петак, 29. јануар 2016.

MAGIJSKA MOĆ POJASA


Duša slovenska (31)


Nakit je zastupljen u svim istorijskim razdobljima i kod svih društvenih slojeva. Oznaka je socijalnog statusa i muškarci ga nose u većoj meri nego žene. Počinje se nositi ulaskom u drugu životnu dob, tj. nešto pre sklapanja braka. U tradiciji Slovena, nakit je i odevni detalj: oglavlje, pojas, ukrasna kopča, marama, ukrasni vez na čarapama, jelek optočen srmom.

Osnovna funkcija pojasa je bila da drži stomak prilikom teških radova i služio je kao dar na svadbama i drugim svetkovinama, a takođe je seksualni simbol, simbol reprodukcije i rađanja, simbol zaštitnog kruga jer su na njega stavljane razne amajlije, a svako je morao da bude sahranjen sa pojasom jer je neophodan i „na ovom i na onom svetu“. 



Ženski pojas


SIMBOLIKA POJASA


Pojas je znak privrženosti i vernosti. Ako je pojas amblem (zastava, na primer) ili ako je na njemu slika (grb), tada simbolizuje vezu onoga ko ga nosi sa onim što slika prikazuje. To se odnosi na opasač i na kopču. Praktična uloga pojasa: stegnuti ili držati odeću oko struka, nositi oružje ili oruđe, sekiru, bodež, mač, bajonet, revolver, metke, kesu, ključeve, podudara se sa simboličkom vrednošću odane veze, pripadnosti, čak i poistovećivanja sa nekom osobom, grupom ili funkcijom.

I obrnuto, lišiti nekog pojasa, kao što se oduzima zarobljenicima, vojnim i civilnim, znači prekinuti vezu, raskinuti pripadnost nekoj sredini, izdvojiti ga. Svojevoljno razvezati pojas znači prepustiti se i predati. Kod Grka i Rimljana skinuti pojas je značilo pristati na brak. Nevesta je bila opasana pojasom koji je muž u krevetu skinuo; pojas je bio od ovčje vune i značio je da je muž i za ženu vezan pojasom i tesnom vezom kao što je ta vuna, u pramenovima skinuta, sada svezana. Muž odvezuje taj pojas, vezan Herkulovim čvorom, kao znak da će po broju dece biti jednake sreće kao Herkul, koji ih je ostavio sedamdeset. U muslimanskom govoru prerezati pojas znači preći sa hrišćanstva na islam, jer se smatralo da svi hrišćani nose kožni pojas. Ako sudija ili oficir odlože pojas, znači da ostavljaju obeležja svojih funkcija, pa time prestaju da obavljaju svoja zaduženja.

U Bibliji je pojas takođe simbol tesne veze i trajne spone u dvostrukom smislu: jedinstva u blagoslovu i istrajnosti u prokletstvu:

’’Nek se obuče u kletvu kao u haljinu,
i ona nek uđe u njega kao voda,
i kao ulje u kosti njegove.
Nek mu ona bude kao haljina u koju se oblači,
i kao pojas kojim se svagda paše!’’ 

Simbolizam pojasa povezan je sa simbolizmom plodnosti. Dionisije Areopagit, teolog i filozof V veka piše da su nebeska duhovna bića obučena u halju i pojas koje treba shvatiti simbolički: “Pojasevi označavaju brižljivost kojom čuvaju svoje generativne sposobnosti; moć koju poseduju da se priberu, da svoje mentalne sposobnosti sjedine prodirući u same sebe, skladno se povijajući ka sebi u neprolaznom krugu vlastitog identiteta.” Pojas ovde simbolizuje, a time će se inspirisati i hrišćanska umetnost, duhovnu plodnost postignutu mentalnom koncentracijom, a istovremeno i postojanost ličnog identiteta, koja je jedan od najvažnijih vidova vernosti. Biti neveran, znači promeniti identitet; biti plodan, znači umnožiti ga.

Pojas je i simbol izvora svih draži. Verovalo se da je takav Venerin pojas. Homer i Hesiod opisuju ga kao božanski talisman, koji ženi daje neodoljivu moć. Iridin pojas, kako se nazivala duga, takođe je obećanje sreće, jer duga najavljuje lepo vreme.

U hrišćanskom predanju pojas je znak zaštite, suzdržavanja i čednosti, a nosili su ih uglavnom pustinjaci i samotnjaci, u obliku težih ili lakših lanaca. Konopac koji nosi sveštenik dok služi misu ili pojas od kože ili konopca, kojim se opasuju kaluđeri, imaju isti smisao. Neka kaluđerska pravila propisuju kaluđerima da spavaju obučeni, bokova opasanih pojasom. U Bibliji bedra simbolizuju pravdu, a bokovi vernost. Prvi pojas o kojemu govori Biblija, a koji se smatra i prvom odećom, ispleli su nakon greha Adam i Eva od smokvinog lišća. U Svetom pismu spominju se pojasevi od lana, kozije ili kamilje dlake, od kože, od srebrom izvezenih tkanina.

