ćuti, u protivnom, može biti od njih surovo kažnjen. U jednoj srpskoj pripoveci junak dobija uputstvo kako će se ophoditi u dalekoj gori, na izvoru reke: “Nemoj riječi progovoriti, jer ako progovoriš, zatvoriće te i pretvoriće te u ribu ili što drugo, pa će te izjesti”. U Crnoj Gori i u okolini Dubrovnika postojalo je verovanje da mitološko biće “pustolovica” može čoveku oduzeti glas ako joj se čovek odazove u noći. U susretu s vukom, kako se verovalo u zapadnoj Srbiji, da ne bi čovek ostao nem, dužan je da se prvi oglasi, kao da je time omeđivao ljudski prostor u kome je pošteđen od vučjeg demonskog uticaja.

Nečista sila, kao što je ala, vukodlak, veštica, đavo, kako se verovalo kod Srba, povremeno ugrožava i glavne izvore svetlosti - Sunce i Mesec. Tada nastaju pomračenja ovih nebeskih tela. Da ne bi zavladao potpuni mrak, ljudi su ih branili bukom, zvonjanjem zvona, lupanjem u razne predmete.

ŠAPUTANJE I PEVANJE

U životu svih Slovena, i pre i posle primanja hrišćanstva, magija je imala veoma važnu ulogu. Ona se koristila najpre za lečenje i zaštitu, ali neretko i za nanošenje štete neprijatelju, osvajanje ljubljene osobe, sticanje blagostanja i slično. Slovenske devojke i žene bile su na glasu kao dobre činjarice tj. osobe koje vladaju magijom. Svojim moćnim činima mogle su da zaštite sve što im je drago ali i da omađijaju sve što im je na smetnji.

Magijske radnje bajanjem kod slovenskih naroda u najvećem broju slučaja realizuju se u govornom obliku, i po pravilu, na poseban glasovni način. Najčešće je to šaputanje. Ovakav način izvođenja posvedočen je još kod starih Asiraca, ali i kod mnogih drugih naroda (na primer kod Jevreja). U okolini Mostara, za bajalicu kod koje se nije mogla razabrati nijedna reč dok baje govorili su “tvrda baba”. Ovakav oblik bajanja predstavljao ih je u očima drugih ljudi kao odabrane u čiju delatnost mogu ući samo pojedinci koje one same izaberu. Šaputanje ima i svoju simboličku funkciju. Ono se može tumačiti i kao tuđi govor, odnosno da je bajalica “instrument”, prenosilac tuđeg govora. Ona je “kapija” preko koje putem govora prolazi jača snaga od ljudske. Dovoljno je da ona uspostavi kontakt s moćnim pomagačem i da označi cilj delovanja. Otuda u mnogim bajanjima ona opisuje postojeću situaciju, imenuje bolesti, ponavljajući zagonetne, nerazumljive reči. Ističe vezu s Bogom kao pomoćnica Boga. Kod Srba se kao zaštitnici javljaju, osim Bogorodice i samovile sa kojima bajalica održava posestrimske odnose.

Posvedočeni su i neki drugi, lokalni načini bajanja. Tako u južnoj Srbiji, neke bajalice su bajale otegnutim i jednoličnim glasom koji je više ličio na pesmu nego na govor. One su padale u stanje zanesenosti (transa) i kroz pesmu su kazivale bolesniku kako treba da se leči. Posle izlaska iz stanja obamrlosti neke od njih nisu mogle ponoviti to što su pevajući rekle. Pojedine bajalice su u takvim bajanjima dozivale u pomoć posestrimu samovilu, pa i određenog utopljenika. Jedna od njih je bajala ležeći u krevetu, pokrivena belim čaršavom.

Bajaličko šaputanje i pevanje dovodi se u vezu po tome što i jedno i drugo prevazilazi jednostranu usmerenost ljudskog govora, kao socijalnog čina, proširujući mogućnost opštenja i sa bićima van ljudskog sveta. Razlika je u tome, što se jedan oblik “spušta” ispod govora (šaputanje), a drugi “diže” iznad njega (pevanje). Za oba vida komunikacije potrebno je posebno emotivno raspoloženje (zanos, ushićenost, velika žalost). Kod Južnih Slovena sreću se tragovi bajanja šaputanjem pri čemu se pada u zanos slično šamanskom uznošenju. U takvim oblicima lečenja glas i suze ostvaruju posebno simboličko značenje.

GLAS I DUŠA

Na slovenska bajanja uticala je pisana magijska književnost: apokrifne molitve, zaklinjanja, magijski zapisi i formule. Bajanje ima skriveni, tajanstveni smisao i teško je odgonetnuti sve metafore na kojima počiva. U njemu je izvor narodnog života i filozofije, skrivena misao koja priziva dobro i tera zlo. Takvo je sve dok se ne iskaže rečima a reči su ključ kojim se jedino i otkrivaju tajne čovečije duše. 

Po kazivanju nekih bajalica, one su počele da baju po naređenju Bogorodice, Svete Petke, vila, koje su ih posećivale u snu ili tokom dugotrajne bolesti, otkrivajući im načine bajanja. Po narodnom verovanju, njena duša se tokom bajanja bori sa demonom bolesti ili posećuje vile moleći ih za ozdravljenje bolesnika. U jednom opisu bajanja od uroka bajalica počinje sve jače da zeva i oči joj suze, pada u grozničavo stanje, trese se (“muči se ko da je đavoli raskidaju”), znoji se i pođu joj suze na oči. Čak joj se i pena pojavi na ustima ili padne za vreme bajanja. U mnogim bajanjima pravilo je da bajalica baje s raspuštenom kosom, ili u novijoj varijanti, maramu povuče unazad, dok kod Vlaha u istočnoj Srbiji, dok baca čini, ona se svlači gola. Ako se ovakva slika bajalice uporedi s predstavom o nekim ženskim mitološkim bićima, koja se smatraju za izazivače bolesti, kao što su šumska ili gorska majka i babice, među njima se mogu uočiti znatne sličnosti. Ova bića se u basmama prikazuju takođe u stanju jarosti, sa izbačenim očima i iskeženim zubima.

Dovodeći sebe u posebno stanje jarosti, bajalica uzima “divlji” lik, kao najpogodniji način za obračun s nečistom silom. U pojedinim bajaličkim tekstovima postoje tragovi koji ukazuju da se bajalica protiv nečiste sile borila svojom dušom, odakle je i proistekla potreba stalnog zevanja u bajanju, kao i zahtev izgovaranja basme celim glasom, tj. bez predaha. Mnogi primeri pokazuju shvatanja da je glas samo spoljna manifestacija duše bajalice, koja goni demone kao nevidljivi lovački pas. 

