MLADENCI – PRAZNIK U SPOMEN ČETRDESET MUČENIKA

Duša slovenska (32)

Mladenci - vez na svadbenom barjaku

U hrišćanskom kalendaru, 22. marta se obeležava praznik Mladenci. To je dan svih venčanih parova, koji su se zavetovali na ljubav u toku protekle godine, a posle 22. marta. Običaj je da za Mladence mlada pripremi četrdeset kolačića premazanih medom koji se zovu mladenčići, kao spomen na četrdeset stradalih mladića i uvek su posni, pošto su Mladenci za vreme Uskršnjeg posta. Praznik se obeležava u toploj kućnoj atmosferi. Ne pozivaju se gosti već dolaze svi koji su bili na svadbi.

Darivanje nije bilo karakteristično za selo. Novi običaj je došao iz grada i brzo naišao na odobravanje. Gosti daruju novac ili donose skroman poklon za kuću kako bi im olakšali početak bračnog života i imali korisne stvari za domaćinstvo.

Ikona Svetih četrdeset mučenika

Po predanju, 22. marta 320. godine, četrdeset Savastijskih vojnika prešlo je u hrišćanstvo, uprkos izričitoj zabrani cara Likinija, koji je zahtevao da se svi priklone rimskim paganskim bogovima. Za kaznu, ovi vojnici – sve mladići – prvo su mučeni bičevanjem, nakon čega su bačeni u tamnicu, a potom udavljeni u jezeru nadomak grada. Nakon svih strahota, mladići su spaljeni zbog svoje vere. Nedugo potom, crkva je ovaj dan proglasila danom za njihov spomen – dan Svetih četrdeset mučenika, a u narodu je poznat kao Mladenci. Na ovaj dan, proslavlja se začetak braka i bračne zajednice.

U slovenskom narodu Mladence su smatrali granicom kalendarskih doba, zime i leta, kada Gospod zabija usijane klinove u zemlju, te ona počinje da se zagreva. Tih dana iz zemlje izlaze na površinu zmije i insekti a doleću ševe i rode. Čistili su dvorišta, sakupljali i palili đubre da bi se sačuvali od zmija. Obilazili su kuće sa zapaljenim krpama a deca su udarala po ognjištu kličući: “Bež’te, zmije i gušteri!” Isterivanje zmija je spojeno sa običajem klanjanja zmijama u strahu da im se ne nanese neka šteta ili povreda. Zmije se nisu ubijale. U Homolju su Mladenci posvećeni zmijama i praznik je nazvan Zmijin dan.

U tradiciji kod Istočnih i Južnih Slovena, postojao je običaj da se 22. marta mesi nekoliko vrsta obrednih hlebova i pogačice za ovčare i pastire. Donji deo peciva se davao stoci a ostalo su svi jeli. Tog dana su mesili onoliko pogačica koliko grla stoke imaju u stadu. U nekim krajevima su pekli 41 pogačicu četvrtastog ili elipsastog oblika za pomen mučenicima a u slavu Svetih četrdeset mučenika. Šarali su ih slamčicama i premazivali medom. Deca su ih raznosila po komšiluku “za dušu mrtvima”. Mesila su se dva velika kolača za ovčara i ovčarku. Pojeli bi po parče od kolača a ostalo davali ovcama.

Obredni hlebovi – kolači su imali antropomorfni oblik i bili su namenjeni za žrtveno davanje drugima (zakopavani su u zemlju) a pogačice su davane deci koja bi ih tri puta prekotrljala preko nečijeg groba govoreći: “Otkotrljaj se zimo, dokotrljaj se proleće”. U nekim krajevima su četrdeset pogačica davali deci da “baba Marta bude milostiva prema jagnjadima koja su se tek ojagnjila”. 

Literatura:

F. Guirand - J. Schmidt, MITOVI I MITOLOGIJA

Enciklopedijski rečnik SLOVENSKA MITOLOGIJA

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA 2019. 

SIMBOLIKA I MAGIJSKA MOĆ POJASA

Duša slovenska (31)

Srpska narodna nošnja 

Promene u odevanju naroda su neminovne. Odraz su uslova života i napredovanja tehnologije - od ručno rađene odeće do veštačkih tkanina. Sačuvati trag prošlosti, tradiciju i običaje je dug prohujalom vremenu i precima. Današnji folklor je čuvar baštine i kruna poštovanja narodne tradicije. Srpska narodna nošnja je koloritna, maštovita i svi delovi nošnje imaju sačuvanu simboliku i značenje a poseban akcenat je na pojasu koji spada u nakit na nošnji.

U tradiciji Srba, pored niske dukata, narukvice, prstena i minđuša, nakit je i odevni detalj: oglavlje, marama, pojas, ukrasna kopča na pojasu, jelek optočen srmom i ukrasni vez na čarapama. Nakit je zastupljen u svim istorijskim razdobljima i kod svih društvenih slojeva i oznaka je socijalnog statusa. Počinje se nositi ulaskom u drugu životnu dob, tj. nešto pre sklapanja braka.