Pojas nosi putnik: znači da je spreman da se sukobi sa opasnošću. Sastav tog pojasa simbolizuje poziv onoga koji ga nosi, pokazuje poniznost ili moć, a uvek označava izbor ili stvarno ostvarenje tog izbora. Zato Hrist kaže Petru da se u mladosti sam opasivao, ali da će doći vreme kad će ga drugi opasivati, znači da je u početku Petar sam birao svoju sudbinu, a da će kasnije čuti zov jednog poziva.

Pojas štiti od zlih duhova, kao što zaštitni pojasevi zidina štite gradove od neprijatelja. Opasivanje bokova pri hodanju ili bilo kojoj živoj i spontanoj radnji kod starih naroda je bio dokaz energije, znak čednosti i čistote srca.

U srednjem veku, a običaj se ponegde sačuvao i do danas, ostati bez pojasa je bio znak oduzimanja časti, nesposobnosti da se ispune neki zadaci, znak odricanja nekih prava. Dužnici koji nisu mogli da isplate dugove morali su da ostave svoj pojas, a udovice koje su se odricale nasledstva da odlože pojas na muževljev grob.



Kopča na pojasu

Pojas može imati i drugačiju ulogu. On i podržava i zatvara. Iako odražava ili štiti život (pojas za spasavanje, sigurnosni pojas...), može ga i gušiti. Ostaviti pojas zatvoreniku znači omogućiti mu da se zadavi ili obesi. Staviti ženi pojas nevinosti, znači zabraniti joj svaku materijalnu mogućnost nevere, bez obzira na njene osećaje, svesti je na neku vrstu robovanja. Pojas dobija smisao spram drugoga ako ga čovek stavlja sam ili ako mu se dopusti da ga svojevoljno odveže. Koliko god pojas zadržava, razdvaja, steže ili zacrtava oko nekoga neku vrstu kruga, toliko ga izdvaja i omogućuje mu da skupi svoje snage. 





Pojas, IX vek


MAGIJSKA MOĆ POJASA KOD SLOVENSKIH NARODA


U tradicijskoj kulturi, u odevanju, važnu ulogu ima pojas, koji ljudsko telo deli na dve polovine –gornju (čistu) i donju (nečistu) polovinu. Pri tome sam pojas dobija posebno značenje; on postaje medijalni elemenat, beočug, koji spaja dve suprotnosti. Otuda njegova velika uloga u izvođenju magijskih radnji.

Kulturološki znak opasivanja postao je ključni elemenat kosmogonijskog mita, o kome se može suditi i po ovom zapisu: ’’Narod veruje, da ima sveta nad nama i ispod nas. Oni nad nama opasuju se pod pazuhe, a oni ispod nas po bedrima. Mi pak, pošto smo u sredini, opasujemo se preko sredine.’’

U Rusiji, u 19. veku, pojas je smatran svetim predmetom, jer ga je svako dobijao na krštenju. Smatralo se nepristojnim da se čovek moli Bogu bez pojasa, da se ruča bez pojasa, da se spava bez bojasa. Postojalo je verovanje da se bes boji opasanog čoveka. U Hercegovini, pokojnika nisu opasivali, već su preko njega prebacivali pojas izrezan od platna u koje je uvijen. To, međutim, nije bilo pravilo za sve etničke zajednice, pa istom kraju vlada i suprotno pravilo: ’’Kad umre čeljade, ne valja ga raspasanog zakopati. Na onome svijetu ne bi moglo ništa ubrati, ni metnuti u njedra’’.

Pošto je pojas granica dvaju suprotnih načela, dobio je značajnu ulogu u magijskoj praksi. U istočnoj Srbiji, da bi čovek u ratu bio zaštićen od metka, gađali su puškom imelu na drvetu i njenu grančicu ušivali u pojas, ili su ušivali savijenu iglu kojoj je vrh provučen kroz uši; u Bosni su u dečji pojas, kao amajliju, ušivali komadić užeta kojim je neko obešen. Takođe u Bosni opasivali su plačljivo dete (za koje se verovalo da je urečeno) crvenom vrpcom, na kojoj je bila obešena kesica crvenog platna s ušivenim komadićem tisovog drveta, ili je sama vrpca bila ispletena od četvorobojne pređe – crne, žute, crvene, narandžaste. Sa ovog prostora posvedočeno je i pravljenje pojasa od kore samoniklog belog gloga radi lečenja padavice. Prema uputstvu, od ovog drveta, treba oguliti koru kao kaiš i na njoj prišiti češnjeve belog luka, a zatim sve ušiti u platno u obliku pojasa i time se bolesnik opasuje do gole kože. U Srbiji na Đurđevdan, posle kupanja i oblačenja čistog odela opasivali su se radi zdravlja vrbom i drenom (Levač), ili "da budu debeli" lozom od debelice (Kosovo). U Slavoniji i Metohiji, kao zaštita od noćnog demona more, prebacivan je preko deteta ili čoveka noću pojas.