Zanimljivo je da se u srpskom jeziku reč glas u nekim slučajevima zamenjuje s rečju udarac: “Udarce strašne ne daj da čujemo” - udarati glasom, vikati, galamiti. U zapadnoj Srbiji raširen je jadan tip bajanja protiv gradonosnih oblaka, koji se izvodi vikom, tj. napregnutim glasom, pa su i nazvana “vikalice od grada”. Obično u takvim prilikama bajalica iznosi oštre predmete iz kuće stavljajući ih u dvorište ili maše njima prema gradonosnim oblacama.

Veza: Drevna knjiga egipatske magije

Literatura:

1. MITOVI I MITOLOGIJA

2. SLOVENSKA MITOLOGIJA

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: Arhiva  STV USA Stari sajt

O SNOVIMA

... a priča teče dalje (39)

"San o Svetlosti"

(akril; 15 x 15 cm)

Autor: Nadica Janić

Čovek zna da je Sunce sušta Svetlost, ali sanja noću i sanjari u tmini koja rađa čudovišta. Sanja u zvezdanoj polutami, na svetlosti meseca koji i sam izgleda kao san - san o Suncu.

NE VOLIM BUĐENJE

Jedino u tami duša mi je spokojna:
tuđa svetlost je ne zasenjuje,
svojom svetlošću nikog ne zaslepljuje.

Jedino u samoći srce mi je mirno:
sluša svoje otkucaje - samodovoljno,
ušuškano u nedodirljivosti.

Jedino u snovima spoznam istinu:
tu sam JA i JESAM - drugi su senke,
drugi su nagoveštaj, slutnja, opomena.

Nadica Janić

ZAGONETKA DUŠE

San je jedino autentično čudo, jedino naše iskustvo onostranog, iskustvo bajke, gde je svet onakav kakvim ga najiskrenije želimo, ili od koga se užasavamo - što je s psihološkog stanovišta u stvari isto.

Ljudi su oduvek verovali u njegovo nadzemaljsko poreklo i preli oko njega praznoverice. Kako ljudi nisu prestali da sanjaju, ostala su sujeverja ali nastaju i naučna objašnjenja mehanizma i funkcije sna. San je ostao stalna tema filozofa, dok psiholozi veruju da su u njemu našli ključ svih zagonetki duše.

"U snu imamo gole i prirodne misli svoje duše... Um je tada zatvoren u gradu Telo i ni jedna od pet Luka ostrva Čovek nije otvorena, tako da nikakav strani smutljivac ne može da uđe." (Felzem)

Mnogi veruju da je san - pesma, bar jednom izdiktirana. Kada bismo mogli da kažemo svoje snove mi bismo diktirali poeziju. Kada bi "snimili" san - bila bi to umetnička slika. Mnogi umetnici na javi tragaju za formom kojom bi se izrazio san ili stvarnosti dala iluzija nestvarnog. To je donekle pošlo za rukom Kafki i Daliju.

U svojoj nemoći, u ograničenosti JESAM i BITI čoveku ostaje mašta, sanjarenje, igra želja i osećanja. Neguje mit o snu kao prajeziku duše. Veruje u poruke upućene simbolima sna i pronalazi utehu i spas u svojoj ovozemaljskoj beznadežnosti.

Čovek zna da je Sunce sušta Svetlost, ali sanja noću i sanjari u tmini koja rađa čudovišta. Sanja u zvezdanoj polutami, na svetlosti meseca koji i sam izgleda kao san - san o Suncu. 

JA I JESAM

Prema najnovijim naučnim istraživanjima čovek od šezdeset godina sanjao je, spavajući, najmanje pet godina. Na spavanje otpada trećina života, a otprilike 25% spavanja sastoji se od snova: prema tome, noćni snovi zauzimaju dvanaestinu života u većine ljudi. A tome treba dodati i sanjarenje na javi!

San je najtajanstveniji i najbestidniji odraz nas samih. Najmanje dva sata svake noći živimo u svetu simbola. Kakav bi to izvor saznanja o nama samima i o čoveku bio kada bismo se svaki put mogli svega setiti i to protumačiti! Tumačenje snova, kaže Frojd, kraljevski je put do spoznaje duše. 

Snova ima najrazličitijih: 

- san-proročanstvo ili san pouka;
- inicijacijski san;
- telepatski san;
- vizionarski san;
- san-predosećaj i
- mitološki san. 

San je neophodan za biološku i mentalnu ravnotežu isto kao spavanje, zdrava ishrana i fizička aktivnost. U snu se smenjuje opuštenost i napetost psihe i u tome je njegova vitalna funkcija. San funkcioniše kao odušak za nagone potisnute u toku dana, iznosi na videlo probleme koje treba rešiti, sugeriše rešenje za njih. Njegova selektivna funkcija, poput selektivne funkcije pamćenja, olakšava svesno življenje. 

San je jedan od najboljih izvora iz kojih se pribavljaju informacije o psihičkom stanju sanjača. On mu u obliku simbola pruža sliku njegove aktuelne situacije: on je za sanjača često neslućena slika njega samoga. Čuveni psihoanalitičar snova C. G. Jung kaže da uvek sanjamo o sebi i kroz sebe. San je otkrivač JA I JESAM.

PLAVO

Senke na zidu
lagano nestaju.
Nestaju i boje.
Svetlucave iskre
ispred umornih očiju.

Isti san: Plavo.
Sanjam plavo
i beskrajne prostore,
dodir vetra
i večernji miris trave.

Nadica Janić

Priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA

VIŠE OD NAKITA – TRAG U VREMENU

Duša slovenska (29)

Irena i Veroljub Milošević - 55 godina u braku 
Foto: Facebook, 24. juna 2015. na Veroljubov rođendan

Pripremajući tekst „Tradicionalni nakit kod Srba“ za sajt Srpske Televizije USA meni je pripremljeno iznenađenje i velika radost. Gospođa Irena Milošević, dizajner na RTS-u, u penziji, supruga Veroljuba Miloševića, urednika Srpske Televizije USA, svojim gestom je potvrdila da vrednost nakita davanjem dobija izraz blagodati.

„Bila sam srećna dva dana dok sam vam pripremala poklon“,
rekla mi je u telefonskom razgovoru.

Bila sam srećna kada sam ugledala s kakvom pažnjom, ljubavlju i prefinjenim ukusom je pripremila poklon.

