ZAPIS NA BELOJ STENI

 Priče iz Usnilog grada (30)

"Zapis"
(mixed media; 15 x 15 cm)
 Autor: Nadica Janić

Sedi dečak na Beloj steni zagledan u svoje srce koje vidi u oblaku. I trgne se, uplašen. Crna ptica ispisuje trag na Plavom putu. Nosi vetar slova, ukršta ih u reči, stvara slike. Ugleda dečak svoje pretke, tamo, u Beskraju. Iz šarene tkane torbice vadi pisaljku i glinenu tablicu i ispisuje:

"Majko moja, Zemljo moja, Rode moj, ptica mi kazuje…“

Kao očajan krik nevernice sa rastrgnutom pletenicom, kao bolan uzdah starog i nemoćnog oca koga se sin oslobađa tupim udarcem maljem po pogači na njegovoj glavi, kao ostarela staramajka, bolna, obnevidela, kao plač gladnog deteta, kao čemer i vapaj na ugašenom ognjištu, vrišti Crna ptica zlosutnica. Drhtala je ruka dečaka od kletve majke i predaka. Zaplaka od bola okamenjen dečak. Crna ptica prozbori:

Što to plačeš

Moj tiću

Kamenčiću

Kao da te majka

Od sise oturila

Ni kap kreča u tebi

Eno ti oca u trnju

Traži gnjidu života

Nije ti Bog dao suze

Nego kapi voska

Koje kaplju

Po tebi okamenjenom

(Slobodan Ristović, iz zbirka pesama „Lapot“)

Spusti se noć.

Osvane dan.

Pomilovan, obasjan suncem, zapisuje dečak na tablici:

"Majko moja, Zemljo moja, Rode moj, praštajte nam za zadanu bol, praštajte nam na zaboravu. Ovaj život nas guši. Ne znamo šta radimo."

I siđe dečak sa Bele stene vedar, slobodan, i ode u Svet.

I danas, ako se zagledate čista srca u oblake, pojaviće se Čudo. Duša čita i neviđeno, nedoživljeno. Jer prvo beše Reč i Reč beše od Boga.

Nadica Janić