Osnovna funkcija pojasa je bila da drži stomak prilikom teških radova i služio je kao dar na svadbama i drugim svetkovinama, a takođe je seksualni simbol, simbol reprodukcije i rađanja, simbol zaštitnog kruga jer su na njega stavljane razne amajlije, a svako je morao da bude sahranjen sa pojasom jer je neophodan i „na ovom i na onom svetu“. Pojas je i danas sastavni deo srpske narodne nošnje a njegova simbolika je prisutna u mnogim zadržanim narodnim običajima.

Ženski pojas

SIMBOLIKA POJASA

Pojas je znak privrženosti i vernosti. Ako je pojas amblem (zastava, na primer) ili ako je na njemu slika (grb), tada simbolizuje vezu onoga ko ga nosi sa onim što slika prikazuje. To se odnosi na opasač i na kopču. Praktična uloga pojasa: stegnuti ili držati odeću oko struka, nositi oružje ili oruđe, sekiru, bodež, mač, bajonet, revolver, metke, kesu, ključeve, podudara se sa simboličkom vrednošću odane veze, pripadnosti, čak i poistovećivanja sa nekom osobom, grupom ili funkcijom.

I obrnuto, lišiti nekog pojasa, kao što se oduzima zarobljenicima, vojnim i civilnim, znači prekinuti vezu, raskinuti pripadnost nekoj sredini, izdvojiti ga. Svojevoljno razvezati pojas znači prepustiti se i predati. U muslimanskom svetu prerezati pojas znači preći sa hrišćanstva na islam, jer se smatralo da svi hrišćani nose kožni pojas. Ako sudija ili oficir odlože pojas, znači da ostavljaju obeležja svojih funkcija, pa time prestaju da obavljaju svoja zaduženja.

U Bibliji je pojas takođe simbol tesne veze i trajne spone u dvostrukom smislu: jedinstva u blagoslovu i istrajnosti u prokletstvu:

„Nek se obuče u kletvu kao u haljinu,
i ona nek uđe u njega kao voda,
i kao ulje u kosti njegove.
Nek mu ona bude kao haljina u koju se oblači,
i kao pojas kojim se svagda paše!“

Simbolizam pojasa povezan je sa simbolizmom plodnosti. Dionisije Areopagit, teolog i filozof V veka piše da su nebeska duhovna bića obučena u halju i pojas koje treba shvatiti simbolički: “Pojasevi označavaju brižljivost kojom čuvaju svoje generativne sposobnosti; moć koju poseduju da se priberu, da svoje mentalne sposobnosti sjedine prodirući u same sebe, skladno se povijajući ka sebi u neprolaznom krugu vlastitog identiteta.” Pojas ovde simbolizuje, a time će se inspirisati i hrišćanska umetnost, duhovnu plodnost postignutu mentalnom koncentracijom, a istovremeno i postojanost ličnog identiteta, koja je jedan od najvažnijih vidova vernosti.

U hrišćanskom predanju pojas je znak zaštite, suzdržavanja i čednosti, a nosili su ih uglavnom pustinjaci i samotnjaci, u obliku težih ili lakših lanaca. Konopac koji nosi sveštenik dok služi misu ili pojas od kože ili konopca, kojim se opasuju kaluđeri, imaju isti smisao. Neka kaluđerska pravila propisuju kaluđerima da spavaju obučeni, bokova opasanih pojasom. U Bibliji bedra simbolizuju pravdu, a bokovi vernost. Prvi pojas o kojemu govori Biblija, a koji se smatra i prvom odećom, ispleli su nakon greha Adam i Eva od smokvinog lišća. U Svetom pismu spominju se pojasevi od lana, kozije ili kamilje dlake, od kože, od srebrom izvezenih tkanina.

Pojas nosi putnik: znači da je spreman da se sukobi sa opasnošću. Sastav tog pojasa simbolizuje poziv onoga koji ga nosi, pokazuje poniznost ili moć, a uvek označava izbor ili stvarno ostvarenje tog izbora. Zato Hrist kaže Petru da se u mladosti sam opasivao, ali da će doći vreme kad će ga drugi opasivati, znači da je u početku Petar sam birao svoju sudbinu, a da će kasnije čuti zov jednog poziva.

Pojas štiti od zlih duhova, kao što zaštitni pojasevi zidina štite gradove od neprijatelja. Opasivanje bokova pri hodanju ili bilo kojoj živoj i spontanoj radnji kod starih naroda je bio dokaz energije, znak čednosti i čistote srca.

U srednjem veku, a običaj se ponegde sačuvao i do danas, ostati bez pojasa je bio znak oduzimanja časti, nesposobnosti da se ispune neki zadaci, znak odricanja nekih prava. Dužnici koji nisu mogli da isplate dugove morali su da ostave svoj pojas, a udovice koje su se odricale nasledstva da odlože pojas na muževljev grob.

Kopča na pojasu

Pojas može imati i drugačiju ulogu. On i podržava i zatvara. Iako odražava ili štiti život (pojas za spasavanje, sigurnosni pojas...), može ga i gušiti. Ostaviti pojas zatvoreniku znači omogućiti mu da se zadavi ili obesi. Staviti ženi pojas nevinosti, znači zabraniti joj svaku materijalnu mogućnost nevere, bez obzira na njene osećaje, svesti je na neku vrstu robovanja. Pojas dobija smisao spram drugoga ako ga čovek stavlja sam ili ako mu se dopusti da ga svojevoljno odveže. Koliko god pojas zadržava, razdvaja, steže ili zacrtava oko nekoga neku vrstu kruga, toliko ga izdvaja i omogućuje mu da skupi svoje snage.