Iznenađenje poklonom pretvorilo se u dečju radost. Dva prelepa srebrna prstena, replike unikatnih prstena iz XIV i XVIII veka, vlasništvo Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu, izrađeni 1984. i 1986. godine u Zlatari Majdanpek, Basen Bor, Jugoslavija.

„Ovo je moje prstenje koje dugo ne nosim jer su mi prsti odebljali a i ruke ogrubele. Želela sam da ih dam nekom kome ih vredi dati i osetila da ste to vi. Volela bih da ih nosite, da traju na vama.

Pozdravlja vas Irena“,

napisala je u malom propratnom pismu gospođa Irena.

Nosiću ih. Čuvaću ih. A kada dođe vreme, predaću prstenje ćerki Drenki na čuvanje zajedno sa pismom, kesicom za nakit boje dostojanstva i trajanja, pantljikama i svilenim cvetnim papirom... Oni su više od ukrasa, više od blaga u srebru, oni su govor duše.

Kada se uzbuđenje stišalo, nazvala sam gospođu Irenu. Dugo smo pričale kao da se poznajemo ceo život. Misli su nam se nadovezivale. Ista nit razmišljanja.

Pričala sam joj da je ovo moj jedini nakit jer sve što sam imala, bez žaljenja, čak sa beskrajnom srećom, sam prodala i priložila novac ćerki za kupovinu porodične kuće na kredit.

Pričala mi je o beogradskoj gospođi koja je posle Drugog svetskog rata, ujutro, uredna i dostojanstvena, sa cegerom u ruci i prstenom u novčaniku odlazila na pijacu. Brižljivo je birala povrće dok je žena s druge strane tezge, ozarena lepotom, nameštala prsten na ruci.

Iskrsla mi je slika otvorene, prazne, starinske drvene škrinje za nakit sa oslikanim medaljonom u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu na postavci izložbe „Trag u drvetu“.

Irena i Veroljub Milošević - vremeplov
Foto: Facebook

Priredila: Nadica Janić

Objavljeno: STV USA 2022.

TRADICIONALNI NAKIT KOD SRBA

Duša slovenska (28)

Kićenje je sastavni deo odeće i uklapa se u opšte odlike narodnih nošnji. Nakit kao ukrasni detalj može biti predmet posebnog umetničkog oblikovanja i iskazivanja zanatske veština, ali je redovno i simboličko obeležje uzrasta, društvenog statusa, religijske pripadnosti, odraz bogatstva i zaštita od "zlih" sila.

U predelima panonske kulturne zone nakit je mnogim nitima povezan sa kićenjem naroda u širokom području od srednje Evrope do Ukrajine. Odlikuje se obilnošću i čestom višebojnošću dodataka, od belog do jarko crvenih tonova i boje zlata i srebra. Sve treba da doprinese opštem utisku bogatstva i vedrine. Ukrasi se prave od raznobojnih traka, veštačkog i prirodnog cveća, šljokica, staklenih perli, korala, staniola, perja, dakle pretežno od jeftinih materijala. Ipak je najviše nakita od staklenih perli. Međutim, devojke i mlađe žene nosile su nanize od novca (zlatnog i srebrnog) i lepo izrađene naušnice, a mladi muškarci dekorativnu srebrnu pucad na prsluku.

U moravskoj, kao i u dinarskoj i jadranskoj zoni, bilo je dosta metalnog nakita izrađenog u tehnikama livenja, presovanja, iskucavanja i filigrana. U tehnici su sačuvani arhaični postupci a u oblicima folklorizovane forme nakita viših feudalnih slojeva sa dosta orijentalno-mediteranskih oblika. U nekoliko kosovskih i metohijskih zanatskih centara sve do najnovijeg vremena očuvala se proizvodnja nakita, naročito filigranskog. Do početka XX veka bile su poznate radionice "zlatara" u kojima se proizvodio nakit za seosku populaciju, u više mesta Srbije (npr. Pirot, Leskovac, Užice) i Crnoj Gori (najpoznatiji je bio Kotor). Majstori i trgovci raznosili su robu u raznim pravcima i daleko od mesta proizvodnje. Iz tih razloga i usled opštih kulturnih prilika na širokom prostoru Balkanskog poluostrva, srodnog nasleđa i izvora uticaja, isti ili slični proizvodi nalaze se u raznim i međusobno udaljenim mestima. Postoje, međutim, i značajne regionalne razlike uslovljene poreklom i sastavom stanovništva, religijom i običajima, kulturnim uticajima i drugim činiocima.

Poznato je da se uloga nakita u narodnom životu ne svodi samo na to da ulepša osobu koja ga nosi. Predmeti za kićenje uopšte, predstavljaju jasne oznake koje, gotovo redovno, izbijaju u prvi plan. Određeni nakit se upotrebljava kao simboličko obeležje društvenog položaja, staleža, religiozne pripadnosti, kao i prelaznih i prolaznih statusa u toku životnog ciklusa pojedinca. U složenoj strukturi ceremonije sklapanja braka, koja obuhvata tri faze i tri statusa, nevestinski nakit zauzima značajno mesto. Analiza njegove funkcije ukazuje da on ima tri značenja: obeležje statusa, odnosno bračnog stanja, obeležje ekonomske moći i zaštita.

Kao najizrazitija obeležja bračnog stanja izdvajaju se oglavlje i prsten. Na dan venčanja nevesta je stavljala nevestinsko oglavlje, da bi ga istog dana ili sutradan zamenila oglavljem udate žene. Kako se status neveste tu ne završava, nego traje do rođenja prvog deteta, ona je nosila dva oglavlja: u svečanim prilikama nevestinsko, a običnim danima oglavlje udate žene, ali s nešto više nakita nego kasnije. Rođenjem prvog deteta, kada pred očima zajednice ona zvanično osvaja status žene, nevestinsko oglavlje se potpuno gubi a stalno oglavlje postaje odgovarajuće oglavlje udate žene.

Prsten je druga, znatno jasnija oznaka. Prvi prsten devojka je dobijala na dan proševine i stavljala ga na domali prst, što propisuje i Stari zavet, jer se verovalo da iz njega ide jedna žila pravo u srce. Prstenom se venčavalo, a zatim je nošen celog života kao simbol večne odanosti, ljubavi i međusobnog predavanja.

Obeležje ekonomske moći najviše se ogledalo u nakitu za vrat i grudi, posebno onom koga su činili nanizi novca. Oni predstavljaju vidan deo miraza koji je otac, prema mogućnostima, spremao za ćerku.

