четвртак, 03. јун 2010.

PRIVIĐENJE

Susret (6)


„Znaš da je umro Marko!... Nisam sujeverna - ali, ima nečega“, uzbuđenim glasom mi preko telefona priča prijateljica.

„Uvek kada prolazim pored „Moskve“ pomislim na njega. Tu smo se sastajali. U proleće mi je najteže...

Juče, po onoj kiši, prolazim tuda. Zapljuskuju automobili vodu sa asvalta, sudaraju se kišobrani. Nije mi bilo do sećanja... Okliznem se. Za ramena me prihvati čovek - isti Marko! Noge mi se odsekoše. Nisam stigla da mu se zahvalim. Nešto je promrmljao i nestao.

Kod kuće, uz topao čaj, prelistavam novine. U čitulji - Marko!“


Nadica Janić

2 коментара:

ТОДОРА ШКОРО је рекао...

"Ima nečega..." Ima, sigurno, i to ne bih podvela pod sujeverje. Žao mi je, draga Nadice, ako vas je neki gubitak naveo na seriju ovakvih priča, a drago, ako ste shvatili da gubitka i nema, da veza uvek ostaje, da "ima nečega" kako reče Komšinica. Pozdravljam Vas

anima.art је рекао...

Hvala na čitanju i komentaru, draga Todora.

Verujem da smo svi mi u vezi sa onostranim. Prelaskom u drugu dimenziju postojanja ne ostavljaju nas naši dragi. Kroz san, priviđenja, neobične signale... dobijamo poruke. Smrt dragih osoba treba prihvatiti samo kao njihov odlazak iz pojavnog sveta a ne naš gubitak.

Pozdravljam Te i sve najbolje!

Nadica