Pojas, IX vek

MAGIJSKA MOĆ POJASA KOD SLOVENSKIH NARODA

U tradicijskoj kulturi, u odevanju, važnu ulogu ima pojas, koji ljudsko telo deli na dve polovine – gornju (čistu) i donju (nečistu) polovinu. Pri tome sam pojas dobija posebno značenje; on postaje medijalni elemenat, beočug, koji spaja dve suprotnosti. Otuda njegova velika uloga u izvođenju magijskih radnji.

Kulturološki znak opasivanja postao je ključni elemenat kosmogonijskog mita, o kome se može suditi i po ovom zapisu: ’’Narod veruje, da ima sveta nad nama i ispod nas. Oni nad nama opasuju se pod pazuhe, a oni ispod nas po bedrima. Mi pak, pošto smo u sredini, opasujemo se preko sredine.“

U Rusiji, u 19. veku, pojas je smatran svetim predmetom, jer ga je svako dobijao na krštenju. Smatralo se nepristojnim da se čovek moli Bogu bez pojasa, da se ruča bez pojasa, da se spava bez bojasa. Postojalo je verovanje da se bes boji opasanog čoveka. U Hercegovini, pokojnika nisu opasivali, već su preko njega prebacivali pojas izrezan od platna u koje je uvijen. To, međutim, nije bilo pravilo za sve etničke zajednice, pa u istom kraju vlada i suprotno pravilo: ’’Kad umre čeljade, ne valja ga raspasanog zakopati. Na onome svijetu ne bi moglo ništa ubrati, ni metnuti u njedra“.

Pošto je pojas granica dvaju suprotnih načela, dobio je značajnu ulogu u magijskoj praksi. U istočnoj Srbiji, da bi čovek u ratu bio zaštićen od metka, gađali su puškom imelu na drvetu i njenu grančicu ušivali u pojas, ili su ušivali savijenu iglu kojoj je vrh provučen kroz uši; u Bosni su u dečji pojas, kao amajliju, ušivali komadić užeta kojim je neko obešen. Takođe u Bosni opasivali su plačljivo dete (za koje se verovalo da je urečeno) crvenom vrpcom, na kojoj je bila obešena kesica crvenog platna s ušivenim komadićem tisovog drveta, ili je sama vrpca bila ispletena od četvorobojne pređe – crne, žute, crvene, narandžaste. Sa ovog prostora posvedočeno je i pravljenje pojasa od kore samoniklog belog gloga radi lečenja padavice. Prema uputstvu, od ovog drveta, treba oguliti koru kao kaiš i na njoj prišiti češnjeve belog luka, a zatim sve ušiti u platno u obliku pojasa i time se bolesnik opasuje do gole kože. U Srbiji na Đurđevdan, posle kupanja i oblačenja čistog odela opasivali su se radi zdravlja vrbom i drenom (Levač), ili "da budu debeli" lozom od debelice (Kosovo). U Slavoniji i Metohiji, kao zaštita od noćnog demona more, pojas je prebacivan noću preko deteta ili čoveka.

Prema zapisu sa početka 20. veka, pojasevima su se u istočnoj Srbiji štitili od čume. Kada se u selu pojavi čuma domaćin je naređivao da svi ukućani poskidaju sa sebe pojaseve (tkanice), da ih sve zajedno vežu jedan za drugi i da spolja opašu kuću. Pojasevi se koriste u magijskim radnjama za zaštitu stoke od bolesti i da se čaranjem ne oduzme mleko. Bolešljivo dete su opasivali srebnim pojasom, dok je ranjavo dete opasivano pojasom od sveže kalinove grane.

Razvezivanjem pojasa neutrališe se suprotnost gore/dole; čisto/nečisto; ljudsko/neljudsko, i takvim postupkom se otklanja mogućnost sukoba s nečistom silom. Zato su Crnogorci, prema jednom zapisu iz 19. veka, prolazeći pored groblja razvezivali pojas i puštali ga da se vuče po zemlji, da im se što ne prividi. U Srbiji, Bosni i Makedoniji postojalo je verovanje da čovek, ako sretne vuka, sigurno će se spasiti ako raspaše pojas i pusti ga da se vuče za njim. Osim neutralizacije pomenutih suprotnosti, na ovaj način čovek od sebe čini zoomorfno biće, jer mu pojas služi kao rep, čime se ističe odsustvo razlike ljudskog i neljudskog.