Ritualni status mlade i mladoženje u svadbenoj ceremoniji uglavnom proističe iz verovanja da je u tom prelaznom momentu delovanje zlih sila pojačano i da su veoma podložni uroku. Zbog toga su često bili snabdeveni moćnim apotropejima koji su najviše koncentrisani u nakitu.

Zaštita od zlog pogleda, posebno onog prvog koji je najopasniji i koga treba skrenuti od neveste, postizana je i upotrebom različitih materijala. Natprirodne moći pripisivane su zlatu, srebru, dragom i poludragom kamenju.

ČUVARI NACIONALNOG BLAGA

Čuvar neizmernog blaga naše tradicionalne kulture je Etnografski muzej u Beogradu, jedan od najstarijih muzeja na Balkanskom poluostrvu. Osnovan je februara 1901. godine ali njegovi koreni sežu dublje u prošlost. Sakupljanje etnografskih predmeta otpočelo je sredinom XIX stoleća. U okviru Narodnog muzeja Srbije (Serbskonarodni muzeum) nalazio se, još 1844. godine, jedan broj etnografskih predmeta.

Prvo značajno sistematsko sakupljanje obavljeno je radi učešća na Sveslovenskoj izložbi, održanoj u Moskvi 1867. godine. Uprkos tome što su svi tada prikupljeni predmeti ostali u Moskvi, ta izložba je važna zbog toga što je u Srbiji, i na Balkanu uopšte, otpočelo sistematsko sakupljanje etnografskih predmeta i etnološko proučavanje tog prostora.

Danas Etnografski muzej čuva veliki broj etnografskih predmeta, raspoređenih u zasebne zbirke (pokućstvo, nakit, običaji, narodne nošnje, narodna arhitektura, privreda, stočarstvo, saobraćaj, kultni predmeti itd), ima jednu od najbogatijih stručnih biblioteka na Balkanu i sam izdaje stručne publikacije, ima konzervatorsku službu koja obrađuje gotovo sve vrste materijala, raspolaže velikim izložbenim prostorom i organizuje obimna etnografska istraživanja.

   Srebrni prsten iz Bosne i Hercegovine

Oko središnjeg rama u kome se nalazi plavi kamen raspoređena su polja ispunjena neiznmenično plavim i crnim emajlom. Pripada tipu stolovatog prstenja.

“Medenjak” ili stolovat je glomazan prsten masivne glave. Izrađen je od bronze ili srebra u tehnici livenja, granulacije, ređe emajla. U XVII i XVIII veku nošen je kao oznaka vladarskog i društvenog položaja, a u XIX veku i kao skupocen venčani prsten.

Nakit za glavu,  XIX vek
(srebro, staklo, pozlata, presovanje).

U narodnom nakitu Srba izuzetna pažnja posvećivana je kićenju i ukrašavanju glave koja tokom XIX i prvoj polovini XX veka zadržava dominantno mesto. Osim kosi posvećivana je pažnja dodatnim ukrasima pod kojim se podrazumeva nošnja na glavi koju čini i nakit tj. oglavlje.

Srpske krune uz Srednjeg veka

Neprocenjiva je vrednost nakita iz perioda srpske srednjovekovne države koji je u zbirci Narodnog muzeja u Beogradu.

Ukras za glavu, prva polovina XIV veka, 21 x 2 cm.

Tehnika: iskucavanje, filigran, poludrago kamenje.

Veoma dragocen ukras koji se nosio preko čela, u pisanim izvorima naziva se girlanda ili venac. Venac iz Narodnog muzeja jedan je u relativno maloj grupi sačuvanih ukrasa za glavu ove vrste na teritoriji istočne i južne Evrope. Čini deo ukupnog ženskog nakita svih staleža, a ovako skupocen, morao je biti deo opreme vladarke i vlastelinke. Kao ukras za glavu čini celinu sa naušnicama čiji su nalazi neuporedivo češći. Brojni portreti prikazuju venac u funkciji pričvršćivanja marame. Mogu biti metalni sa ili bez dragog i poludragog kamena ili vezeni zlatom, srebrom i biserom na finoj tkanini.

  Minđuše, prva polovina XIV veka, 7 x 7 cm.

Tehnika: livenje, prolamanje, iskucavanje, filigran, fasovanje.

Ove izuzetno raskošne naušnice pričvršćivane su niskom bisera ili trakama od skupocene tkanine za venac ili krunu, te su bile potpuno odvojene od uha. Nekim primercima sačuvana je i originalna traka od filigranske žice kojom su naušnice spajane a koja se nosila iznad temena kako bi se ublažilo opterećenje nošenja ovako teških komada nakita. Ove naušnice pripadaju "dragiževskom" tipu, rasprostranjenom u znatnom obimu na teritoriji Rusije, Bugarske, Rumunije, Srbije, Makedonije i Grčke.

Narukvice, prva polovina XIV veka, 6 x 7 x 6 cm.
Tehnika: srebro, pozlata, livenje, kovanje, filigran, granulacija.

Masivne i ukrašene filigranskim ornamentom, narukvice na šarnir predstavljaju deo vizantijske tradicije koju je, zajedno sa dijedemom i obocima, rano preuzela ruska kao i istočna i južna evropska vlastelinska a u skromnijem vidu i uopšteno ženska oprema. 

  Narukvica, prva polovina XIV veka, 9 x 7 cm.

Tehnika: srebro, livenje, kovanje, uvijanje, granulacija, filigran.

Masivna, elipsoidna narukvica čiji je srednji deo sačinjen od četvorostruke spiralno uvijene žice čiji se krajevi stapaju, produžavajući se u trapezasta proširenja. Prošireni krajevi otvorene narukvice ukrašeni su ritmično raspoređenim granulama okruženim filigranskom žicom. Na tlu Balkana, ovaj tip narukvice, zvane i belenzuka naslednik je poznoantičke otvorene grivne proširenih krajeva ukrašenih jednostavnim ornamentom ili plastično oblikovanih u predstave zmija.

Literatura:

SLOVENSKA MITOLOGIJA – ENCIKLOPEDIJSKI REČNIK
ZEPTER BOOK WORLD, Beograd, 2001.

KULTURNA RISNICA SRBIJE , Jovan Janićijević
IDEA, Beograd, 2005.


Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza:

Arhiva STV USA Stari sajt

STV USA Novi sajt 2022.

STIHOR REČI

... a priča teče dalje (38)

STIHOR REČI - Almanah POEZIJE STENKA

Izdavač: Književni salon POEZIJA STENKA, Beograd

Urednik izdanja: Radinka Stojković

Tehnički urednik, dizajn: Majo Danilović

Štampa: Mala knjiga, Novi Sad

Godina izdanja: 2015. 

Književni salon „Poezija Stenka“ objavio je prvi almanah pod nazivom „Stihor reči“, koji je sabrao 178 autora iz 14 zemalja i osamdeset gradova. Izdanje je predstavljeno 15. maja 2015. u restoranu „Stenka“ u Beogradu.

Salon, koji više od 20 godina na autentičnim druženjima na Sava okuplja umetnike svih vokacija, prevashodno pesnike i aforističare iz celog sveta, započeo je tako i svoju izdavačku delatnost. 

Začetnik i rukovodilac ovog specifičnog koncepta je Radinka Stojković, profesor književnosti i vlasnik restorana. U predgovoru knjige istakla je:

„U vreme kada se kultura uopšte, pa i književnost, pokušavaju marginalizovati, skrajnuti na sporedne i slepe koloseke društvenog progresa, naše je da pišemo, da prostiremo i sejemo reč, da je obznanimo, a „Stihor reči“ je jedan svojevrstan zapis o dobrim ljudima svekolike književnosti.“ 

NADICA JANIĆ (str. 139) 

Rođena 1948. godine u Surčinu. Socijalni radnik u penziji. Živi i stvara u Novim Banovcima. Bavi se slikarstvom, piše kratke priče i pesme. Pisala je za lokalne novine, sada je novinar-saradnik Srpske Televizije USA. Autor je bloga GOVOR DUŠE (kratke priče) i bloga AMARANT (poezija). 

BALADA O ISKRI I NEVIDLJIVOM 

U jednom gradu, gde je vreme stalo, živi čovek sa praznim srcem. Oblači se u tugu i hoda kao vetar. Nekada postaje nevidljiv i tako lakše, među ljudima, traži svoju izgubljenu dušu. Već je na pragu starosti i prazninu u srcu sve teže podnosi. Odelo od tuge mu je postalo tesno i ružno. Sve češće je nevidljiv jer se stidi praznine u sebi i pohabanosti svojih osećanja.

Bila je najmanja zvezda na nebu. Zbog svoje sićušnosti lako se spuštala na Zemlju i ponovo uzdizala. Volela je ljude, i kome bi se zagledala u oči poklanjala je nebeski sjaj. A ljudi bi postajali srećni, ne znajući zašto. Na jednom svom putu između Neba i Zemlje, u pustoj ulici predgrađa, videla je čudnog čoveka obasjanog mesečinom.

«Ko si ti? Zašto plačeš?», tiho ga je oslovila i pružila mu toplu, nežnu ruku. Čovek je zadrhtao i pogledao je očima prestrašene, ranjene srne. «Lep si, najtužniji čoveče», šapnula mu je u srce i dotakla usnama, kao lahor, njegove naborane obraze...

Zvala se Iskra. Oblačila je haljine satkane od mesečevog sjaja. U očima je imala iskrice sa svake zvezde i mirisala je na jutro i bele ljiljane.

Čovek sa praznim srcem, osetivši noćni lahor na licu, zagledan u neobičnu zvezdu, poželeo je da se raduje, da voli, da se smeje. I dok ga je Iskra zaneseno gledala, čovek u odelu od tuge, pohlepno joj je ukrao sve iskrice iz očiju, pustio joj ruku i nestao. Čula je samo šum vetra...

Nikada se više nije spuštala na Zemlju. Iz njenih praznih očiju svake letnje noći pada rosa. Jutra mirišu na nju i bele ljiljane. Nevidljivi čovek je iskrice zamenio za dukate – i postao još nesrećniji. Za vreme letnjih noći, luta praznog srca i ne zna da li on to plače ili rosa pada na njegovo lice.

BALADA O ISKRI I DEČAKU

Na svom putu između Neba i Zemlje, Iskra je u Čarobnoj šumi srela čudesnog dečaka koji se igrao Vatrom.

“Dođi da se igramo“, pozvao je najlepšim glasom.

“Ne smem. Sagoreću“, odgovorila mu je drhtavim glasom i uzdigla se na svoje Nebo.

Ujutro je opet krenula u Čarobnu šumu. Dečak se igrao Vodom.
„Dođi da se igramo“, pozvao je najlepšim osmehom.
„Ne smem. Ugasiću se“, tiho mu je odgovorila i tužna se vratila na Nebo... Svu noć je padala kiša.

Treće jutro je otišla u Čarobnu šumu jer više nije mogla da svetli bez njega. Zatekla ga je kako dugom slika vatru, vodu, nebo i šumu.
„Dođi da se igramo“, pozvao je najlepšim pogledom.
Nije se bojala. Poklonila mu je Paunovo pero i ušla u sliku. Tu je ostala zauvek pretvorivši se u Sunce.

Dečak je patio za njom. Voleo je kao sićušnu Iskru. Od njegovih suza postala je nova duga. Nastavio je da slika. Čarobna šuma se pretvorila u njegove slike. U svakoj je bila Svetlost, ali samo u jednoj Sunce.


Priredila: Nadica Janić

DOBITNICI PRIZNANJA "ZLATNA ZNAČKA" ZA DOPRINOS U KULTURI

Ljudi i vreme (3)

УРУЧЕЊE ПРИЗНАЊА 22. 05.2015.
НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ - СЦЕНА РАША ПЛАОВИЋ
БЕОГРАД - Ул. Француска 3

На седници Жирија за доделу Златне значке Културно-просветне заједнице Србије донетa je Одлукa о овогодишњим добитницима овог вредног признања које заједно додељују Културно-просветнa заједницa Србије и Министарство спољних послова Републике Србије - Управа за сарадњу сa дијаспором и Србима у региону за дугогодишњи допринос развијању културних делатности. Додељенo je 50 признања.

Међу добитницима овогодишње Златне значке Културно-просветне заједнице Србије су и наши истакнути уметници и културни активисти из дијаспоре, чиме је још једном потврђен јединствен културни и духовни простор свих Срба, ма где да живе.

Жири, на чијем челу је био проф. Милован Витезовић, књижевник, све одлуке је донео једногласно. Награда се састоји од позлаћене значке и повеље - графичког листа.

