Feljton
STRADALNICI (4)
Kada te upotrebe poput krpe
na nekom raskršću istorije,
samo si delić smeća iz hrpe
za koju nikoga briga nije.
Stihovi pukovnika u penziji Slobodana Perića, izbeglice iz Korduna, pesnika i humaniste, govore umesto njega. Kada govori uz širok osmeh, srdačno i toplo, to je Slobodan oslobođen svoje ranjene duše; kada govori Slobodanova duša – to je stih.
Ja sam vojnik pogođen u dušu
„Ja sam podvojen čovek. To je moj usud. Branim se smehom a beležnicu nosim kao sedativ. Moja najintimnija razmišljanja, emocije, sećanja, moram da „iznesem“ iz duše jer ... boli me. Ja sam vojnik pogođen u dušu“, priča Slobodan Perić povlačeći nežno šaku preko korica svoje nove zbirke pesama „Ranjene duše“.
Dolaskom u Staru Pazovu Slobodan se opredelio za život – pun i nesebičan. Ne zanemarujući porodične obaveza, višestruko je društveno angažovan. Kao član Udruženja za pomoć izbeglicama iz Hrvatske pomogao je preko 670 porodica iz Hrvatske da ostvare prava na osnovu pogibije svojih članova.
„Na srcu nosim svaku žrtvu. Moralno su me zadužili i doživljavam kao da su moja porodica“, kaže Slobodan.
Moja Srna je personifikacija sve dece
„Pročitajte pesmu „Smrt na cesti“. To je moje stradanje. Moja Srna je personifikacija sve dece... Kada sam prihvatio maleno beživotno telo, u očaju sam pomislio da je to moja unuka Srna. Krvavo mrtvo dete... Ne, to nije Srna...i Srnina kosa je plava ali nije prava. Vetar kosom pokriva lice devojčice... Zašto sam video moju Srnu? Kako li se zvala devojčica, nečija Srna?
Uveče, u polumraku, moja beležnica je primila još jedan zapis Apokalipse:
Zajedno s majkom,
na cesti smrti,
zatekla ih ova
patnja i jad.
Na postelji
drhtavo crvenoj
samo se prepoznaje
plavi šal.
I sa ove vremenske distance pitanja me guše, a odgovora se plašim. Dobrovoljno sam iz JNA angažovan kao pukovnik Vojske Republike Srpske Krajine. Porodica je ostala u Slavoniji. Svaki kontakt je bio nemoguć. Strahovao sam za njih. U hrvatskim novinama je izašao članak da je pukovnik Slobodan Perić poginuo, a u stvari bio sam ranjen. Tako je moja porodica saznala da sam mrtav. Mene obavštavaju da mi je porodica stradala u vojnoj akciji „Bljesak“. Bio sam očajan. U trenucima zatišja ili predaha, ili jednostavno na vojničkoj torbi ili u „Kompanjoli“ morao sam da pišem stihove. Kao dete koje posle plača nastavlja da se igra i prstićima ostavlja trag u prašini, moja duša je ostavljala trag u stihovima o nečoveštvu, o besmislu rata, o mom besmisli i postojanju u besmisli.
Ulazimo u selo... Smrad paljevine, smrti. Dečak drži granatu u ruci. Pored njega veselo kuče i njegov mrtvi brat. Prekinuo sam ih u igri. Dečak me gleda bez straha. Taj pogled neću nikada zaboraviti. S takvim prezirom niko me nikada nija pogledao... Eto, to je moje stradanje! Da li samo moje?... Prilazim mu. On u odbranu uzima kuče. U očima mržnja.
Tog maglovitog jutra, 25. januara 1991. u Glini, nastaju stihovi:
Priđoh mu malo bliže
sebi ga htedoh uzeti,
on samo prigrli kucu
i pogledom mi zapreti.
Prezreno gleda u mene,
pogledom kao da se čudi:
Zar u nečoveštvu ovom
još ima ljudi?
Tog maglovitog jutra shvatio sam da sam zalutao u životu. Zašto sam ovde – pitao sam se. Zašto sam ovde – ako sve ima razlog?"
Zalutao sam u vojsku – zbog sirotinje
Slobodan nervozno lista knjigu, kao da nešto traži, u stvari pribira misli... smiruje dušu, a onda me šeretski pogleda:
„Znate, ja sam zalutao u vojsku – zbog sirotinje. U ono vreme, kada siromašan mladić ode na vojnu akademiju stiče mnoge privilegije, dobar životni standard, kulturu. Roditelji su me poslali. A ja sam želeo da se bavim književnošću, da ne izlazim iz biblioteke, da pišem romane...“
Zabranio bih rat
„Vojni zanat je najsurovija delatnost. Da li je ponos biti vojnik? Naš srpski etnos slavi Smrt a ne Život. Rađaju se deca – Srbi kažu: „Jedno za plug, drugo za pušku.“ Ili: „Časno je poginuti“, „Bolje grob nego rob“. Ti recidivi prošlosti nas prate i danas. „Svi ćemo do zadnjeg izginuti za Srbiju“. Pa, kome onda Srbija! „Hrabra majka suzu nije pustila“. Ne! Hrabra majka sada plače... Ukinuo bih vojsku, zabranio rat. Posle svega što sam preživeo, verujem samo u hrabro srce da iznedri toplu ljudsku reč i oštrinu uma koja će da saseče nepravdu i zlo.
Pitam se i danas da li sam nekom ubio sina. Pucao sam. Video sam cev i vatru. Lica nisam video. Ni oni moje lice... Gde su nam bila srca?
U Banjaluci, 2. maja 1995. na cesti, u koloni izbeglica ugledah moju suprugu Miru, kćerku Slobodanku i Srnu. Prilazim im kao u snu. Grlim ih i plačem... A vojnik Slobodan Perić nikada nije plakao! I još jednom Vam kažem: zabranio bih rat.“
Stradanje je ranjena duša
Slobodan odlaže knjigu pesama „Ranjene duše“. Gleda u prazne ruke. Na licu grč.
„Imam orah na Kordunu. Kada se sestra odande nedavno vratila, kaže mi: „Orah se suši“. A ja njoj: „On za mnom tuguje“.
Ne žalim za izgubljenom imovinom. I ne treba mi. Nemam ni kola. Sve je ostalo u Slavoniji. Baš sve... i albumi sa dečjim fotografijama. U Pazovu sam došao sa krvavom uniformom i mojom pesmaricom...Stradanje nije gubitak imovine. Stradanje je ranjena duša. Kada se čitavom narodu rani duša – to je masovna patnja.“
Nadica Janić
„Pazovačke novine“, januar 2007.
STRADALNICI (4)
Kada te upotrebe poput krpe
na nekom raskršću istorije,
samo si delić smeća iz hrpe
za koju nikoga briga nije.
Stihovi pukovnika u penziji Slobodana Perića, izbeglice iz Korduna, pesnika i humaniste, govore umesto njega. Kada govori uz širok osmeh, srdačno i toplo, to je Slobodan oslobođen svoje ranjene duše; kada govori Slobodanova duša – to je stih.
Ja sam vojnik pogođen u dušu
„Ja sam podvojen čovek. To je moj usud. Branim se smehom a beležnicu nosim kao sedativ. Moja najintimnija razmišljanja, emocije, sećanja, moram da „iznesem“ iz duše jer ... boli me. Ja sam vojnik pogođen u dušu“, priča Slobodan Perić povlačeći nežno šaku preko korica svoje nove zbirke pesama „Ranjene duše“.
Dolaskom u Staru Pazovu Slobodan se opredelio za život – pun i nesebičan. Ne zanemarujući porodične obaveza, višestruko je društveno angažovan. Kao član Udruženja za pomoć izbeglicama iz Hrvatske pomogao je preko 670 porodica iz Hrvatske da ostvare prava na osnovu pogibije svojih članova.
„Na srcu nosim svaku žrtvu. Moralno su me zadužili i doživljavam kao da su moja porodica“, kaže Slobodan.
Moja Srna je personifikacija sve dece
„Pročitajte pesmu „Smrt na cesti“. To je moje stradanje. Moja Srna je personifikacija sve dece... Kada sam prihvatio maleno beživotno telo, u očaju sam pomislio da je to moja unuka Srna. Krvavo mrtvo dete... Ne, to nije Srna...i Srnina kosa je plava ali nije prava. Vetar kosom pokriva lice devojčice... Zašto sam video moju Srnu? Kako li se zvala devojčica, nečija Srna?
Uveče, u polumraku, moja beležnica je primila još jedan zapis Apokalipse:
Zajedno s majkom,
na cesti smrti,
zatekla ih ova
patnja i jad.
Na postelji
drhtavo crvenoj
samo se prepoznaje
plavi šal.
I sa ove vremenske distance pitanja me guše, a odgovora se plašim. Dobrovoljno sam iz JNA angažovan kao pukovnik Vojske Republike Srpske Krajine. Porodica je ostala u Slavoniji. Svaki kontakt je bio nemoguć. Strahovao sam za njih. U hrvatskim novinama je izašao članak da je pukovnik Slobodan Perić poginuo, a u stvari bio sam ranjen. Tako je moja porodica saznala da sam mrtav. Mene obavštavaju da mi je porodica stradala u vojnoj akciji „Bljesak“. Bio sam očajan. U trenucima zatišja ili predaha, ili jednostavno na vojničkoj torbi ili u „Kompanjoli“ morao sam da pišem stihove. Kao dete koje posle plača nastavlja da se igra i prstićima ostavlja trag u prašini, moja duša je ostavljala trag u stihovima o nečoveštvu, o besmislu rata, o mom besmisli i postojanju u besmisli.
Ulazimo u selo... Smrad paljevine, smrti. Dečak drži granatu u ruci. Pored njega veselo kuče i njegov mrtvi brat. Prekinuo sam ih u igri. Dečak me gleda bez straha. Taj pogled neću nikada zaboraviti. S takvim prezirom niko me nikada nija pogledao... Eto, to je moje stradanje! Da li samo moje?... Prilazim mu. On u odbranu uzima kuče. U očima mržnja.
Tog maglovitog jutra, 25. januara 1991. u Glini, nastaju stihovi:
Priđoh mu malo bliže
sebi ga htedoh uzeti,
on samo prigrli kucu
i pogledom mi zapreti.
Prezreno gleda u mene,
pogledom kao da se čudi:
Zar u nečoveštvu ovom
još ima ljudi?
Tog maglovitog jutra shvatio sam da sam zalutao u životu. Zašto sam ovde – pitao sam se. Zašto sam ovde – ako sve ima razlog?"
Zalutao sam u vojsku – zbog sirotinje
Slobodan nervozno lista knjigu, kao da nešto traži, u stvari pribira misli... smiruje dušu, a onda me šeretski pogleda:
„Znate, ja sam zalutao u vojsku – zbog sirotinje. U ono vreme, kada siromašan mladić ode na vojnu akademiju stiče mnoge privilegije, dobar životni standard, kulturu. Roditelji su me poslali. A ja sam želeo da se bavim književnošću, da ne izlazim iz biblioteke, da pišem romane...“
Zabranio bih rat
„Vojni zanat je najsurovija delatnost. Da li je ponos biti vojnik? Naš srpski etnos slavi Smrt a ne Život. Rađaju se deca – Srbi kažu: „Jedno za plug, drugo za pušku.“ Ili: „Časno je poginuti“, „Bolje grob nego rob“. Ti recidivi prošlosti nas prate i danas. „Svi ćemo do zadnjeg izginuti za Srbiju“. Pa, kome onda Srbija! „Hrabra majka suzu nije pustila“. Ne! Hrabra majka sada plače... Ukinuo bih vojsku, zabranio rat. Posle svega što sam preživeo, verujem samo u hrabro srce da iznedri toplu ljudsku reč i oštrinu uma koja će da saseče nepravdu i zlo.
Pitam se i danas da li sam nekom ubio sina. Pucao sam. Video sam cev i vatru. Lica nisam video. Ni oni moje lice... Gde su nam bila srca?
U Banjaluci, 2. maja 1995. na cesti, u koloni izbeglica ugledah moju suprugu Miru, kćerku Slobodanku i Srnu. Prilazim im kao u snu. Grlim ih i plačem... A vojnik Slobodan Perić nikada nije plakao! I još jednom Vam kažem: zabranio bih rat.“
Stradanje je ranjena duša
Slobodan odlaže knjigu pesama „Ranjene duše“. Gleda u prazne ruke. Na licu grč.
„Imam orah na Kordunu. Kada se sestra odande nedavno vratila, kaže mi: „Orah se suši“. A ja njoj: „On za mnom tuguje“.
Ne žalim za izgubljenom imovinom. I ne treba mi. Nemam ni kola. Sve je ostalo u Slavoniji. Baš sve... i albumi sa dečjim fotografijama. U Pazovu sam došao sa krvavom uniformom i mojom pesmaricom...Stradanje nije gubitak imovine. Stradanje je ranjena duša. Kada se čitavom narodu rani duša – to je masovna patnja.“
Nadica Janić
„Pazovačke novine“, januar 2007.
.JPG)
Нема коментара:
Постави коментар