Pojas je poprečna osa i sa uzdužnom osom, odnosno visinom čoveka, čini krst čija je tačka preseka na pupku. Zato se pojas upotrebljava u magijskim radnjama vezanim za rađanje. Kod Srba postoji verovanje ako mlada pri polasku na venčanje prelazi reku, koliko prsta metne pod pojas, za toliko godina neće imati dece. U leskovačkom kraju kada je svekrva ulazila u ložnicu da vidi da li je njena buduća snaja "poštena" (nevina), stavljala je ruke pod pojas, i tek kada bi se uverila da ona to jeste, davala joj ruku da je poljubi. Ovaj postupak se može tumačiti kao oblik simboličkog vezivanja mlade za novi rod. To potvrđuju i svadbeni običaji   gde svekar skida mladu s konja svojim pojasom, ili mladence uvode u kuću pojasom. Suprotno od ovoga, odnosno otpuštanje iz roda, označeno je kao "prekidanje pojasa".

Obuhvatajući čoveka, pojas je i njegova mera, a u arhaičnim tekstovima mera čoveka se prihvata za njegovu zamenu. Kod Srba postoji ustaljeni izraz za momka koji je spreman za samostalni život – kaže se „opasao se snagom“. Po jednom svedočanstvu, pravoslavni Srbi u Bosni u nekim crkvenim ceremonijama bacali su se na tle da preko njih pređe sveštenik. Kasnije je taj običaj zamenjen na taj način što su stavljali pojaseve umesto sebe. Pojas u funkciji zamene za čoveka sreće se u više ritualnih radnji: nerotkinje, da bi mogle da rode uzimaju popov pojas i stavljaju ga pod glavu pa spavaju na njemu; kad se devojka prstenuje, opasuje se po golom telu muškim pojasom da bi rađala mušku decu; ako čovek kome su suđenice napratile bolest ne može da ode kod bajalice, on šalje svoj pojas, na kome ona izvodi određene magijske radnje; da bi grad prestao da pada, postojao je običaj da se prvo zrno koje padne pojede ili da se stavi u pojas; da bi se pre udala devojka je vezivala pojas (gatnjik) na golom telu onog čoveka koji se ženio devojkom tri puta. Snaga sakralnog vremena koje se vezuje za Božić, prenosi se magijskim putem tako što majka svoju decu, ujutru rano na ovaj praznik, opasuje verigama, koje inače ostvaruju simboličku funkciju kosmičke ose.

Da je pojas granica između čistog i nečistog (ljudskog i neljudskog), svedoči i verovanje iz Crne Gore, po kome ubijenu zmiju ne valja dići iznad pojasa, jer bi čovek mogao umreti. Na Kosovu su dugu nazivali “pojas”, i tamo je postojalo verovanje da onaj ko se provuče ispod duge, promeniće pol: muško će postati žensko, a žensko – muško.

Literatura:

F. Guirand - J. Schmidt, MITOVI I MITOLOGIJA

J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA

Enciklopedijski rečnik SLOVENSKA MITOLOGIJA

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: Arhiva  STV USA Stari sajt

SVETLOST SRBIJE

... a priča teče dalje 

Milija Dikić, umetnički fotograf iz Sevojna,

ispisivao je svetlošću priču o ljubavi, o samoći, o siromaštvu i ponosu. 

Milija Dikić,

umetnički fotograf iz Sevojna

Priča o deda Vlaji i ovnu Bekanu, o prijateljstvu i ljubavi čoveka i životinje, o humanosti i dobroti proširila se u svetu. Pozitivan značaj društvenih mreža potvrdio se u poznanstvu i susretima dobrih i plemenitih ljudi.

Kao najlepšu čestitku, želju da ne gubim osmeh i veru, kao blagoslov, dobila sam pozdrav od deda Vlaje na Fejsbuku, preko Milije Dikić, čoveka sa dušom dečaka i pogledom srne, sa vidikom orla i srcem satkanim od nežnosti:

„Svi vi drugi koji ste na bilo koji način u ovoj akciji, moji prijatelji Branislav Mladjenović, Miso Boskovic, Milija Nikolić Batica, Nadica Janić i svi vi prijatelji članovi grupe Svetla Srbije koji pratite ovu priču o Vlaji i Bekanu imate topao pozdrav i zahvalnost od Vlaje ...-----Vlaja se obradovao, ali ono što me rastužilo , to je da me nije poznao ni sa metar rastojanja. poznao me po govoru tek... On se kreće po dvorištu i radi nešto ali izgleda da vidi samo kao senke.... kad sam mu rekao da sam mu doneo deo donacije, umalo me nije poljubio u ruku..., Pošto me bilo sramota i povukoh ruku , a on sedeo uz mene, poljubio me u rame..........Tuga me uhvatila i , evo dok sad ovo pišem .... kao da sam devojčica, suze mi same idu... I zaista od srca hvala svima vama koji učestvujete u ovoj akciji i bilo kojoj ovakvoj akciji bilo gde. Znam da ima svuda po Srbiji i mnogo težih situacija nego je ova Vlajina i bilo gde da se pomogne i pokaže ljudso srce i pažnja, taj trud nije uzalud. Meni je ovo i sreća i zadovoljstvo...”

(Fejsbuk, objava na grupi "Svetla Srbije" koja je organizovala humanitarnu akciju za pomoć deda Vlaji iz Jogoštice.)

Milija Dikić,

dečak sa planine

Fotografija deda Vlaje u pocepanom vunenom džemperu kako grli svog ovna Bekana dotakla je mnoga srca na Fejsbuku. Milija Dikić, umetnički fotograf iz Sevojna, ispisivao je svetlošću priču o ljubavi, o samoći, o siromaštvu i ponosu. 