Prema zapisu sa početka 20. veka, pojasevima su se u istočnoj Srbiji štitili od čume. Kada se u selu pojavi čuma domaćin je naređivao da svi ukućani poskidaju sa sebe pojaseve (tkanice), da ih sve zajedno vežu jedan za drugi i da spolja opašu kuću. Pojasevi se koriste u magijskim radnjama za zaštitu stoke od bolesti i da se čaranjem ne oduzme mleko. Bolešljivo dete su opasivali srebnim pojasom, dok je ranjavo dete opasivano pojasom od sveže kalinove grane.

Razvezivanjem pojasa neutrališe se suprotnost gore/dole; čisto/nečisto; ljudsko/neljudsko, i takvim postupkom se otklanja mogućnost sukoba s nečistom silom. Zato su Crnogorci – prema jednom zapisu iz 19. veka – prolazeći pored groblja razvezivali pojas i puštali ga da se vuče po zemlji, da im se što ne prividi. U Srbiji, Bosni i Makedoniji postojalo je verovanje da čovek, ako sretne vuka, sigurno će se spasiti ako raspaše pojas i pusti ga da se vuče za njim. Osim neutralizacije pomenutih suprotnosti, na ovaj način čovek od sebe čini zoomorfno biće, jer mu pojas služi kao rep, čime se ističe odsustvo razlike ljudskog i neljudskog.

Pojas je poprečna osa i na taj način može preuzeti atribute iz paradigme žensko, dole, levo i tako dalje. On sa uzdužnom osom, odnosno visinom čoveka, čini krst čija je tačka preseka na pupku. Zato se pojas upotrebljava u magijskim radnjama vezanim za rađanje. Kod Srba postoji verovanje ako mlada pri polasku na venčanje prelazi reku, koliko prsta metne pod pojas, za toliko godina neće imati dece. U leskovačkom kraju kada je svekrva ulazila u ložnicu da vidi da li je njena buduća snaja "poštena" (nevina), stavljala je ruke pod pojas, i tek kada bi se uverila da ona to jeste, davala joj ruku da je poljubi. Ovaj postupak se može tumačiti kao oblik simboličkog vezivanja mlade za novi rod. To potvrđuju i svadbeni običaji u Bugarskoj, gde svekar skida mladu s konja svojim pojasom, ili mladence uvode u kuću pojasom. Suprotno od ovoga, odnosno otpuštanje iz roda, označeno je kao "prekidanje pojasa".


Pojas - obavezni deo srpske narodne nošnje

Obuhvatajući čoveka, pojas je i njegova mera, a u arhaičnim tekstovima mera čoveka se prihvata za njegovu zamenu. Kod Srba postoji ustaljeni izraz za momka koji je spreman za samostalni život – kaže se ‘’opasao se snagom’’. Po jednom svedočanstvu, pravoslavni Srbi u Bosni u nekim crkvenim ceremonijama bacali su se na tle da preko njih pređe sveštenik. Kasnije je taj običaj zamenjen na taj način što su stavljali pojaseve umesto sebe. Pojas u funkciji zamene za čoveka sreće se u više ritualnih radnji: nerotkinje, da bi mogle da rode uzimaju popov pojas i stavljaju ga pod glavu pa spavaju na njemu; kad se devojka prstenuje, opasuje se po golom telu muškim pojasom da bi rađala mušku decu; ako čovek kome su suđenice napratile bolest ne može da ode kod bajalice, on šalje svoj pojas, na kome ona izvodi određene magijske radnje; da bi grad prestao da pada, postojao je običaj da se prvo zrno koje padne pojede ili da se stavi u pojas; da bi se pre udala devojka je vezivala pojas (gatnjik) na golom telu onog čoveka koji se ženio devojkom tri puta. Snaga sakralnog vremena koje se vezuje za Božić, prenosi se magijskim putem tako što majka svoju decu, ujutru rano na ovaj praznik opasuje verigama, koje inače ostvaruju simboličku funkciju kosmičke ose.

Da je pojas granica između čistog i nečistog (ljudskog i neljudskog), svedoči i verovanje iz Crne Gore, po kome ubijenu zmiju ne valja dići iznad pojasa, jer bi čovek mogao umreti. Na Kosovu su dugu nazivali “pojas”, i tamo je postojalo verovanje da onaj ko se provuče ispod duge, promeniće pol: muško će postati žensko, a žensko – muško.


Literatura:

F. Guirand - J. Schmidt, MITOVI I MITOLOGIJA
J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA
Enciklopedijski rečnik SLOVENSKA MITOLOGIJA


Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: Arhiva  STV USA Stari sajt

Нема коментара: