O borbi sa željama i strastima; o patnji za izgubljenom nadom i verom u druge i u sebe; o snazi trpljenja i blagoslovenim trenucima sreće na ovom veličanstvenom putu postojanja obasjanom Božjom Ljubavlju.
Ponekad sebe doživljavam kao podvojenu osobu. Ona - prošlost, Ja - sadašnjost.
Sve je bilo iza Nje kao dugi lanac sa raznobojnim alkama. Niz priča iz tog životnog lanca, šetajući pored reke, završavala je ili menjala im kraj.
Prošlost i budućnost za Nju je imalo isti značaj. Njena sadašnjost je bila Njena sloboda izbora pogleda na svoj život. Proživljeno ili izmaštano imalo je istu dimenziju. Dopunjavala je izgled nedovršene slike kojoj je mogla da menja boje i dodaje oslobođene linije bez kraja.
Život je doživljavala kao energiju boja i zvukova. Ljudi su nestali. I sve što od njih dolazi. Samo jedno lice se upilo u Njeno biće i postalo stvarnost u dimenziji sna.
„Umorna sam“, šaputala je u snu.
Provlačio je prste kroz njenu kosu boje srebra.
„Nemoj da pališ svetlo. Ovako mi je bolje...“
Ruke su mu bile hladne.
Dok je u svesku beležila svoj san, maglovito novembarsko jutro obojilo je sobu u sivo.
Dan je provela za kompjuterom u još jednoj dimenziji nerealnog.
Minijatura "Energija" (Crveni san) (akril na papiru; 10 x 7,5 cm) Autor: Nadica Janić
Moji snovi su u boji... Oblici i boje se pretvaraju u tonove koji imaju snagu muzike sfera. U mojim snovima postoji samo jedno lice koje znam iz svih svojih života. Dodir njegovih ruku i pogled u snu bojio je moj dan kada otvorim oči. Uzimam svesku sa stolčića i slikam rečima svoj san.
Noćas si me vodio u crvena polja. Hodali smo na talisama crvenih latica rasutih ruža. Ruka ti je bila topla, nežna.
Htela sam da ti vidim oči. Okrenuo si glavu i rekao:
„Staćeš na ivicu provalije.“
Ipak sam ti pogledala oči... Zaiskrile su tvoje reči:
“Mir bi tvoj bio kao reka, i pravednost tvoja kao morski talasi.“
Probudila sam se sa drhtavicom. Rano, crveno kao krv, novembarsko sunce ispunjavalo je sobu dok sam beležila svoj crveni san.
Hodamo dugom, senovitom ulicom... Između dana i noći. Između sreće i tuge.
Držiš mi ruku. Uvlačiš polako prste među moje prste. Moja šaka nestaje u tvojoj. Stežeš mi je i opuštaš. Dodir pulsira.
Hodamo i ćutimo... Zastala sam. Izvukla sam ruku iz tvoje ruke. Obe šake su na tvojim grudima. Osećam tvoje disanje. Osećam tvoje ruke na mom struku. Privukao si me. Grlim ti vrat i prislanjam obraz uz tvoje lice.
Usisavam terasu. Iznad ulaznih vrata nešto crno. Usisivač bez dvoumljenja to uvuče u sebe. To je leptir – prostruji mi kroz glavu. Panično gasim usisivač, otvaram kesu za prašinu iz koje se čuje šuštanje. Vadim đubre da ga oslobodim... Uzlete! Crni leptir sa zlatnim krilima. Poleteo je prema ogradi od bršljana i sakrio se među lišće.
„Divan je, divan... živ je!“
„Džabe si ga spasla kada će samo do uveče živeti“, na moje ushićenje, hladno, iza novina reče moj suprug.
Pričali su...obični, mali, iskreni ljudi sa velikim srcem i toplom dušom.
Slušala sam ih... Neki više nisu na ovom svetu. Ali govor duše ostaje. Neki su i dalje u Usnulom gradu, u svojim toplim domovima, tihi i sami. Neki u svojim fiokama možda čuvaju požutele isečke iz običnih, lokalnih novina - i tu je deo mene... Na izbledeloj stazi sećanja i snova, duša mi zatreperi i zaiskri nebo iznad Usnulog grada.
%2010%20x%207%20cm.JPG)
%20Nadica%20Jani%C4%87.jpg)
%20Autor%20Nadica%20Jani%C4%87.jpg)
%20%20Foto%20Nadica%20Jani%C4%87.JPG)