ДОБИТНИЦИ ЗЛАТНЕ ЗНАЧКЕ ЗА 2015. ГОДИНУ

1.Маја Аврамовић, музички уметник, виолиниста, Берлин, Немачка
2. Марина Арсенијевић, музички уметник, пијаниста, Блумфилд Хилс, САД
3. Проф. Зоја Беголи, балетски уметник, педагог, Београд
4. Данило Васић, музички уметник, пијаниста, Београд
5. Александра Вребалов, музички уметник, композитор, Њујорк, САД
6. Ивана Вучићевић, новинар, уредник, Београд 
7. Зефирино Граси, новинар, уредник, Београд
8. Весна Дедић, уредник, водитељ, књижевник, Београд 
9. Мила Драгичевић, балетски уметник, Београд
10. Гојко Ђого, књижевник, Београд
11. Драгољуб Ђуричић, музички уметник, инструменталиста, композитор, Београд
12. Милан Ђурђевић, музички уметник, инструменталиста, композитор, Београд
13. Вук Жугић, менаџер у култури, уредник, Београд
14. Јелена Јовичић, драмски уметник, Београд
15. Зоран Р. Ковачевић, књижевник, новинар, преводилац, Београд
16. Проф. Гордана Крајачић, музички критичар, Београд
17. Жарко Лаушевић, драмски уметник, Њујорк, САД
18. Петар Лукић, протојереј ставрофор, Београд 
19. Ђорђе Милутиновић, менаџер у култури, продуцент, Београд 
20. Проф. мр Предраг Миодраг, музички педагог, диригент, Сремски Карловци
21. Борислав Митић, музички уметник, гитариста, Mонтреал, Канада
22. Зоран Митровић, сликар, керамичар, oрганизатор, Мајданпек
23. Снежана Мишковић - Викторија, музички уметник, вокални солиста, Београд
24. Желидраг Никчевић, књижевник, Београд
25. Наташа Нинковић, драмски уметник, Београд
26. Бранислав Обрадовић, организатор, продуцент, Београд
27. Проф. Галина Павленко Перић, музички педагог, оперски солиста, Пожаревац
28. Љиљана Петровић Зечић, библиотекар, Бањалука, Република Српска
29. Миодраг Петровић, драмски уметник, Нови Сад
30. Иван Пиуковић, музички уметник, инструменталиста, Суботица
31. Проф. Бранка Пујић, драмски уметник, педагог, Београд
32. Драгица Радосављевић, музички уметник, вокални солиста, Београд
33. Љиљана Радошевић, галериста, Београд
34. Богданка Ракић, књижевник, Берлин, Немачка
35. Проф. мр Дијана Сретеновић, музички педагог, харфиста, Београд
36. Александар Стаматовић, оперски уметник, Београд
37. Милица Стаматовић, новинар, уредник, Београд 
38. Владимир Станковић, музички уметник, флаутиста, Нови Сад
39. Игор Станковић, филмски продуцент и организатор, Београд
40. Славица Стефановић, кустос, музејски саветник, Ужице
41. Бранислав Стојановић, менаџер у култури, продуцент, Београд
42. Проф. Љубица Стојиловић, професор српског језика, Петровац на Млави
43. Проф. Душан Стојковић, књижевник, педагог, Младеновац
44. Милан Тодоровић Рубљов, сликар, Врњачка Бања
45. Владимир Томчић, историчар уметности, менаџер у култури, Београд
46. Лидија З. Ужаревић, новинар, глумица-аматер, посленик културе, Крушевац
47. Миомир Филиповић Фића, новинар, публициста, Сремска Митровица 
48. Васил Хаџиманов, музички уметник, композитор, пијаниста, Београд
49. Љиљана Црнић, књижевник, Београд 
50. Звонимир Шимунец, публициста, филмски продуцент, Атина, Грчка

Izvor: "MajdanArt"

Zoran Mitrovic, dobitnik "Zlatne značke" 2015.

Među 50 dobitnika ovog značajnog priznanja je i Zoran Mitrović, slikar, keramičar i organizator iz Majdanpeka. Predsednik je Udruženja "MajdanArt" koje ove godine obeležava 15 godina rada. Osnivač je i organizator međunarodne izložbe "Art u minijaturi" koja okuplja eminentne umetnike iz celog sveta.

Sa timom vrhunskih umetnika, entuzijasta i sa članovima porodice posvećenih umetnosti, organizuje i održava edukativne radionice sa decom, radionice za izradu nakita, simpozijume, izložbe i promoviše kulturni turizam Opštine Majdanpek. 

15. GODINA MAJDANARTA

2001 – 2015.

Zoran Mitrović

“MajdanArt” je neprofitno udruženje osnovano radi ostvarivanja i unapređenja umetnosti, primenjene umetnosti, likovne umetnosti, muzičke umetnosti, pozorišne umetnosti, književnosti, fotografije i filma, kulture i kulturnog turizma kao i radi ostvarivanja i unapređenja međunarodne saradnje u oblasti umetnosti, afirmacije kulturnih i turističkih potencijala, razvoj unikatnih umetničkih suvenira. 

Osnovan je 2001. godine i jedan je od nosioca kulturnih aktivnosti i pokretač inicijativa vezanih za obrazovanje, turizam, međunarodnu saradnju u svim oblastima, afirmaciju ne samo Istočne Srbije i opštine Majdanpek već i države u celini. Svoje aktivnosti realizuje kroz umetničke radionice, međunarodne izložbe, edukativne radionice, konkurse i naučne tribine uz učešće institucija i ustanova kulture iz zemlje i sveta, naučnih radnika i stručnih pojedinaca određenih oblasti.

Umetnička radionica za kreiranje i izradu umetničkog unikatnog nakita "MajdanArt" jedan je od nosioca kulturnih aktivnosti i pokretač inicijativa vezanih za umetnost, kulturu, obrazovanje, turizam, međunarodnu saradnju. Održava se svake godine u septembru, počev od 2001. godine, uz učešće već dokazanih i kreativno potvrđenih umetnika iz zemlje i sveta, kao i studenata završnih godina studija vajarstva. Osnovni radni materijal umetnika je srebro, ali se podrazumeva i mogućnost pojedinih kombinacija u materijalu. Umetnicima su na raspolaganju brojni tehnološki postupci: poliranje, livenje, galvaniziranje, vakumiranje, valjanje, utiskivanje... "MajdanArt" je osmišljen kao sveobuhvatni projekat u kome pored dizajnera nakita, učestvuju modni kreatori, likovni kritičari, naucni radnici i umetnici iz drugih oblasti stvaralaštva sa ciljem novih načina vrednovanja autorskog, odnosno, dizajnerskog nakita. 

