Susret (9)
Sa starošću su sve više ispoljavali uzajamnu netrpeljivost.
Govorila mi je: „ Želela bih da budem sama. Slobodna. Ne mogu da podnesem da mi je neprestano nad glavom. Pisala bih. Toliko toga je u meni. Mora negde da izađe... Ali, gde da sakrijem svesku!“
Umro je. Nije dugo bolovao. Sve vreme bolesti obraćao joj se imenom njegove pokojne prve žene.
„Nije se on obeznanio. Namerno mi to radi!“, pričala je.
I, ostala je sama.
„Pišeš li sada?“, pitam je.
„Ne mogu! Kada otvorim svesku, osećam da mi je nad glavom.“
Pokazuje mi praznu debelu svesku sa krupno ispisanim imenom njenog pokojnog prvog muža. Pažljivo je vratila na vidno mesto u vitrini.
Nadica Janić
.JPG)
4 коментара:
Draga Nadice, ove vaše crtice iz života uvek me bolno dotaknu... Šta dotaknu?! Prožmu me svu... Više od života i njegovih tegoba, a svaka ona i jeste verni odraz tog istog života. Samo... iz Vašeg pera, taj život dobija lepotu, onu umetničku... Svaki put ostajem zadivljena i s osećanjem koje dugo, dugo nosim, a Vaši likovi koje u par reči naslikate, u mojoj mašti žive stvarni, kompletni... Hvala Vam za to!
Draga Todora, hvala!
Tvoj komentar mi mnogo znači i veliki je podsticaj.
Naslikati rečima i reći bojama - nije lako. Trudim se da postignem jednostavnost i da dotaknem suštinu...
Kako sam starija, sve jasnije "vidim" sva lica iz "galerije" mog života. O drugima možemo pisati, a da se na nas ne naljute, samo kada su oni ili mi mrtvi. Ali, svrha pisanja i jeste, kako Andrić kaže, "da pomogne čoveku da se nađe ili snađe"... Likovi iz mašte, ili stvarnog života, svejedno, moraju u svojim crtama da sadrže istinu Života.
Znam osjećaj kada neko ode, daleko u nepovrat, predjele koji su samo Bogu znani... znam kako boli nemoć, očaj, gnjev! Kada suze prestanu da peku, a ruke se više i ne sklapaju u ono što se zvalo molitva... i ma koliko lijepo napisano, osjetim tu tugu u redovima i sjećanja se vrate! Ipak, divno je... bar imam čega da se sjećam! Nadice, sve pohvale!
Hvala na čitanju i divnom komentaru.
Veliki pozdrav!
Постави коментар