Sećanje (13)
Nadica Janić, 8 godina
Zemunska bolnica, januar 1956. godine. Imala sam osam godina. Žutica. Velika soba sa puno kreveta. Časna sestra me dovela do kreveta. Sela sam, uplakana, uplašena. Ruke u krilu, pogled spušten.
Malena ruka na mojoj ruci. Ugledah nebo u njegovim očima.
„Ja sam Žarko“, reče sa osmehom dečak pored mog kreveta. "Ne boj se."
Budili smo se sa spojenim pogledom. Pričali smo, smejali se. Jedno drugo bodrili da pojedemo sve što nam daju. I kada ugase svetlo pred spavanje, gledali smo se.
Žarko je izašao iz bolnice pre mene. On je bi treći razred. Kada su pakovali njegove stvari, poklonio mi je knjigu "Kroz pustinju i prašumu". Čitala sam je u tri životna doba. I uvek sve doživljavala drugačije. Ali dečak Staša i devojčica Nel smo uvek bili Žarko i ja.
Gde je sada dečak sa plavim očima?
Žarko je izašao iz bolnice pre mene. On je bi treći razred. Kada su pakovali njegove stvari, poklonio mi je knjigu "Kroz pustinju i prašumu". Čitala sam je u tri životna doba. I uvek sve doživljavala drugačije. Ali dečak Staša i devojčica Nel smo uvek bili Žarko i ja.
Gde je sada dečak sa plavim očima?
%20Autor%20Nadica%20Jani%C4%87.jpg)
%20%20Foto%20Nadica%20Jani%C4%87.JPG)
Нема коментара:
Постави коментар