O STAROSTI

Starost ne voli proleće.

Buđenje.

Pesak u očima.

Starost je spora, prikrivena.

Inertnost.

Nestaju boje.

Starost ignoriše stvarnost.

Neutešno.

Telo se osipa.

Nadica Janić

"Aeternalis"
Foto: Nadica Janić

MESTO GDE ŽIVI ON

Priče iz Usnulog grada (17)

"Mesto gde živi On"

Foto: Nadica Janić

Znala je da postoji
da drugoj obali Reke
iza topola, tamnih oblaka, daljina...

Zapad je bio iza njenih leđa
i gledala je kako poslednji zraci
boje prostor gde živi On.

Znala je srcem da i On nju čeka.
Njemu je zapad bio pred licem
i zasenio je njen lik.

Šaputala mu je najlepše reči
koje su treperile i slivale se niz Reku.
Volela je njegovo lice, osmeh... I čekala.

Dugo je trebalo da On prepozna Nju.
Sada odlazi ujutro na Reku.
Mesto gde Sunce izlazi živi On.


Nadica Janić

IZMEĐU DVE OBALE

Iz sveske na široke linije (14)

Obala Dunava - Novi Banovci
Foto: Nadica Janić

Još sanjiva, uzimam svesku sa stolčića.

Široke linije, kao obale, su se razmakle

i slike sna su potekle:

„Smejali smo se. Ne znam zašto.

Sve naše želje pretvorile su se
u jedan trenutak sreće.“

Ustala sam i ispražnjenog srca 

počela da ispunjavam svoj životni prostor

između sna i jave.

----------

„Čuvam suze iza pogleda.

Sreća se događa drugima.

Pišem stihove i rasipam zlatne trenutke pred nepoznate oči.

Ruke su mi hladne, prazne.

Osipam dane. Telo, svežina - nestaće...“,

poveravam se "Plavoj svesci" pred san.

Nadica Janić

KAO PRVI SNEG

Priče iz Usnulog grada (16)

Jelena Martinović - "Starica"
(ugljen na papiru; 88 x 63 cm)

Najbolje je znala čekati... I nije gubila nadu.

Ali je od čekanja nestajala kao prvi sneg

koga je uvek čekala.

Sve je manje osećala ono što čeka i sve se manje radovala.

Prestala je da voli i prvi sneg

koga je uvek čekala kao novi početak.

Sve više je volela Čekanje

kao plimu koja je zapljusne 

i izbriše tragove prolaznosti.

Izgubio se i razlog čekanja.

Čekala je Kraj čekanju... I nije izgubila nadu.

Bio je lep i kratko trajao - kao prvi sneg.

Nadica Janić

TAJNA

... a priča teče dalje

"I ja se pitam: "Šta li se dogodilo na njegovoj planeti? 
Možda je ipak ovca pojela ružu..."

Ponekad kažem sebi: "Naravno da nije! Mali princ zatvara svake noći svoju ružu pod stakleno zvono, dobro pazi na svoju ovcu..." Tada sam srećan. I sve zvezde se smeju umiljato.

Ponekad opet kažem sebi: "Katkada je čovek rasejan i to je dovoljno! Jedno veče zaboravio je stakleno zvono, ili se možda jedne noći ovca iskrala nečujno..."
Tada se svi zvončići pretvaraju u suze!...

Velika je to tajna. Za vas koji isto tako volite malog princa, kao i za mene, nije ni malo svejedno da li je negde, bogzna gde, jedna ovca koju ne poznajemo, pojela ili nije, jednu ružu...

Pogledajte nebo. Zapitajte se: Da li je ovca pojela ružu ili nije?
I videćete kako se sve menja...

I nijedna odrasla osoba neće nikad razumeti da to ima toliko značaja!"

MALI PRINC, Saint-Exupery

Elektronska knjiga:

http://www.svastara.com/razno/maliprinc/

Priredila: Nadica Janić

RAZLIVENA SVETLOST

Iz sveske na široke linije (13)

 

"Predeo sna" 

(akril na papiru; 21 x 21 cm)

Autor: Nadica Janić

Razgovor je bio topao, ali i malo usiljen. Znam da prolazi kroz tešku psihičku fazu i najbolje je izbeći temu o bolesti i skorašnjoj operaciji... Pred spavanje otvaram e-mail da mu poželim laku noć. Istovremeno dobijam od njega poruku da lepo spavam i „sanjam nas“.

Povukla sam se u svoju sobu i na brzinu legla u krevet. Osećala sam strahovito stezanje u grudima. Bol koji kao da hoće da iskoči. Ležala sam na leđima a suze su se slivale niz slepoočnice i klizile niz lice, vrat... Pustila sam da to traje ne pokrenuvši se... Tako sam i zaspala, u stvari  – potonula negde.

Sanjam.

On i ja pridržavamo teška, metalna vrata koja se otvaraju prema Gore... ne... zatvaraju prema Dole. On je sa leve strane, ja sa desne. Ispod vrata, koja su svega nekoliko santimetara podignuta od poda, curi crveno-žuta užarena masa. Svom silinom uspevamo da spustimo vrata. Crvena, razlivena masa je nestala... Gledamo se.  Na njegovom licu topao, širok osmeh. Oči mu sijaju. Imaju boju meda koja se razliva oko nas kao svetlost.

Probudila sam se.

Ruke sklopljene na grudima.
Blaženstvo je prožimalo moje telo.

Nadica Janić 

ČOVEK KOJI JE SADIO DRVEĆE

... a priča teče dalje

"Ако гледате један клип годишње, нека ово буде тај.

Постоје разне књиге и семинари које говоре о циљевима, фокусу и трајању у послу, али овај кратак филм је објаснио све те ствари много боље.

„Човек који је садио дрвеће” је анимирани филм из 1987. који је исте године добио Оскара. Гледао сам га преко 20 пута и сваки пут се најежим. Сада сам га поставио онлине са преводом како би што више људи видело ово неоткривено благо. Траје 30 минута.

Моја препорука је да одвојите пола сата без Фејса, искључите телефоне, и одгледајте у миру овог филма. Биће вам то најбоље утрошених 30 минута у скорије време."

(Istok Pavlović)

Prevod: Istok Pavlović

Izvor:

http://www.istokpavlovic.com/blog/covek-koji-je-sadio-drvece/

Priredila: Nadica Janić