Podsetiću na foto priču o deda Vlaji objavljenu u martu 2013. godine na (starom) sajtu SRPSKE TELEVIZIJE USA.

Veza: Album  SVETLOPIS

Deda Vlaja i Bekan,

... a priča teče dalje...

"Hvala draga Nadice Janić na ovom prilogu. Potseti me na lepo vreme kad je Deda Vlaja još bio među nama... Otputovao je nedavno u budućnost i na kratko ostavio Bekana, da ga očekuje i da se seća njegovog glasa i ruku, da osluškuje da li se čuje Vlajin korak, dok vetar kao violina svira ispod strehe i snegom zavejava stazu kojom mu je dolazio..."

Milija Dikić

3. januar 2016.

Facebook

... a priča teče dalje...

Deda Vlaja, Bekan i Jovan Memedović

"JAGOŠTICA - selo na ivici, nedelja 7. februar na RTS1 u 18:25h

U ovonedeljnoj epizodi Sasvim Prirodno, pogledajte priču o selu na ivici Srbije, o njegovim malobrojnim, ali dugovečnim stanovnicima, o blagodetima prirode, o onima koji u Jagoštici uprkos svemu vide budućnost. U surovim uslovima i izolovanosti rađaju se naizgled neobična, ali sasvim prirodna prijateljstva. Posebno će vas očarati priča o dedi i ovnu, o zajedničkoj borbi protiv samoće, o druženju koje je trajalo do poslednjeg daha. Ovo je priča o opstanku.

Emisija je snimana u periodu od nekoliko meseci i obuhvata tri godišnja doba."

https://www.facebook.com/Sasvim-Prirodno-Jovan-Memedovi.../

6. februar 2016.

Facebook

"Ova slika mi je puna simbolike, navodi me na razmišljanje... Njih dvojica su sami na svetu, na ovoj tvrdoj, suvoj stazi, bez obzira na ovolike ljude i bez obzira na ovolike ovce - tj. demokratski izabrane vođe srpskog naroda... koje uopšte ne primećuju kako žive stari i usamljeni i bolesni, čak i u gradovima, a tek u našim opustelim selima..."

(Fejsbuk, Milija Dikić)

"Savršeno rečeno, dragi Milija Dikic.

Prvi deo emisije Jovana Memedovića o Jagoštici takođe navodi na razmišljanje, daje nam snagu misli da je povratak prirodi, rad, porodica i uzajamna pažnja i podrška suština života, njegovo iskonsko ispunjenje i ostvarenje."

(Fejsbuk, Nadica Janić)

8. februar 2016. 

...a priča teče dalje...

Jovan Memedović i ovan Bekan

Jagoštica - selo na ivici, II deo,

nedelja, 14. februar 2016. u 18:25 h na RTS 1 

Vladimir Matić - deda Vlaja (1932 - 2015) je u snu umro na svom krevetu kako je i želeo moleći se Bogu. Potresna je scene u kojoj ovan Bekan trči na deda Vlajin grob i njuškom dodiruje krst. Prostori duša su nesagledivi, nama nepoznati i veličanstveni.

O ovnu se brine deda Vlajin sinovac koji sada živi u deda Vlajinoj kući sam...

14. februar 2016.

 ...a priča teče dalje...

Priredila: Nadica Janić

MAGIJA REČI - BAJANJE

Duša slovenska (30)

Bajanje ima skriveni, tajanstveni smisao i teško je odgonetnuti sve metafore na kojima počiva. U njemu je izvor narodnog života i filozofije, skrivena misao koja priziva dobro i tera zlo. Takvo je sve dok se ne iskaže rečima a reči su ključ kojim se jedino i otkrivaju tajne čovečije duše.

GLAS I SVETLOST

U mitovima o postanku sveta glas je bio na početku stvaranja kosmosa jer svetlost i glas stoje nasuprot mraku i tišini. U ljudskom životu prvi vesnik da je novorođenče došlo na svet je njegov glas; i prvi zvuk koji ono čuje takođe je njegov glas. On ga odvaja od mračne utrobe ali i uvodi u hladnoću sveta i rizik. I kasnije, kao čoveka, kada ga taj svet ugrozi u bilo kom njegovom razdoblju života, kada ga učini nemoćnim da savlada teškoću, on se opet oglašava - krikom, plačem, molbom. U želji za spasom, uz pomoć glasa, odnosno reči - bajanjem, verovalo se da je uspostavljen narušeni poredak koji ugrožava čovekovo mesto na zemlji.

Kod balkanskih Slovena verbalni deo bajanja naziva se basma, basan. Ova reč, kao i osnovni naziv bajati, praslovenskog su porekla i izvode se iz indoevropskog korena bla sa dvostrukim značenjem, govoriti i svetleti. Nezavisno od hipoteze o jezičkoj povezanosti ova dva glagola, u bajanjima se uočavaju dve međusobno suprotstavljene paradigme - jednu čine svetlost i govor (zvuk), a drugu mrak i ćutanje. Prva paradigma je obeležje ljudskog ili ovog sveta, a druga - divljeg i htonskog sveta. 

