STRAH

Sećanje (17)

Osećam lepljive niti na telu. Borim se da izađem iz mreže. Zadovoljan izgled na njegovom licu. Ne mogu da pomerim noge, a htela bih da bežim. Njegove maljave ruke mi dodiruju grudi.

Probudila sam se u groznici. Drhtala sam i u strahu upalila lampu. Temperatura je bila visoka. Da li da ga budim? Trebao mi je čaj i da me neko drži za ruku.

...

Sećam se dečaka sa kojim sam se igrala svih dečjih igara. Uvek je želeo da bude jači i pametniji. Uživao je u mom strahu.

Jednom mi je pokazao kutiju šibica:

„Pogodi šta u njoj ima?“

Stavio mi je na uvo da čujem šum iz nje. A onda je otvarao, polako, tek toliko da bi dlakavi krak pauka provirio iz kutije.

Vrištala sam i bežala... A on se smejao.

Nadica Janić

SUZA

Sećanje (16)

Ana Aras, "More suza" (ulje na platnu) 

Opomiljali su nas da se ne smejemo glasno. Deda Pera je bolestan.
Kako da se smejem tiho, pitala sam se.

Nas šestoro unučadi, uvodili su u dedinu sobu jedno po jedno.
Zašto sam ja bila poslednja, pitala sam se.

Gledala sam dedino lice na vezenom jastuku.
Samo iz jednog oka je potekla suza.

Zašto ne plače na oba oka, pitala sam se...
i otišla da se tiho smejem sa decom.

Sutradan mama je rekla da je deda umro.
Sakrila sam se i plakala da niko ne vidi.

Imala sam 10 godina i prvi put spoznala bol u duši.
Ali zašto se deda oprostio sa mnom posle svih unuka, pitam se i danas.

Samo jedna suza iz jednog oka klizila je niz dedin obraz. Uzdržavao se. Nije hteo da me rastuži. Poznavao je moju detinju dušu. Poznavao je svoju Alisu iz sveta čuda. Nije dao da spoznam stvarnost života. Verujem mu. I srešću ga. U Svetlosti. 

Nadica Janić

SREĆA

Sećanje (15)

Minijatura "Energija" (Sreća)

(akril na papiru; 10 x 7,5 cm)

Autor: Nadica Janić

Senka velike trešnje stvarala je hladovinu u gonku (tremu) prostrane sremačke kuće u Surčinu.  Ispred kuće, u senci trešnje je bunar.

- Ne naginji se, opomenuo me je blago ujak Vasilije dok je izvlačio iz bunara vedro sa rashlađenim voćem. 

Ređala sam voće u poslužavnik i stavila na sto zastrt vezenim stolnjakom. Jeli smo ćutke, polako, sa osmehom.

Dok sam raspremala sto, uzeo je boje i seo za štafelaj. Kao i uvek, sela sam kraj njega na šamlicu i posmatrala. Dešavalo se da on slika ono što sam ja u mašti već imala pred očima.

- Ostani tu, lepa moja. (Uvek me je tako zvao.) Trebaš mi.

- Tu sam, ujkice, gledam. Biću mirna!

- Treba mi tvoja energija.

- Šta je to energija?

- To je snaga koja pokreće. Ti imaš posebnu energiju.

Nisam sasvim razumela, ali sam bila ponosna što ja to imam i sedela sam nepomično sve dok slika nije bila gotova. Kroz mene je strujalo to što je ujak rekao da je energija. Danas to zovem Sreća.

Bio je raspust. Imala sam 9 godina. Moj ujak, učitelj, 24 godine. Slikao je tog raspusta moje omiljene bajke. Sve dok se živelo u toj kući, slike su bile preko leta u gonku.

Nadica Janić

RAZBIJEN OSMEH

Sećanje (14)

"Razbijen osmeh"

(akvarel, 40 x 40 cm)
Autor: Nadica Janić

Moj ujak Vasilije Popov (učitelj) došao je sa čudnim koferom po mene na Bežanijsku kosu, gde smo se u novu kuću preselili iz Surčina, da me vodi u staru porodičnu kuću u Surčinu, da zajedno  provedemo zimski raspust.

- Šta je to, ujko?

- Gramofon, lepa moja. Slušaćemo ploče.

Silno uzbuđenje me je obuzelo. Sve vreme vožnje autobusom mislila sam kako će ploča da se vrti,  kako ćemo slušati muziku. Držao me je za ruku, pričao. Gledala sam ga srećna. Moj ujak je najbolji. Zna sve. Ume sve. Daje mi sve... "Jedva čekam!" Samo se nasmejao i zagrlio me.

Došao je taj trenutak. Topla soba. Gramofon na stolu. Miris čaja i kolača. "Budi mirna. Samo slušaj. Ovo je Net King Kol, pesma Mona Lisa“. A posle mi je pričao o najlepšoj slici, o čarobnom osmehu koji nas prati iz svih uglova posmatranja lica Mona Lise. 

Poželela sam da imam takav osmeh. Hladan gonak. Vrtim se oko sebe. U oba ogledala, i na zidu i u  ruci, stvori se čarobni osmeh Mona Lise na mom licu. 

"Pazi! Razbićeš ogledalo!" - oštar glas baba Lele koja se stvorila pored mene.

Uplašena, ispustila sam ogledalo. Sagla sam se da pokupim krhotine. U svakom delu razbijenog ogledala bio je moj osmeh. Iskrivljen, nestvaran... razbijen.

Bilo mi je deset godina, a možda kao i sada. Broj nije bitan. Svejedno. Bitno je da se pravi osmeh vidi iz svih uglova života. 

Nadica Janić

NEBO U OČIMA

Sećanje (13)

Nadica Janić, 8 godina

Zemunska bolnica, januar 1956. godine. Imala sam osam godina. Žutica. Velika soba sa puno kreveta. Časna sestra me dovela do kreveta. Sela sam, uplakana, uplašena. Ruke u krilu, pogled spušten.

Malena ruka na mojoj ruci. Ugledah nebo u njegovim očima. 

„Ja sam Žarko“, reče sa osmehom dečak pored mog kreveta. "Ne boj se."

Budili smo se sa spojenim pogledom. Pričali smo, smejali se. Jedno drugo bodrili da pojedemo sve što nam daju. I kada ugase svetlo pred spavanje, gledali smo se. 

Žarko je izašao iz bolnice pre mene. On je bi treći razred. Kada su pakovali njegove stvari, poklonio mi je knjigu "Kroz pustinju i prašumu". Čitala sam je u tri životna doba. I uvek sve doživljavala drugačije. Ali dečak Staša i devojčica Nel smo uvek bili Žarko i ja.

Gde je sada dečak sa plavim očima?

Nadica Janić

DEVOJČICA SA TORBICOM

Sećanje (12)

Obdanište u Surčinu

Devojčica sa belom torbicom Nadica Janić, 6 godina

Često gledam fotografiju nastalu 10. juna 1954. godine. Zapis o jednom vremenu spokoja, porodične harmonije, sigurnosti.

Živeli smo u Surčinu. Starije sestre su išle u školu, a ja u obdanište. Pored njih sam naučila da pišem. Pošto su one imale torbe, sveske, olovke, poželela sam da i ja imam sve to. Majka nam je ispunjavala želje. Bila je krojačica i veoma kreativna osoba. Vezla je, plela, puno čitala, bila pretplatnik na jedini časopis koji je tada postojao „Roditelj“. Iz njega sam naučila mnogo za svoj mali uzrast. Imala je velike kataloge sa crtežima modela haljina, bluza, sukanja, koje bi mušterije prelistavale a meni je dozvolila da u praznom prostoru na stranicama crtam. 

Odlazila je često u Zemun u kupovinu materijala i pribora za šivenje, školskog pribora... I kada je donela malu, belu kožnu torbicu, mojoj sreći nije bilo kraja. Napravila je i malu svesku za tu torbicu. Dobila sam polovinu grafitne olovke, gumicu i maramicu sa izvezenim monogramom. Nisam se odvajala od torbice. 

Gledam lica dece na ovoj fotografiji. Nigde nisam videla tako jasno ispisan budući lik odraslog čoveka na licu deteta. Odrastala sam sa mnogima od njih. Znam neke i kako sada izgledaju. Zapis sa ove fotografije je ostao trajan na njihovim licima.

Nadica Janić

ZABELEŽENA VEČNOST

Sećanje (11)

Kada su pokušavali da fotografišu Indijance, oni bi bežali da im ne bi ukrali dušu. Poklanjali su im ogledalca, ali videvši svoj lik u ogledalu, plašili su se da ne izgube u njemu dušu.

Čovek ne vidi svoje lice, svoje oči, ne zna kakav mu je pogled i svetlost kojom zrači kroz pogled. Videvši sebe u ogledalu ili na fotografiji, upoznajemo svoje lice, oči, osmeh... Videvši sebe u mirnoj, bistroj vodi, Narcis je bio opčinjen svojom lepotom i ona je postala njegova kob, njegov nespokoj.

Selfi. O, čudnog li naziva! A može i ovako da se kaže: narcisoidni pogled u ogledalo i fotografisanje u potrazi lepote u sebi. Savremena tehnologija pruža mogućnost i foto-ulepšavanja. I ne trebaju nam novine i TV – postavimo selfi na FB i sličnu društvenu mrežu, postanemo "poznati" i nastaje divljenje našem liku. Ego nam postaje jači, sigurniji smo. A duša? Gde nam je duša? Indijanci su znali odgovor i pre izuma zvanog „selfi“.

Nadica Janić, 4 godine

Obdanište u Surčinu. Veliko dvorište. Ograđen pesak za igru. Velika stabla lipe. Poljski klozet u koji nisam smela da uđem... Davna 1952. godina. Na početku boravka u obdaništu, fotografišu svu decu. 

Volim ovu moju fotografiju gde je zabeležen Trenutak. Zapitanost i zbunjenost kada mi se otkriva pravo lice. Ali u njoj je i moja Večnost.
„Zašto?“ - pitala sam fotografa kada mi je dobacivao:
„Nasmej se. Gledaj u mene!“

Odugovlačio se taj posao fotografisanja dece zbog devojčice koju su zvali Alisa. A razlog nadimka je što je svima govorila da je iz drugog sveta, iz sveta čudesa kao što je i Alisa. Imala je vizije svoje prošlosti, svoje budućnosti. Imala je i slike Večnosti u očima. 

Skrenula sam pogled, stisnula usnice.
„Zašto da se smejem, kad ništa nije smešno?“
Škljoc!
I otrčala sam. 

Nadica Janić

Kažu, zalazak sunca je sudbonosan trenutak. Veza Sadašnjosti i Večnosti... Bilo je leto. Predveče. Trenutak kada sam posumnjala, zapitala se i poželela da odem u svet snova. Fotografisao me je suprug. Beležio je neke trenutke njemu bitne.

Alisa u meni postoji. Grlim to malo, toplo biće koje kao ptičica često zadrhti u mojim grudima i zapita:
"Zašto?".

Nadica Janić