петак, 08. јануар 2010.

ŠETNJA ZA DVOJE

Susret (2)


Pred veče izlaze u šetnju držeći se za ruke.
On nosi štap, ona malu crnu tašnu.
On nosi šešir, ona beretku.
On je pogrbljen, ona „vuče“ desnu nogu u stranu.

Nose istu odeću i iste poluduboke cipele.
Leti se oblače u belo, zimi u crno, ali poluduboke cipele nose i zimi i leti.

Večeras sam srela samo nju. Jedva je hodala zabacujući nemoćnu nogu. Levom rukom je pridržavala šešir na glavi.

Pozdravljam je, pitam za zdravlje.
„Hvala, dobro sam. Jova je bolestan, pa evo, šetam za oboje“, odgovara mi i drhtavom rukom brani od košave Jovin crni šešir.


Nadica Janić

11 коментара:

ТОДОРА ШКОРО је рекао...

Ovo je divno! Ne sećam se da sam igde, u manje jednostavnih reči, u nejasnijoj književnoj formi, srela ovako potpun opis beskrajne ljubavi. Ako je događaj istinit, divno je da ste imali sreće da upoznate aktere ovako veličanstvene ljubavi, ako je delo Vaše mašte, mogu samo da se poklonim i kažem: razumete šta je ljubav i uspevate da je rećju verno oslikate.

anima.art је рекао...

Istina je da je ljubav veličanstvena i prepoznatljiva u malim stvarima.

Bakica se vratila iz šetnje rumenih obraza. Okačila je šešir na starinski čiviluk. Iz kuhinje je dopirao miris nane i svežeg tosta.

"Kako je napolju, leptirice moja?"

Zadovoljno se smešila dok joj je Jova dahom zagrevao čvornovate prste.

I tako su živeli još dugo, dugo, dok jedne večeri...

ex - il@miro је рекао...

Љепота „лијепе књижевности“ је у томе, да је све што је у њој описано сасвим истинито: ИЛИ СЕ ВЕЋ ДОГОДИЛО, ИЛ' ЋЕ СЕ ДОГОДИТИ...

Генијално, драга моја...

anima.art је рекао...

Ili, kako Paul Kle kaže:
"Umetnost ne reprodukuje vidljivo, ona čini da vidimo."

Za stvaranje je potreban "okidač", elemenat stvarnog, ili onostranog, sanjanog.

A kada umetničko delo nastane, postaje REALNOST sama po sebi. Postaje ISTINA.

U ovoj priči ima i deo mog stvarnog života - u budućnosti.

Alexandra Einstein је рекао...

Predivno!Tako živopisno, lepo i jednostavno....I šetnja - Ona i njegov šešir...ljubav je ispunjen život.Kada nema ljubavi, kakav je to život?!

emo_serpica је рекао...

Sjajno, Nadice! Tako jednostavna, a veličanstvena Ljubav. I Vaše majstorstvo da nam je opišete i poklonite...Hvala Vam na ovih par prelepih trenutaka!

anima.art је рекао...

Dragi moji prijatelji, Todora, Miroslave, Alexandra, emo_serpica,

Malo sam zbunjena Vašim pohvalama, ali radosna. Hvala na čitanju i ovim lepim rečima.

Radica је рекао...

Verujem da u svakom mestu postoji slicna prica.
Nekoga ce da rastuzi, a nekome ce dati snage i vere da moze i sam da se nada sreci da dozivi nesto slicno!
Svakoga dana srecem cika Djordja i tetka Jovanku - savrseno si ispricala i njihovu pricu!

anima.art је рекао...

...da, draga Radice. U ovoj priči je i moja baka Lela i deda Pera, moja tetka Ruža i teča Raja...
I sama spoznajem, u svom braku koji traje 37 godina, novu dimenziju ljubavi. Postajemo jedno biće sa dva srca koja kucaju istim ritmom.

Анђелко Заблаћански је рекао...

Mislim, da o ljubavi jedino i vredi pisati poeziju. Sve ostalo je nekako prazno. A tek o ljubavi koja traje,u ovako jednostavnim slikama (samo naizgled jednostavnim), to je tesko, ali vredi..

anima.art је рекао...

Poštovani Anđelko,

Hvala na ovim lepim rečima. U pravu ste. Ljubav, u najširem smislu, je večita inspiracija za umetničko izražavanje. Bez nje je prazan život, prazan naš duhovni svet. Ona daje svemu potpuni smisao.

Srdačan pozdrav,
Nadica