Reportaža
LJUDI PORED NAS (11)
Kažu, žena drži tri stuba kuće, a u porodici Milošević iz Starih Banovaca, Milica je do nedavno držala sva četiri stuba. Potpora su bili deca i muž, a temelj ljubav.
Kada su došli sa Kosova u Stare Banovce, davne 1983. godine, počeli su novi život bez ičega. Sin i kćerka su im bili sve. Mirko, građevinski tehničar, otišao je u inostranstvo da radi a Milica se posvetila deci. Mirko je povremeno dolazio kući i samo što bi se privikli, on im je ponovo nedostajao.
Za Milicu i Mirka „daleko od očiju“ nije bilo i „daleko od srca“. Razdaljina ih je spajala. Ljubav je postajala još čvršća.
Milica je odrasla u sredini gde se teško živelo. Mnogo se radilo, malo se imalo. I uvek trpelo – ćutke. Nije se menjala. Kako je satkana, tako živi... Samoću je osećala ali nije dozvoljavala da je obezvolji. Završivši kućne poslove, sa decom bi uređivala vrt iza kuće. Deca su joj kroz igru pomagala. Delila je sa njima radost ukusa prvih jagoda i uživala u lepoti crvenih božura.
Radost koju je osećala u vrtu ne napušta je ni danas. Deca su odrasla, a Mirko je sada sa njom u vrtu. Vrt nije više obična baštica sa malim plastenikom za rasad paradajza. Uz Mirkovu pomoć, plastenici su se umnožavali a potom prerasli u veliki, savremeni plastenik od 300 m2. Po opremi – na nivou holandskih. A u njemu raj.
„Milica je sada pošteđena svih fizičkih poslova“, priča Mirko šaljivim tonom. „Postala je stručnjak za hortikulturu. Koristi Internet, a na literaturi koju dobija iz inostranstva pozavideli bi joj botaničari. Ja joj koričim članke o gajenju cveća koje isecam iz mnogih časopisa. Imam tri „izdanja“... Moram da je hvalim!
Milici ne silazi osmeh sa lica. Neka rumen je obliva i podseća me na sramežljivu seosku devojčicu. I o njenim priznanjima, nagradama i zahvalnicama priča Mirko.
„Tri godine zaredom je nagrađivana za najlepše uređenu terasu. Dobila je zahvalnice Pokreta gorana Stare Pazove i mnogih ustanova za saradnju i izuzetan doprinos u očuvanju životne sredine, nagrade na izložbama cveća u Staroj Pazovi, Rumi, Beogradu. Moram da kažem da Milica ima još jednu pasiju. Pravi herbarijum. Neda da se bacaju cvetovi koji moraju da se razređuju“, hvali je Mirko.
„Kada budem počela da slikam cvećem, prvu sliku ću pokloniti mom Mirku“, najzad se osmelila Milica. „Biće to buket crvenih božura.“
Nadica Janić
„Pazovačke novine“, april 2005.
LJUDI PORED NAS (11)
Kažu, žena drži tri stuba kuće, a u porodici Milošević iz Starih Banovaca, Milica je do nedavno držala sva četiri stuba. Potpora su bili deca i muž, a temelj ljubav.
Kada su došli sa Kosova u Stare Banovce, davne 1983. godine, počeli su novi život bez ičega. Sin i kćerka su im bili sve. Mirko, građevinski tehničar, otišao je u inostranstvo da radi a Milica se posvetila deci. Mirko je povremeno dolazio kući i samo što bi se privikli, on im je ponovo nedostajao.
Za Milicu i Mirka „daleko od očiju“ nije bilo i „daleko od srca“. Razdaljina ih je spajala. Ljubav je postajala još čvršća.
Milica je odrasla u sredini gde se teško živelo. Mnogo se radilo, malo se imalo. I uvek trpelo – ćutke. Nije se menjala. Kako je satkana, tako živi... Samoću je osećala ali nije dozvoljavala da je obezvolji. Završivši kućne poslove, sa decom bi uređivala vrt iza kuće. Deca su joj kroz igru pomagala. Delila je sa njima radost ukusa prvih jagoda i uživala u lepoti crvenih božura.
Radost koju je osećala u vrtu ne napušta je ni danas. Deca su odrasla, a Mirko je sada sa njom u vrtu. Vrt nije više obična baštica sa malim plastenikom za rasad paradajza. Uz Mirkovu pomoć, plastenici su se umnožavali a potom prerasli u veliki, savremeni plastenik od 300 m2. Po opremi – na nivou holandskih. A u njemu raj.
„Milica je sada pošteđena svih fizičkih poslova“, priča Mirko šaljivim tonom. „Postala je stručnjak za hortikulturu. Koristi Internet, a na literaturi koju dobija iz inostranstva pozavideli bi joj botaničari. Ja joj koričim članke o gajenju cveća koje isecam iz mnogih časopisa. Imam tri „izdanja“... Moram da je hvalim!
Milici ne silazi osmeh sa lica. Neka rumen je obliva i podseća me na sramežljivu seosku devojčicu. I o njenim priznanjima, nagradama i zahvalnicama priča Mirko.
„Tri godine zaredom je nagrađivana za najlepše uređenu terasu. Dobila je zahvalnice Pokreta gorana Stare Pazove i mnogih ustanova za saradnju i izuzetan doprinos u očuvanju životne sredine, nagrade na izložbama cveća u Staroj Pazovi, Rumi, Beogradu. Moram da kažem da Milica ima još jednu pasiju. Pravi herbarijum. Neda da se bacaju cvetovi koji moraju da se razređuju“, hvali je Mirko.
„Kada budem počela da slikam cvećem, prvu sliku ću pokloniti mom Mirku“, najzad se osmelila Milica. „Biće to buket crvenih božura.“
Nadica Janić
„Pazovačke novine“, april 2005.
.JPG)
2 коментара:
Bozuri su divno cvece. Nekada smo ih imali u dvoristu stare kuce, u domu gde sam odrasla. Sve ih redje vidjam po bastama, osvojile su ih neke nove sorte cveca. Kao i uvek, junaci Vasih prica osvajaju jednostavnoscu i lepotom.
Božur, cvet kosovskih rana, cvet Lazara i Obilića, cvet novih prognanika, kao nijedan, mislim, nije dobio tu mitsku dimenziju.Ako se ne varam, Momo Kapor je napisao priču o "prognanom božuru", o tome kako se on ne može drugde primiti, osim na Kosovu. U mom vrtu imala sam jedan. Bio je beo. A kad-god vidim crveni božur jedino što pomislim je Kosovo. I samo Kosovo
Постави коментар