IZMEĐU SREĆE I TUGE

Iz sveske na široke linije (4)

Foto: Internet

Hodamo dugom, senovitom ulicom... Između dana i noći. Između sreće i tuge. 

Držiš mi ruku. Uvlačiš polako prste među moje prste. Moja šaka nestaje u tvojoj. Stežeš mi je i opuštaš. Dodir pulsira.

Hodamo i ćutimo... Zastala sam. Izvukla sam ruku iz tvoje ruke. Obe šake su na tvojim grudima. Osećam tvoje disanje. Osećam tvoje ruke na mom struku. Privukao si me. Grlim ti vrat i prislanjam obraz uz tvoje lice.

Nadica Janić

ZNAK

Iz sveske na široke linije (3)

Foto: Internet

Usisavam terasu. Iznad ulaznih vrata nešto crno. Usisivač bez dvoumljenja to uvuče u sebe. To je leptir – prostruji mi kroz glavu. Panično gasim usisivač, otvaram kesu za prašinu iz koje se čuje šuštanje. Vadim đubre da ga oslobodim... Uzlete! Crni leptir sa zlatnim krilima. Poleteo je prema ogradi od bršljana i sakrio se među lišće.

„Divan je, divan... živ je!“

„Džabe si ga spasla kada će samo do uveče živeti“, na moje ushićenje, hladno, iza novina reče moj suprug.

Moj Crni Leptir živi u mom snu.

Nadica Janić

FB

Kako je divno imati 2163 prijatelja!

I za samo dva sata izbrisala sam 1092.

A posle pola sata dodala još 9.

Sve se u stvari vrti oko 1.

Nadica Janić

ILUZIJA

Iz sveske na široke linije (2)

Foto: Internet 

U svom zlatnom kavezu između neba i zemlje pisala sam u svesci na široke linije dnevnik sećanja i snova. Široke linije su me oslobađale. Poletala bih u svoj čarobni svet iluzija. 

Čekaš me...

Pred tobom sam.

Na sebi imam jednostavnu, dugu svilenu haljinu bež boje.

Uplela sam kosu i na vrat stavila kap „Šanel 5“.

Prilazim ti.

Celo telo je uz tebe. Prislonila sam obraz uz tvoje lice.

Ruke su se splele na tvom potiljku sa još vlažnom kosom od tuširanja. Brada ti je meka. Odišeš svežinom.

Nemiran dodir tvojih ruku na mojim leđima.

Svila izmiče ispod tvojih prstiju...

Upijam tvoj miris i zaustavljam vreme.

---------------

Na stolčiću pored uzglavlja 

nekoliko knjiga, čaša sa vodom i sveska na široke linije.

Sanjiva, ispisujem svoj nedosanjani san:

Ležim pored tebe.
Glavu sam prislonila na tvoje grudi.
Slušam otkucaje tvog srca.


Nadica Janić

STVARNOST ONOSTRANOG

Iz sveske na široke linije (1)

Između dana i noći

Zadremala sam u svom hobi kutku zagledana u tek započetu sliku. Misao, mašta, volja - nestalo. Samo obamrlost u praznini. San, kao bljesak. Stvarnost onostranog:   

Stavio je šake na belo platno. 
Sa njih su se slivale raznobojne kapljice. 
Prislonila sam lice na platno. 
Na započetu sliku su se utiskivale suze.

Otvorila sam oči.

Božanska belina je isijavala iz slike. Zalazeće sunce je obasjavalo sobu. 

Nadica Janić

PORTRET

Priče iz Usnulog grada (13)

Foto: Internet

Pored toaletnog stola okačila je sliku njenog portreta koju joj je poklonio. Divila se njegovom slikarskom talentu, spontanosti, šarmu... U njemu je pronalazila sve vrline muškarca - za nju bitne. Prijala joj je njegova pažnja i uvažavanje.

Odlučila je da ga pozove u svoj stan na zakusku i time iskaže zahvalnost i toplinu svojih osećanja. Ustreptala je od priprema. Sve je trebalo da bude savršeno. Njen pogled je bio isti kao na slici i osmeh devojčice na licu pedesetogodišnje žene.

Zakasnio je sat vremena. Na brzinu je pojeo punu tacnu malih, šarenih sendvič-zalogaja. Led i viski su se smenjivali u čaši. Uz povremeno štucanje, oduševljeno je pričao o starinskim ramovima koje je „za bagatelu“ kupio na buvljaku... Pogledom je odmeravao trosed: „Hoćemo li ovde?“

Tru puta je proveravala bravu kada ga je izbacila. Dok je skidala šminku, sa portreta joj se smejala uspaljena šiparica.

Nadica Janić

SREBRO U KOSI

Priče iz Usnulog grada (12)

Foto: Internet

S godinama se sve više povlačila u samoću. Volela je svoj novi život posvećen razmišljanju, pisanju, slikanju...

Nije osuđivala ljude koji su je povredili. Nije osuđivala ni sebe što nije bila sumnjičava. Samo je žalila za izgubljenim vremenom koje je posvetila pogrešnim ljudima a ljude koji su zaslužili mnogo više je zapostavila.

Verovala je da će ispraviti greške, ali na pisma, čestitke i skromne poklone nije dobijala odgovor. Nalazila je opravdanje... A seta na njenom licu davala joj je uzvišen, blag izraz.

„Dobri ljudi su nenametljivi, u senci, tihi. Možda ih zato ređe srećem... ili su zaista retki“, šaputala je dok je pred odlazak u šetnju uplitala srebrno-belu kosu u punđu.

Koračala je polako, zagledana u krošnje drvoreda. Poželela je dodir ruke, zagrljaj, razgovor… Spotakla se. Naočare su pale na beton. Polako se podigla, ali nije videla gde su pale naočare. Zmirkavim pogledom, polusagnuta, tražila ih je… Nežni dodir na ramenu.
„Polako! Ja ću ih podići!“
I postali su oslonac i svetlost jedno drugom. 

Nadica Janić