четвртак, 29. октобар 2009.

PONOS

Reportaža

LJUDI PORED NAS (14)


Strah i nesigurnost je bila u pogledu Milovana Bate Mevželja kada smo započeli razgovor u njegovom domu u Novim Banovcima.
„Šta ima da se piše o mojoj porodici? Nisam ja socijalni slučaj. Što mi neko iz ove vlasti nije zakucao na vrata, a toliko pričaju o beloj kugi. Moje petoro dece su moja briga i moj ponos. Ali, oni će trebati i ovoj zemlji“, povišenim tonom kaže Bata.

Blag osmeh supruge Branke kao opomena ga je odobrovoljio. Deca su se igrala pored nas: šestogodišnje bliznakinje Marijana i Marina, petogodišnji Mario i jednogodišnji blizanci Mirjana i Mateo. Vesela, napredna, lepa deca.

„Pošto sam babica, sa Mariom sam se porodila sama u kući, ali to iskustvo mi nije pomoglo kod poslednjeg porođaja. Završila sam u bolnici sa carskim rezom i teškim komplikacijama. Rađanje je najteže i najlepše što žena uradi u životu... Žalim što ne radim kao babica. Ne verujem da ću ikada i raditi jer sam invalid. Podizanje naše dece je sada moj posao. Nije lako. Moj odmor je samo malo sna. Ne sećam se kada sam celu noć prespavala“, priča Branka.

Kao da se pravda, Bata dodaje:
„Nismo planirali toliko dece. Valjda je Bog tako odlučio. Iz prvog braka imam još dva sina. Oni su odrasli ljudi i žive u inostranstvu. Nisam ih video i čuo šest godina. Nema dana da ih se ne setim i boli me što nisu imali razumevanje za moje odluke u životu.“

Društvena događanja proteklih deset godina oboje nose kao pečat na svojim životima. Ali, u najvećim nevoljama rađala su se deca. I dalje su nevenčani, odbačeni od najbližih, prepušteni svojoj sudbini.

„Najvažnije je da čovek živi po svojoj meri, da bude zadovoljan i da u teškim periodima života ne izgubi ponos – nastavlja Bata. Znam ljude koji su bogati a nezadovoljni. I nikada im nije dosta para... Mi ni od koga ništa ne tražimo. Dok imam ruke i dok me zdravlje služi, brinuću o našoj deci i o mojoj ženi. Povremeno radim kao taksista, a u sezoni kao zidar. Gajimo koze, zečeve, kokoške... Nismo gladni. Komšinica Marica i kuma Ivka mnogo vole našu decu i nema dana da im nešto ne donesu. Snađemo se za odeću, ali oko struje i drugih komunalija imamo problema.“

Posmatrajući kako Branka daje flašice mleka Mirjani i Mateu, zamislila sam sliku petoro odrasle dece za stolom. Nametlo se pitanje: „Kako gledate u budućnost. Deca rastu, potrebe se umnožavaju?“

„Najvažnije je da deca budu zdrava i pametna. Sve probleme ćemo rešavati zajedno. Već sa šest godina ćerke imaju svoje obaveze. Vaspitavaću ih da budu odgovorni za svoj život“, odgovara Bata.

„I ja sam optimista – kaže Branka. Valjda zato što u Bati vidim oslonac u životu. Hrabrio me je kada mi je bilo najteže. Uvek mi pomogne kada ima vremena. Pre odlaska na posao uradi najteže poslove. Uveče mi pomogne oko dece... Na desnoj ruci sam imala tešku operaciju. Invalid sam. A tek mi je 36 godina. Moj muž je od mene stariji 13 godina. Od rada i problema već smo ostarili. Uveče jedva čekamo da deca zaspe. Ni ne mislim o budućnosti. Šta će biti? Ceo život mi je iznenađenje... Ipak, srećna sam. Lepo je imati decu. Ona su naše bogatstvo“.

Život, kao i svaka istina, ima dva lica čiji izgled zavisi iz kog ugla gledamo. Izlazeći iz kuće porodice Mevželj, odlučila sam da ponesem utiske o njihovom životu kao lepom i radosnom koji nadvisuje vrednosti ovog potrošačkog i otuđenog društva u kome je mera svih stvari novac.


Nadica Janić

„Pazovačke novine“, maj 2005.

10 коментара:

ТОДОРА ШКОРО је рекао...

I uspeli ste, draga Nadice. Da i od jedne priče koja bi pre mogla da bude tegobna, vi napravite - lepu. I to pre svega rečenicom, jednostavnom, a opet iznenađujućom koja otrežnjuje, daje nadu:
"...A u najtežim njihovim periodima rađala su se deca...". Pozdrav.

emo_serpica је рекао...

Dakako da će deca iz ove dirljive priče trebati ovoj zemlji. Ali, nigde se ne vidi da zemlja o tome misli. A ovakvi jednostavni i čestiti ljudi su preponosni i ne traže milostinju. Oni traže da dostojanstveno izvedu decu na put i pripreme ih za život.

anima.art је рекао...

Draga Todora,

Raduje me što sasvim razumeš s kojom namerom objavljujem ove reportaže. Životu, ma koliko bio težak, treba dati dubok smisao, biti zahvalan na ovozemaljskom postojanju i ulozi koja nam je data.

Hvala na čitanju i ovom divnom komentaru.

Srdačan pozdrav,

Nadica

anima.art је рекао...

Draga "emo_serpica",

Duboko verujem da će doći vreme socijalne pravde, u kome neće biti gladne dece, napuštenih starih ljudi... u kome će bogatstvo biti bogata duša.

Verujem da će države biti nosioci pravednog uređenja života građana. Nagoveštaji takvih stremljenja postoje u svetu. Ostaje nam da se nadamo.

Hvala što čitate ovaj blog i na komentaru.

Srdačan pozdrav,

Nadica

Стефан Јањић је рекао...

Одличан блог! Посетите и ви мој- biserijadrana.blogspot.com

PESA - dar је рекао...

НАДИЦЕ, Ви мене заиста сваком причом поново пријатно изненадите. Мало дајем коментаре на ваше постове, али то не значи да их не пратим.
Поздрав ПЕСА.

anima.art је рекао...

Poštovani Stefane,

Hvala na pohvali.

Pogledala sam Vaš blog i veoma je zanimljiv. Posećivaću ga sa zadovoljstvom.

Srdačan pozdrav,

Nadica

anima.art је рекао...

Poštovani PESA,

Hvala što pratite ovaj blog. Vaše mišljenje mi mnogo znači.

Puno toplih pozdrava,

Nadica

Alexandra Einstein је рекао...

Sjajan post - tako životan i vrlo emotivan!Komplimenti!

anima.art је рекао...

Hvala, Alexandra!