U formulama teranja nečiste sile u bajanjima mesta u kojima se ona šalje opisuju se kao mračna i do njih ne dopire nikakav glas, a pre svega glas petla, zvona i odjek udarca sekire. U kontaktu s takvim bićima, slučajnim ili namernim, čovek je dužan da ćuti, u protivnom, može biti od njih surovo kažnjen. U jednoj srpskoj pripoveci junak dobija uputstvo kako će se ophoditi u dalekoj gori, na izvoru reke: “Nemoj riječi progovoriti, jer ako progovoriš, zatvoriće te i pretvoriće te u ribu ili što drugo, pa će te izjesti”. U Crnoj Gori i u okolini Dubrovnika postojalo je verovanje da mitološko biće “pustolovica” može čoveku oduzeti glas ako joj se čovek odazove u noći. U susretu s vukom, kako se verovalo u zapadnoj Srbiji, da ne bi čovek ostao nem, dužan je da se prvi oglasi, kao da je time omeđivao ljudski prostor u kome je pošteđen od vučjeg demonskog uticaja.

Nečista sila, kao što je ala, vukodlak, veštica, đavo, kako se verovalo kod Srba, povremeno ugrožava i glavne izvore svetlosti - Sunce i Mesec. Tada nastaju pomračenja ovih nebeskih tela. Da ne bi zavladao potpuni mrak, ljudi su ih branili bukom, zvonjanjem zvona, lupanjem u razne predmete.

ŠAPUTANJE I PEVANJE

U životu svih Slovena, i pre i posle primanja hrišćanstva, magija je imala veoma važnu ulogu. Ona se koristila najpre za lečenje i zaštitu, ali neretko i za nanošenje štete neprijatelju, osvajanje ljubljene osobe, sticanje blagostanja i slično. Slovenske devojke i žene bile su na glasu kao dobre činjarice tj. osobe koje vladaju magijom. Svojim moćnim činima mogle su da zaštite sve što im je drago ali i da omađijaju sve što im je na smetnji.

Magijske radnje bajanjem kod slovenskih naroda u najvećem broju slučaja realizuju se u govornom obliku, i po pravilu, na poseban glasovni način. Najčešće je to šaputanje. Ovakav način izvođenja posvedočen je još kod starih Asiraca, ali i kod mnogih drugih naroda (na primer kod Jevreja). U okolini Mostara, za bajalicu kod koje se nije mogla razabrati nijedna reč dok baje govorili su “tvrda baba”. Ovakav oblik bajanja predstavljao ih je u očima drugih ljudi kao odabrane u čiju delatnost mogu ući samo pojedinci koje one same izaberu. Šaputanje ima i svoju simboličku funkciju. Ono se može tumačiti i kao tuđi govor, odnosno da je bajalica “instrument”, prenosilac tuđeg govora. Ona je “kapija” preko koje putem govora prolazi jača snaga od ljudske. Dovoljno je da ona uspostavi kontakt s moćnim pomagačem i da označi cilj delovanja. Otuda u mnogim bajanjima ona opisuje postojeću situaciju, imenuje bolesti, ponavljajući zagonetne, nerazumljive reči. Ističe vezu s Bogom kao pomoćnica Boga. Kod Srba se kao zaštitnici javljaju, osim Bogorodice i samovile sa kojima bajalica održava posestrimske odnose.

Posvedočeni su i neki drugi, lokalni načini bajanja. Tako u južnoj Srbiji, neke bajalice su bajale otegnutim i jednoličnim glasom koji je više ličio na pesmu nego na govor. One su padale u stanje zanesenosti (transa) i kroz pesmu su kazivale bolesniku kako treba da se leči. Posle izlaska iz stanja obamrlosti neke od njih nisu mogle ponoviti to što su pevajući rekle. Pojedine bajalice su u takvim bajanjima dozivale u pomoć posestrimu samovilu, pa i određenog utopljenika. Jedna od njih je bajala ležeći u krevetu, pokrivena belim čaršavom.

Bajaličko šaputanje i pevanje dovodi se u vezu po tome što i jedno i drugo prevazilazi jednostranu usmerenost ljudskog govora, kao socijalnog čina, proširujući mogućnost opštenja i sa bićima van ljudskog sveta. Razlika je u tome, što se jedan oblik “spušta” ispod govora (šaputanje), a drugi “diže” iznad njega (pevanje). Za oba vida komunikacije potrebno je posebno emotivno raspoloženje (zanos, ushićenost, velika žalost). Kod Južnih Slovena sreću se tragovi bajanja šaputanjem pri čemu se pada u zanos slično šamanskom uznošenju. U takvim oblicima lečenja glas i suze ostvaruju posebno simboličko značenje.

GLAS I DUŠA

Na slovenska bajanja uticala je pisana magijska književnost: apokrifne molitve, zaklinjanja, magijski zapisi i formule. Bajanje ima skriveni, tajanstveni smisao i teško je odgonetnuti sve metafore na kojima počiva. U njemu je izvor narodnog života i filozofije, skrivena misao koja priziva dobro i tera zlo. Takvo je sve dok se ne iskaže rečima a reči su ključ kojim se jedino i otkrivaju tajne čovečije duše. 

