NEDOREČENO

Susret (7)


Sela je pored mene u čekaonici Doma zdravlja. „Valjda ću brzo doći na red. Znate, muž mi je bolestan, ostao je sam kod kuće. Mnogo mi je teško. Nemam kome ni da se izjadam. Došla sam da mi prepiše nešto za smirenje. Znate, teško je kada živite sa nekim trideset godina i gledate kako umire. Jeste da mi život sa njim nije bio lak, ali srodiš se... Muči se jadnik. Činim sve da mu olakšam...“, i šapuće mi šta mu sve kuva, koje sokove cedi, čime mu maže zadnjicu. Slušam i klimam glavom. Čekaonica mi se ljulja, znojim se.

Odahnula sam kada je izašla iz ordinacije. Ali, ponovo je sela pored mene: „Divni ste. Tako ste me s pažnjom slušali. Volela bih da s Vama popričam... ako biste mi dali Vaš broj telefona.“

Zove me svako veče posle devet. „...Znate, muči se čovek, a ja mu kažem - Kako si živeo, tako ćeš i umreti. Sve dajem od sebe da mu olakšam muke, ali neću da ostane nešto nedorečeno. Moli me da ćutim, plače...“

Odmičem slušalici. Reči se pretvaraju u neprijatan zvuk koji povremeno dopunjavam sa „da... da...“

Izbegavala sam razgovor pod mnogim izgovorima, isključivala telefon. Posle nekolika nedelja njen glas: „Ta, gde ste Vi! Imam toliko toga da Vam ispričam. Znate, Bane je umro. Ne da je na sahrani bilo dostojanstveno. Sve sam dala od sebe. Nema šta da mi zameri na onom svetu. Znate, kada je umiro, kažem ja njemu...“

Kliknem na dugme telefona: „tu... tu...“


Nadica Janić

POPUT ŠEHEREZADE

... a priča teče dalje (1)

O životnoj i spasilačkoj moći priče i pripovedanja

"Načini i oblici pričanja menjaju se s vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče dalje, a pričanju kraja nema. Tako nam ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bljeska svesti, kroz vekove priča samo sebi, u milion varijanata, uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila, stalno istu priču, a ta priča kao da želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnika, da odloži neminovnost tragičnog udesa koji nam preti i produži iluziju života i trajanja. Ili možda pripovedač svojim delom treba da pomogne čoveku da se nađe ili snađe?"

Ivo Andrić 
u besedi prilikom dobijanja Nobelove nagrade

Priredila:
Nadica Janić

PRIVIĐENJE

Susret (6)

„Znaš da je umro Marko!... Nisam sujeverna - ali, ima nečega“, uzbuđenim glasom mi preko telefona priča prijateljica.

„Uvek kada prolazim pored „Moskve“ pomislim na njega. Tu smo se sastajali. U proleće mi je najteže...

Juče, po onoj kiši, prolazim tuda. Zapljuskuju automobili vodu sa asvalta, sudaraju se kišobrani. Nije mi bilo do sećanja... Okliznem se. Za ramena me prihvati čovek - isti Marko! Noge mi se odsekoše. Nisam stigla da mu se zahvalim. Nešto je promrmljao i nestao.

Kod kuće, uz topao čaj, prelistavam novine. U čitulji - Marko!“


Nadica Janić

IZGUBLJEN TRAG

Susret (5)


„Juče sam bio na Novom groblju, na sahrani mog kuma“, priča mi Miloš. „Krenem da obiđem sestrin grob. Tražim, tražim... znam da je tu negde. Nisam ga našao. Strašno mi je bilo žao.

Od nas trinaestoro ona jedino nije imala dece. Bila je najstarija. Kada je majka umrla, brinula je o nama.“

Miloš ima 80 godina. Još je on živ od njih trinaestoro braće i sestara. Jedino su on i sestra Vida ostali u Srbiji.


Nadica Janić