RAZBIJEN OSMEH

Sećanje (14)

"Razbijen osmeh"

(akvarel na papiru; 40 x 40 cm)
Autor: Nadica Janić

Došao je po mene sa čudnim koferom da me vodi u staru porodičnu kuću u Surčinu, da zajedno  provedemo zimski raspust.

- Šta je to, ujko?

- Gramofon, lepa moja. Slušaćemo ploče.

Silno uzbuđenje me je obuzelo. Sve vreme vožnje autobusom mislila sam kako će ploča da se vrti... kako ćemo slušati muziku. Držao me je za ruku, pričao. Gledala sam ga. Moj ujak je najbolji. Zna sve. Ume sve. Daje mi sve.

- Jedva čekam...

Samo se nasmejao i zagrlio me.

Došao je taj trenutak.

- Budi mirna. Samo slušaj. Ovo je Net King Kol, „Mona Liza“...

A posle mi je pričao o najlepšoj slici, o čarobnom osmehu koji se vidi iz svih uglova.

Poželela sam da imam takav osmeh. I stvori se na mom licu. U oba ogledala, sa svih strana se video.

- Pazi! Razbiće se, oštar glas moje bake.

Uplašena, ispustila sam ogledalo. Sagla sam se da pokupim. U svakom delu razbijenog ogledala bio je moj osmeh. Iskrivljen, nestvaran... razbijen.

Bilo mi je devet godina, a možda kao i sada - svejedno.

Nadica Janić