Internacionalni simpozijum zlatarstva - MajdanArt odrzava se svake godine u septembru. Umetnici izrađuju umetnički unikatni nakit u zlatu i srebru koristeći sve tehnološke mogućnosti Zlatare Majdanpek. Glavni partneri organizacije simpozijuma MajdanArt su: Fakultet primenjenih umetnosti iz Beograda, Muzej primenjene umetnosti iz Beograda, Zlatara Majdanpek, BalkanKult, Zavod za proučavanje kulturnog razvitka Srbije i pojednici. 

Međunarodna izložba “Umetnost u minijaturi” je osnovana sa ciljem da se prepozna važnost doprinosa umetnika i promoviše razumevanje i poštovanje kvaliteta i raznovrsnosti. Nastala je 2010. godine iz potrebe afirmacije i razvoja umetnosti u malom formatu kroz međunarodnu izložbu i umetničke radionice za dizajn nakita, keramiku, skulpturu, slikarstvo, grafiku, digital art. 

Foto: arhiva “MajdanArt” 

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić 

Veza: Arhiva STV USA Stari sajt

MAGIJA KRUGA KOD SLOVENA

Duša slovenska (27)

"Kolo na mesečini" - Dobrosav Milojević 

(1976. ulje na platnu; 45 x 35 cm) 

Muzej naivne umetnosti, Jagodina

Krug je jedan od najrasprostranjenijih mitopoetskih simbola, vezan za predstave o cikličnom toku vremena („krug života“, „godišnji krug“) i osnovne forme strukturisanja prostora (podela na „svoje“ i „tuđe“) u kojem se krug javlja kao granica zatvorenog, čuvanog prostora.

Ideja kruga realizuje se u čitavom nizu obreda pomoću predmeta kružnog oblika (prsten, venac i sl.) ili radnji kojima se nešto okružuje.

Simboličko kruženje slavskog kolača 

Kružno kretanje ima magijsku snagu: posle svadbe, svekrva i mlada, koja ulazi u kuću, tri puta obilaze oko ognjišta; porodilju vode oko stola da bi joj olakšali bolove; posle porođaja žena s detetom u naručju tri puta obilazi oko stola; ako neko želi nešto da zaboravi, treba tri puta da go optrči oko kuće. Kružno kretanje je značajan sastavni deo medicinske prakse. Vidari kruže rukom iznad bolesnog mesta. Obredna kola se igraju u krug.

Obredne igre uoči Đurđevdana

Istovremeno, kružno kretanje je karakteristično za nečistu silu (čoveka „zavrti“ vihor, šumski duh ga vodi ukrug, krugovi ostaju na mestu na kome su igrale vile itd.). Presecanje granice takvog kruga je opasno po čeveka, preti mu bolešću ili smrću. 

Smatralo se da najveću magijsku snagu ima prsten. Semantika prstena zasniva se na zaštitnim svojstvima metala i magiji kruga. Prsten je kod Slovena simbol venčanja i braka, takođe i amajlija za zaštitu od nečiste sile.

Starinski prsten 

U svadbenom obredu, prsten je simbol novog socijalnog statusa mladih, njihovog povezivanja; obavlja funkciju zaštite, a u nekim situacijama može zamenjivati mladoženju i nevestu. Prilikom prosidbe, prstenovanja, veridbe ili venčanja dve strane su razmenjivale prsten. Prihvatanjem ili davanjem prstena devojka je iskazivala svoju saglasnost na udaju. Ako bi devojku pokušali da prinude na brak, ona bi se protivila tome da joj otac stavi prsten. 

Prilikom mešenja svadbenog kolača u brašno su bacali prsten mladoženje ili prstenje oboje mladih a ponekad su kroz prsten sipali vodu. Kod Istočnih Slovena su razmenjivali prsten tako što su ih spuštali u čašu sa vinom što je takođe imalo značenje zaštite. 

Venčano prstenje korišćeno je i u drugim obredima: njih su stavljale lazarice za vreme prolećnih obilazaka; smatrano je da žena koja mesi hleb na Božić mora imati prsten na ruci, inače će hlebovi biti „nečisti“ (Srbija). Prstenje, zajedno sa drugim predmetima, stavljali su na trpezu koja je iznošena iz kuće u slučaju da se pojave gradonosni oblaci (Dragačevo). 

Ponekad su s venčanim prstenom sahranjivali pokojnika verujući da će mu on pomoći na putu za „onaj svet“. 

U narodnoj medicini kao zaštita od crne magije korišćeno je venčano prstenje i prsten nađen u grobu. Radi lečenja čmička na oku, bolesno mesto su okruživali venčanim prstenom; prsten su nosili da ih ne bi bolele ruke; stavljali su ga u vodu za kupanje deteta koje boluje od sušice ili žutice. Smatralo se da će se krvarenje iz nosa brzo zaustaviti ako nekoliko kapi krvi prođe kroz prsten skinut sa ruke pokojnika (Timočka krajina). 

Prilikom teških porođaja babica je, pored ostalog, s porodilje skidala prsten i drugii nakit, davala joj da pije vodu kojom je oprano venčano prstenje. Ako dve porodilje ukrste poglede, umreće im deca – da do toga ne bi došlo bilo je potrebno da razmene prsten. Radi zaštite novorođenčeta, stavljali su mu pod glavu prsten, kupali ga u vodi u koju je bio stavljen srebrni prsten ili novčić. Takođe, kao apotropej, trebalo je nositi prsten za vreme trudnoće. 

U nizu magijskih radnji bilo je uključeno gledanje kroz prsten. Zatvoreni krug prstena osmišljavan je kao simbol zatvorenosti, čuvanja svojeg za sebe. Kada bi svatovi išli po nevestu, ona se trudila da prva pogleda mladoženju kroz prsten. Ako je jedan od supružnika odlazio iz porodice, onaj koji je ostajao trebalo je da ga kradom pogleda kroz venčani prsten (Metohija); da bi se dobila parnica na sudu, trebalo je pogledati sudiju kroz prsten skinut s ruke pokojnika (Timočka krajina). 

U svojstvu zaštite i radi lečenja stoke muzli su krave i ovce kroz prsten. Tako su muzli kravu ako bi joj se pojavila krv u mleku i posle teljenja. Na Đurđevdan su kroz prsten muzli ovcu koja se prvi put ojagnjila. Kada bi se krava prvi put telila, domaćica je skidala svoj prsten i drugi nakit, bojeći se da joj ne „naškodi“. 

U agrarnoj magiji su prsten sa zavezanim crvenim koncem spuštali u posudu sa žitom, koja je bila pripremljena za setvu (Đevđelija). Pripremljeno žito za obredno sejanje su , uz bajanje, propuštali kroz prsten. 

U gatanjima prsten simbolizuje brak, ređe bogatstvo i blagostanje. U devojačkim gatanjima prstenje stavljeno u posudu s vodom, simbolizovalo je devojke – vlasnice prstena. U trenutku vađenja iz posude, svakoj je namenjivana pesma koja je kazivala ko će joj biti suđenik. U drugim gatanjima, prsten su stavljali uz druge predmete – simbole; stavljali su prsten pod jastuk; na prst desne noge pre spavanja, očekujući da će videti u snu suđenika. Domaćica je stavljala prsten u kašu skuvanu na Novu godinu: ako ga nađe domaćin, to je bio predznak blagostanja u kući.

Literatura:

1. MITOVI I MITOLOGIJA 

2. SLOVENSKA MITOLOGIJA

SIMBOLIKA PRSTENA

U hrišćanstvu prsten simbolizuje slobodno prihvaćenu vernu privrženost. Dovodi se u vezu sa vremenom i kosmosom. Kad Pitagora piše: Ne stavljajte božju sliku na prsten, kaže da se bog ne sme spajati sa vremenom. Isto se može protumačiti na još dva načina: na biblijski, da ne treba prizivati ime Božje uzalud, i na etički, da je preko potrebno osigurati slobodno i nesputano postojanje.

Među brojnim primerima dovoljno je navesti venčani i pastirski prsten, kao i prsten Ribara koji služi kao papinski pečat, a lomi se u trenutku papine smrti; time se pokazuje kako je bitna svrha prstena da obeleži vezu, da priveže. Javlja se kao znak saveza, zaveta, zajednice i zajedničke sudbine.

Prvi hrišćani su po uzoru na pagane nosili prstenje, pa je Klement Aleksandrijski vernicima svoga vremena savetovao da na oku prstena bude lik golubice, ribe ili sidra.

Vitezovima je bilo dopušteno da nose zlatan prsten. Kod sveštenika prsten simbolizuje njihovo mističko venčanje sa Gospodom.

Na ezoteričkom planu prsten ima magičnu moć. U smanjenom obliku predstavlja pojas koji je zaštitnik mesta koje čuva blago ili tajnu. Domoći se prstena znači otvoriti vrata, ući u dvorac, pećinu, raj, itd. Staviti prsten sebi ili ga nataknuti na nečiji prst znači nameniti sebe ili prihvatiti dar drugoga kao isključivo ili uzajamno blago.

Po legendi, Solomon je mudrost dugovao prstenu. Arapi pričaju da je jednog dana pečatom toga prstena obeležio sve demone koje je skupio tokom svojih predskazivanja, pa su postali njegovi robovi. Jedanput je u Jordanu izgubio prsten, pa je, da bi ponovo stekao pronicljivost, morao da čeka da mu ga donese neki ribar. Možda je Solomonu prsten oteo neki zavidljivi duh, mislili su ezoterički pisci, da bi se koristio njegovom moći, sve dok ga Bog nije prsilio da ga baci u more, kako bi bio vraćen Solomonu. Taj prsten je bio simbol znanja i moći koju je Solomon imao nad drugim bićima. On je kao ognjeni pečat, primljen od neba, koje označava svoju duhovnu i materijalnu nadmoć. Podseća na ostale čarobne prstenove.

Neki prstenovi čija se simbolika menja, postali su čuveni, pre svega kod Grka. Pošto ga je Heraklo oslobodio, Prometej je morao da pristane da na prstu nosi gvozdeni prsten, na kojem je bio optočen komadić kamena u znak sećanja na kavkasku stenu za koju je bio prikovan i na okove, te kao znak pokornosti Zevsu. Prsten je simbol te pokornosti, koja je ujedno nametnuta i prihvaćena, a zauvek povezuje dva bića.

Tu je i Polikratov prsten: Fortuna se neprestano smešila tom kralju, pa je on, uveren da takvo povlašćeno stanje ne može da potraje, odlučio da dobrovoljno žrtvuje neki dragoceni predmet do kojeg mu je stalo: sa vrha kule bacio je u more prsten, ukrašen prekrasnim smaragdom. Progutala ga je riba, koju je uhvatio ribar, pa je prsten vraćen Polikratu. Taj prsten je bio određen da sudbinu vrati u njen magični krug; more je odbacilo žrtvu. Darije je poveo rat protiv Polikrata koji je pobeđen i umro je prikovan na krst. Tako taj prsten simbolizuje sudbine koje se čovek ne može osloboditi; izraz je nerazrešive veze. Polikrat je hteo da ga pokloni kao naknadu, ali bogovi prihvataju samo ono što su sami odlučili da uzmu, a njihovu odluku ne može da izmeni nikakvo materijalno ili spektakularno odricanje. Postoji samo unutrašnja žrtva, a to je prihvatanje sudbine.

Gigov prsten, o čijem nam pronalasku priča Platon, podjednako je bogat simboličkim značenjima: Gig je bio pastir u službi tadašnjeg Lidijskog kralja. Jednom je padala jaka kiša i bio je zemljotres. Tada je pukao jedan deo zemlje i otvorila se pećina baš na onom mestu gde je on napasao stoku. On to primeti, zadivi se i siđe u pukotinu. Tamo je, kaže priča, video čudnovate stvari i jednog šupljeg bronzanog konja. Na tome konju su bili otvori i kad se pastir sagnuo, video je unutra mrtvaca većeg nego što su obični ljudi – tako mu se bar činilo. Leš nije imao na sebi ništa drugo sem zlatnog prstena na ruci. On ga uze i izađe.
Gig je, noseći taj prsten, otkrio kako poseduje moć da postane nevidljiv, pa je tako stekao bogatstvo. Njegova čarolija deluje samo kada Gig oko svoga prstena okrene prema sebi u unutrašnjoj strani dlana. Prave snage su u nama, a nevidljivost dobijena od prstena je povlačenje iz spoljnog sveta da bi se dostigle i pronašle bitne pouke, one što dolaze iz unutrašnjeg sveta. Gigov prsten, dakle, simbolizuje najvišu tačku unutrašnjeg života, možda samu mistiku. Bipolarnost simbola nalazi se, međutim, unutar nas samih: moć prstena može da vodi u mistička osvajanja, ali, magičnim izopačenjem, i u zločinačke pobede i do tiranije. To se Gigu u ovoj priči i dogodilo.

 
Literatura:

J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza:

- Arhiva STV USA Stari sajt
- Kuća kreativnog življenja
- STV USA Novi sajt