среда, 03. јануар 2018.

PONOS


Sećanje (3)




















Detinjstvo gradi čoveka. Mnogi događaji u ranom detinjstvu temelj su naših  strahova, iluzija i stavova prema ljudima.  

U želji da meni, nežnoj devojčici, bude dobro, ostavljali su me leti po Beogradu, babi, tetki, ujaku, ostavljali u Surčinu. Ja sam želela da sam sa sestrama, da se svađamo, da sam nemirna. Gde su me ostavljali bila sam setna, mirna... Strah od ostavljanja prati me ceo život.

Imala sam žuticu u prvom razredu. Tada je i kuća napravljena na Bežanijskoj kosi, a do tada smo živeli u Surčinu, u iznajmljenoj kući. Posle bolnice su me ostavili kod babe da u Surčini završim II razred. Pred Božić, roditelji i sestre su došli da me obiđu. Doneli su mi poklone, novu kapu i šal, slatkiše. 

Mama iz torbe vadi sivi zamotuljak. 
"Probaj, prevrnula sam moj kaput i sašila ti novi". 

Oblačim. Iz rukava vire samo vrhovi prstiju. Jeza niz telo. "Mislila je da sam porasla", prostruji mi kroz glavu. Jedva zadržavam suze od samosažaljenja. 

"Zašto plačeš?", pita mama u neverici, sa osmehom koji me je još više rastužio. 

Gordana, četiri godine starija sestra, uvek me je zadirkivala i ismejavala. Kroz smeh mi se unela u lice:
”Progutao te kaput. Gde si? " 

Drhtala mi je vilica. Zašto sam plakala, znam sada. Dečja patnja je neiskaziva.


Nadica Janić

Нема коментара: