Reportaža
LJUDI PORED NAS (12)
Ciganin nije ni beo ni crn.
Ciganin je svako ko ima dva srca.
Jedno - da ga ubiješ u srce.
Drugo – da mu ga pojedeš sa usta.
(Miroslav Antić „Garavi sokak“)
Romi su narod koji je zadovoljan sa malim. Snalažljivi, znaju da se raduju, da vole... Njihovo bogatstvo je lepota ciganske duše.
Nada i Sava Jovanović često na svom traktoru polako krstare ulicama Novih Banovaca i povremeno oglašavaju: „Kupujemooo, starooo gvožđeee, akumulatoriii...“
Nada (47 g.) je iz Krčedina. Ima 4 razreda osnovne škole. Kaže da nema nikog svog rođenog. Ima samo Savu i njegovu decu i unučad. Savi je umrla žena, njoj muž i devetomesečna beba.
Sava (49 g.) je iz Stare Pazove. Nepismen. Radio je 23 godine u „Lifamu“. Težak je bolesnik ali invalidska komisija ga smatra sposobnim za rad. Na birou je. Žive u svojoj kući u Staroj Pazovi. Ljudi sa margine života kojima je najvažnije imati ljudsko dostojanstvo.
„Od materijalnog dodatka iz Centra za socijalni rad, koji je za mene i Savu 2700 dinara, platim struju, dodam na ostatak 10 dinara i kupim kutiju cigara... da mi u duši bude lakše. I od čega da živimo! Ako čekam podne da uzmem veknu leba i ručak u narodnoj kuhinji, ode mi dan. Mi rano ujutru krećemo sa prikolicom i do mraka, po celoj opštini, sakupljamo staro gvožđe. Nekada se prazni vraćamo kući, nekada puna prikolica. Onda sam srećna. Kada prodamo gvožđe prvo kupim deci nešto lepo za obući i šta treba za školu i obdanište...
Ja jesam Ciganka, ali neću da živim romski. Mi ne krademo, ne prosimo. Imamo kupatilo, čisti smo. Nikada se ne ponižavamo, ne molimo... Sava je četiri puta bio operisan. Centar za socijalni rad mi je dao novčanu pomoć kada se Sava vratio iz bolnice... A ljudi! Daju neki. Nisu ni svi prsti na ruci jednaki a kamoli ljudi“, kaže Nada i pali cigaretu.
Nadica Janić
LJUDI PORED NAS (12)
Ciganin nije ni beo ni crn.
Ciganin je svako ko ima dva srca.
Jedno - da ga ubiješ u srce.
Drugo – da mu ga pojedeš sa usta.
(Miroslav Antić „Garavi sokak“)
Romi su narod koji je zadovoljan sa malim. Snalažljivi, znaju da se raduju, da vole... Njihovo bogatstvo je lepota ciganske duše.
Nada i Sava Jovanović često na svom traktoru polako krstare ulicama Novih Banovaca i povremeno oglašavaju: „Kupujemooo, starooo gvožđeee, akumulatoriii...“
Nada (47 g.) je iz Krčedina. Ima 4 razreda osnovne škole. Kaže da nema nikog svog rođenog. Ima samo Savu i njegovu decu i unučad. Savi je umrla žena, njoj muž i devetomesečna beba.
Sava (49 g.) je iz Stare Pazove. Nepismen. Radio je 23 godine u „Lifamu“. Težak je bolesnik ali invalidska komisija ga smatra sposobnim za rad. Na birou je. Žive u svojoj kući u Staroj Pazovi. Ljudi sa margine života kojima je najvažnije imati ljudsko dostojanstvo.
„Od materijalnog dodatka iz Centra za socijalni rad, koji je za mene i Savu 2700 dinara, platim struju, dodam na ostatak 10 dinara i kupim kutiju cigara... da mi u duši bude lakše. I od čega da živimo! Ako čekam podne da uzmem veknu leba i ručak u narodnoj kuhinji, ode mi dan. Mi rano ujutru krećemo sa prikolicom i do mraka, po celoj opštini, sakupljamo staro gvožđe. Nekada se prazni vraćamo kući, nekada puna prikolica. Onda sam srećna. Kada prodamo gvožđe prvo kupim deci nešto lepo za obući i šta treba za školu i obdanište...
Ja jesam Ciganka, ali neću da živim romski. Mi ne krademo, ne prosimo. Imamo kupatilo, čisti smo. Nikada se ne ponižavamo, ne molimo... Sava je četiri puta bio operisan. Centar za socijalni rad mi je dao novčanu pomoć kada se Sava vratio iz bolnice... A ljudi! Daju neki. Nisu ni svi prsti na ruci jednaki a kamoli ljudi“, kaže Nada i pali cigaretu.
Nadica Janić
.JPG)
8 коментара:
Kao i uvek - dirljivo i divno! Mnogo sam puta u životu sa Ciganima bila, mnogo hleba sa njima pojela. A sećam se, kad sam bila mala, mama mi je davala da pojedem iz ciganske torbe parče hleba ("valja za zdravlje"), od onih koji bi, u sezoni slava išli od sela do sela, od svih svečara dobijali hranu, a kod koga se uveče zadese i konak. Najupečatljivija slika mi je njihova šarena odeća i te velike torbe u koje nisam uspela da zavirim jer bi neka od njih samo gurnula ruku u nju i vadila parče nečega što bismo mi deca pojeli za zdravlje...Sad su druga vremena. Nerma više tih "letećih" Cigana. Nema čergi. Moraju i oni da se uklope u novi život. Mnogi hoće, ali mislim da je mnogo više onih s druge strane koji ih - neće. A to je tužno.
Veliki pozdrav!
Divna, dirljiva priča o ljudima koje uporno smeštaju na životne margine. A toliko divnih, pametnih i velikih Cigana! Nadam se da će u neka bolja vremena i njima biti bolje.
Hvala draga Todora!
Tvoje sećanje je jedna mala priča.
Draga "emo_serpica", i ja mislim da će doći bolje vreme za Rome. I oni uviđaju da moraju da se uklope u savremen način života.
Lijepo, ali dirljivo.
Hvala "PESA - dar"!
СВАКА ЧАСТ!
Упознао сам многе (Србске) Цигане (никада нису за себе рекли да су Роми) посебно оне са Карабурме, из Земуна и Земун Поља...а и у овом далеком свијету често се са њима срећем, посебно са (Православним) Циганима из Румуније и Русије, као и са Циганима који не припадају ни једној религији, него његују своју циганску традицију - диван је то народ, весео и музикалан, гостопримљив, осјећајан, а у стању су да „добром човјеку“ дају и посљедњу кору хљеба...веома су проницљиви и препознају оног „који има душу“...
Dragi Miroslave,HVALA!
"I ja, evo, već godinama, lutam i izmišljam pesme Roma. Romi - to je isto što i Cigani, njihovo pravo ime sa mnogo poštovanja i časti, samo što na ciganskom Romalen znači i: ljudi. I uvek se piše velikim slovom."
Iz priče "Kad sam bio garav"
GARAVI SOKAK, Miroslav Antić
Постави коментар