DOZIVANJE PREDAKA

Duša slovenska (50)

Naslovna strana knjige DOZIVANJE PREDAKA - Dragoljub Gagričić

Ginuli su ratnici daleko od rodnog kraja, a epitafi na spomenicima danas su gotovo nečitki: nagrizaju ih godine, kiše, vetrovi, lišajevi, ljudski nemar, svi pomalo… U epitafu i rodbina i klesari imaju nameru da zaustave putnika, a onda škrti podaci: ratovao za domovinu, gde je stradao, od koga, u kojim bojevima, a ponekad i koliko je rana nosio, koga je za sobom ostavio… Dok je i veka i sveta, neka se zna…

DUŠA U KAMENU 

Jedna od znamenitosti Srbije su spomenici krajputaši. Ima ih širom Srbije, posebno u zapadnoj, a najviše ukraj puteva i na raskršćima i saborištima moravičkog, dragačevskog, čačanskog i kraljevačkog kraja. Poznati srpski istraživač krajputaša Radojko Nikolić nazvao je ovo etnografsko blago kamenom knjigom predaka jer se na osnovu sačuvanih zapisa verno može stvarati slika o životu ratnika, ali i o rodbini, majstorstvu klesara.Oni su deo istorije srpskog sela, nezaobilazni u hronikama.

Najviše krajputaša podignuto je posle Prvog svetskog rata postradalim vojnicima, kojima se grob ne zna ili su sahranjenim na bojištima, mnogi van otadžbine, u dalekim zemljama. Postavljanje nadgrobnih obeležja na mestima gde pokojnik nije sahranjen, kako je svojevremeno zapisao Ivanjičanin Dragutin Dragan M. Radivojević – stari je običaj. U mnogim krajevima se smatralo, a i danas, da je to sahranjivanje pokojnikove duše.

Otuda i zapis: „Kosti su mi na daljini, a spomen u blizini“. Ginuli su daleko od rodnog kraja – na Mačkovom kamenu, Drini, Crnoj Reci, Kajmakčalanu, umirali u gudurama Albanije, pa na Krfu i ostrvu Vido, nestajali u morskim dubinama… Ostavljali su kosti u zarobljeničkim logorima Austrije, Mađarske, Rumunije, Češke i Bugarske, u grobnicama bolnica u Grčkoj, Tunisu, Francuskoj… Ratovali su svuda gde je trebalo braniti zastavu otadžbine: protiv Turaka, Bugara, Švabe, Arnauta…

KLESARI – LETOPISCI

Krajputaši su po pravilu jedinstvenog oblika, pravougaonog preseka i visine između jednog i dva metra. Kamenoresci su na prednjoj strani klesali figuru ili lik vojnika u uniformi, a na zadnjoj životopis. Nije izostajala puška, ponegde i redenici, vojnička čutura, orden, pa golub, vreže grožđa. 

Najviše krajputaša podignutih u slavu i čast junaka Prvog svetskog rata u novovaroškoj opštini je u njedrima Murtenice. Pored već onih pomenutih u Beloj Reci, pored „banskog puta“, nekoliko ih je uz stari ili novi put preko Jasenova, prema Kokinom Brodu, kao i u okolnim zaseocima i selima.

Na Kuzmanskom brdu, gde je narod saborovao na Ivanjdan, krst i petokraka – zajedno?! U metalnoj ogradi tri belega: komšijama i ratnicima iz Velikog rata – Vladimiru Zekavici i Rajku Šaponjiću, dok je treće obeležje podignuto 1955. godine izginulim partizanima i žrtvama fašističkog terora.

– Vladimir je jedan od trojice braće Zekavica koji su dali živote za slobodu otadžbine. Posle prelaska Albanije, prevežen je u Tunis na lečenje i umro u prvoj polovini 1916. Godine - kaže praunuka Darinka, koja sa suprugom Nedeljkom – Neđom Matijevićem živi u kući nedaleko od spomenika, pokazujući knjigu u kojoj su zapisi o ratnicima zlatiborskog kraja.

POČUJ, RODE

Nemim dozivanjem ispod murteničkog visa Bela glava, u zaseoku Jagnjila, kameni belezi Petru Petroviću i Vidoju Removiću podsećaju da se ne zaborave patnje i stradanja ratnika uz poziv: „Dragi brate, priđi bliže, te pročitaj ko mi spomen diže. Moje telo ostade u svetu 25. godinice…“

Na Nedovića brdu trava i šipurak gotovo su sakrili kameni beleg na kome je natpis nečitak, dok je drugi spomenik još poodavno pao. Uz drum preko brda Ojkovice, dva krajputaša gora otima u zagrljaj kleka i omorika – Mitra Batakovića, koji je u drvenoj ogradi i Spasoja Jocovića, što se nakrivio.

Srpske majke vukle su se za vojskama. A kada ne bi našle sinove, vraćale su se u svoja daleka sela. Crni barjak na dovratku oglasio bi pogibiju. Kad se završio Veliki rat i usahla poslednja nada da će domaćin ili sin stići sa ratišta – klesar je dobijao narudžbinu.

Kamen kraj druma – vojnički spomenik – bila je čast porodice. Tako su ih u Trudovu (onom jasenovačkom) podigli nedaleko od stare prodavnice Rajku Čolaniću i gore, prema Čemernici – braći Damjanu i Jovanu Mlađenoviću „u čast učestvovanja u svim ratovima od 1912.“ do pogibije i Jovanovom devetogodišnjem sinu Živoradu, koji je umro druge godine rata sa Švabama.

ČUVALI IH „KAPIĆI“

Krajputaši su karakteristični i po tome što skoro svaki ima uklesani krst, ponegde u kombinaciji sa vinovom lozom. Ima ih i sa krstovima od metala, izrađenim na vrhu belega. Pojedini krajputaši imaju „kapiće“ – kamene ploče koje prekrivaju spomenik tako što su užlebljene u jedno ispupčenje na vrhu, čemu treba i da zahvale što su bolje očuvani likovi i natpisi.

Izvor:

Dragoljub Gagričić - DOZIVANJE PREDAKA

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA