MOJ PAR

Susret (11)

Bio je prvi dan proleća i naš poslednji susret.

S posla sam otišla u Dom za stare na Bežanijskoj kosi. Bio je najmlađi član zajednice na poslednjem putovanju... Sedeo je na klupi. Poljubila sam mu obraz i milovala ruku.

„Šta imamo za domaći? Zaboravio sam.“

„Pisaćemo zajedno. Ne brini.“

Moj par. Sedeli smo zajedno u klupi od V do VIII razreda. U prvoj klupi. Ja - što nisam videla dobro (kratkovida sam i nisam htela da nosim naočare), on - da bi bio na očima (bio je najbezobrazniji u razredu, a i šire...).

Tražio je od mene da ostanem posle časova i da mu pomognem da uradi domaće zadatke.

„Čeka me, bre, banda! Danas se tabamo sa trinaesticom (paviljon na Novom Beogradu).“

Na maturskoj zabavi nisam htela da igram sa njim. Rekla sam mu:
"Ne slažemo se. Bili bi smešan par.“ (Bio je najviši dečak u školi.) 

„Zapamtiću ti ovo. Sa nama je gotovo! Nisi mi više ništa,“ i otišao je sa proslave.

Znali smo, preko prijatelja, gde su nas životni putevi odveli...
Sreli smo se slučajno u gradu posle 12 godina.

„Ista si... Zašto nisi ostala moj par!“

Smejali smo se i pili kafu u bašti „Kod konja“. (Bilo je proleće.)
Osećala sam se kao devojčica. Sedeli smo dugo...

Živeo je sam. Bio je profesor filozofije, književnik...
i dobitnik psihijatrijske dijagnoze.

Kada bih ga posetila u domu, osećala sam da je bio priseban.

Nadica Janić