Po kazivanju nekih bajalica, one su počele da baju po naređenju Bogorodice, Svete Petke, vila, koje su ih posećivale u snu ili tokom dugotrajne bolesti, otkrivajući im načine bajanja. Po narodnom verovanju, njena duša se tokom bajanja bori sa demonom bolesti ili posećuje vile moleći ih za ozdravljenje bolesnika. U jednom opisu bajanja od uroka bajalica počinje sve jače da zeva i oči joj suze, pada u grozničavo stanje, trese se (“muči se ko da je đavoli raskidaju”), znoji se i pođu joj suze na oči. Čak joj se i pena pojavi na ustima ili padne za vreme bajanja. U mnogim bajanjima pravilo je da bajalica baje s raspuštenom kosom, ili u novijoj varijanti, maramu povuče unazad, dok kod Vlaha u istočnoj Srbiji, dok baca čini, ona se svlači gola. Ako se ovakva slika bajalice uporedi s predstavom o nekim ženskim mitološkim bićima, koja se smatraju za izazivače bolesti, kao što su šumska ili gorska majka i babice, među njima se mogu uočiti znatne sličnosti. Ova bića se u basmama prikazuju takođe u stanju jarosti, sa izbačenim očima i iskeženim zubima.

Dovodeći sebe u posebno stanje jarosti, bajalica uzima “divlji” lik, kao najpogodniji način za obračun s nečistom silom. U pojedinim bajaličkim tekstovima postoje tragovi koji ukazuju da se bajalica protiv nečiste sile borila svojom dušom, odakle je i proistekla potreba stalnog zevanja u bajanju, kao i zahtev izgovaranja basme celim glasom, tj. bez predaha. Mnogi primeri pokazuju shvatanja da je glas samo spoljna manifestacija duše bajalice, koja goni demone kao nevidljivi lovački pas. 

Zanimljivo je da se u srpskom jeziku reč glas u nekim slučajevima zamenjuje s rečju udarac: “Udarce strašne ne daj da čujemo” - udarati glasom, vikati, galamiti. U zapadnoj Srbiji raširen je jadan tip bajanja protiv gradonosnih oblaka, koji se izvodi vikom, tj. napregnutim glasom, pa su i nazvana “vikalice od grada”. Obično u takvim prilikama bajalica iznosi oštre predmete iz kuće stavljajući ih u dvorište ili maše njima prema gradonosnim oblacama.

Drevna knjiga egipatske magije  

Literatura:

1. MITOVI I MITOLOGIJA

2. SLOVENSKA MITOLOGIJA

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: Arhiva  STV USA Stari sajt

Objavljeno: Veštičja revija br. 85, 2026. st. 36 -37

O SNOVIMA

... a priča teče dalje

"San o Svetlosti"

(akril; 15 x 15 cm)

Autor: Nadica Janić

Čovek zna da je Sunce sušta Svetlost, ali sanja noću i sanjari u tmini koja rađa čudovišta. Sanja u zvezdanoj polutami, na svetlosti meseca koji i sam izgleda kao san - san o Suncu.

NE VOLIM BUĐENJE

Jedino u tami duša mi je spokojna:
tuđa svetlost je ne zasenjuje,
svojom svetlošću nikog ne zaslepljuje.

Jedino u samoći srce mi je mirno:
sluša svoje otkucaje - samodovoljno,
ušuškano u nedodirljivosti.

Jedino u snovima spoznam istinu:
tu sam JA i JESAM - drugi su senke,
drugi su nagoveštaj, slutnja, opomena.

Nadica Janić

ZAGONETKA DUŠE

San je jedino autentično čudo, jedino naše iskustvo onostranog, iskustvo bajke, gde je svet onakav kakvim ga najiskrenije želimo, ili od koga se užasavamo - što je s psihološkog stanovišta u stvari isto.

Ljudi su oduvek verovali u njegovo nadzemaljsko poreklo i preli oko njega praznoverice. Kako ljudi nisu prestali da sanjaju, ostala su sujeverja ali nastaju i naučna objašnjenja mehanizma i funkcije sna. San je ostao stalna tema filozofa, dok psiholozi veruju da su u njemu našli ključ svih zagonetki duše.

"U snu imamo gole i prirodne misli svoje duše... Um je tada zatvoren u gradu Telo i ni jedna od pet Luka ostrva Čovek nije otvorena, tako da nikakav strani smutljivac ne može da uđe." (Felzem)

Mnogi veruju da je san - pesma, bar jednom izdiktirana. Kada bismo mogli da kažemo svoje snove mi bismo diktirali poeziju. Kada bi "snimili" san - bila bi to umetnička slika. Mnogi umetnici na javi tragaju za formom kojom bi se izrazio san ili stvarnosti dala iluzija nestvarnog. To je donekle pošlo za rukom Kafki i Daliju.

U svojoj nemoći, u ograničenosti JESAM i BITI čoveku ostaje mašta, sanjarenje, igra želja i osećanja. Neguje mit o snu kao prajeziku duše. Veruje u poruke upućene simbolima sna i pronalazi utehu i spas u svojoj ovozemaljskoj beznadežnosti.

Čovek zna da je Sunce sušta Svetlost, ali sanja noću i sanjari u tmini koja rađa čudovišta. Sanja u zvezdanoj polutami, na svetlosti meseca koji i sam izgleda kao san - san o Suncu. 

JA I JESAM

Prema najnovijim naučnim istraživanjima čovek od šezdeset godina sanjao je, spavajući, najmanje pet godina. Na spavanje otpada trećina života, a otprilike 25% spavanja sastoji se od snova: prema tome, noćni snovi zauzimaju dvanaestinu života u većine ljudi. A tome treba dodati i sanjarenje na javi!

San je najtajanstveniji i najbestidniji odraz nas samih. Najmanje dva sata svake noći živimo u svetu simbola. Kakav bi to izvor saznanja o nama samima i o čoveku bio kada bismo se svaki put mogli svega setiti i to protumačiti! Tumačenje snova, kaže Frojd, kraljevski je put do spoznaje duše. 

Snova ima najrazličitijih: 

- san-proročanstvo ili san pouka;
- inicijacijski san;
- telepatski san;
- vizionarski san;
- san-predosećaj i
- mitološki san. 

San je neophodan za biološku i mentalnu ravnotežu isto kao spavanje, zdrava ishrana i fizička aktivnost. U snu se smenjuje opuštenost i napetost psihe i u tome je njegova vitalna funkcija. San funkcioniše kao odušak za nagone potisnute u toku dana, iznosi na videlo probleme koje treba rešiti, sugeriše rešenje za njih. Njegova selektivna funkcija, poput selektivne funkcije pamćenja, olakšava svesno življenje. 

San je jedan od najboljih izvora iz kojih se pribavljaju informacije o psihičkom stanju sanjača. On mu u obliku simbola pruža sliku njegove aktuelne situacije: on je za sanjača često neslućena slika njega samoga. Čuveni psihoanalitičar snova C. G. Jung kaže da uvek sanjamo o sebi i kroz sebe. San je otkrivač JA I JESAM.

PLAVO

Senke na zidu
lagano nestaju.
Nestaju i boje.
Svetlucave iskre
ispred umornih očiju.

Isti san: Plavo.
Sanjam plavo
i beskrajne prostore,
dodir vetra
i večernji miris trave.

Nadica Janić

Priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA 2022. "San - zagonetka duše"

VIŠE OD NAKITA – TRAG U VREMENU

Duša slovenska (29)

Irena i Veroljub Milošević - 55 godina u braku 
Foto: Facebook, 24. juna 2015. na Veroljubov rođendan

Pripremajući tekst „Tradicionalni nakit kod Srba“ za sajt Srpske Televizije USA meni je pripremljeno iznenađenje i velika radost. Gospođa Irena Milošević, dizajner na RTS-u, u penziji, supruga Veroljuba Miloševića, urednika Srpske Televizije USA, svojim gestom je potvrdila da vrednost nakita davanjem dobija izraz blagodati.

„Bila sam srećna dva dana dok sam vam pripremala poklon“,
rekla mi je u telefonskom razgovoru.

Bila sam srećna kada sam ugledala s kakvom pažnjom, ljubavlju i prefinjenim ukusom je pripremila poklon.

Iznenađenje poklonom pretvorilo se u dečju radost. Dva prelepa srebrna prstena, replike unikatnih prstena iz XIV i XVIII veka, vlasništvo Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu, izrađeni 1984. i 1986. godine u Zlatari Majdanpek, Basen Bor, Jugoslavija.

„Ovo je moje prstenje koje dugo ne nosim jer su mi prsti odebljali a i ruke ogrubele. Želela sam da ih dam nekom kome ih vredi dati i osetila da ste to vi. Volela bih da ih nosite, da traju na vama.

Pozdravlja vas Irena“,

napisala je u malom propratnom pismu gospođa Irena.

Nosiću ih. Čuvaću ih. A kada dođe vreme, predaću prstenje ćerki Drenki na čuvanje zajedno sa pismom, kesicom za nakit boje dostojanstva i trajanja, pantljikama i svilenim cvetnim papirom... Oni su više od ukrasa, više od blaga u srebru, oni su govor duše.

Kada se uzbuđenje stišalo, nazvala sam gospođu Irenu. Dugo smo pričale kao da se poznajemo ceo život. Misli su nam se nadovezivale. Ista nit razmišljanja.

Pričala sam joj da je ovo moj jedini nakit jer sve što sam imala, bez žaljenja, čak sa beskrajnom srećom, sam prodala i priložila novac ćerki za kupovinu porodične kuće na kredit.

Pričala mi je o beogradskoj gospođi koja je posle Drugog svetskog rata, ujutro, uredna i dostojanstvena, sa cegerom u ruci i prstenom u novčaniku odlazila na pijacu. Brižljivo je birala povrće dok je žena s druge strane tezge, ozarena lepotom, nameštala prsten na ruci.

Iskrsla mi je slika otvorene, prazne, starinske drvene škrinje za nakit sa oslikanim medaljonom u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu na postavci izložbe „Trag u drvetu“.

Irena i Veroljub Milošević - vremeplov
Foto: Facebook

Priredila: Nadica Janić

Objavljeno: STV USA 2022.