понедељак, 29. јун 2009.

ZVONA GRAČANICE



Dragan Arsić
Foto: Nadica Janić

Feljton

STRADALNICI (7)


„Ja nisam pričljiv i načitan čovek, kaže Dragan Arsić, poštar iz Starih Banovaca. "Ne znam šta bih mogao zanimljivo da ti ispričam ... Napamet znam reči patrijarha Pavla koje je rekao o Božiću 1999. godine u Gračanici da treba podsetiti i sebe i druge na istinu da nas niko nije pitao hoćemo li se roditi u ovome vremenu, u ovome ili onome narodu, na ovome ili onome tlu... za to nemamo ni zasluge, ni krivice.

Koja je moja krivica da u Gračanici ostavim sve i ovde počinjem sve ispočetka? Hoćeš da ti ispričam o mom stradanju! Reč stradanje mi je teška i da izgovorim. I ovo što sada preživljavam za mene je stradanje. Moju muku ne pokazujem niti nekome o tome govorim. Ženu neću da opterećujem, deca su mala da razumeju. Koga drugog bi to zanimalo? I sada se pojavljuješ ti i ovo za novine. Pa, dobro!

Popodne umoran dođem kući. Kada je lepo vreme radim oko kuće. Sam je pravim. Uveče slušam vesti... mada mi od njih nije dobro. Lekar mi je rekao da se to što ja osećam zove anksioznost.

Otac i majka su ostali da žive u Gračanici. Otac neće da napusti kuću u kojoj su i njegov otac i deda živeli. Bolesni su, iscrpljeni... Zimus sam majku doveo ovamo radi lečenja. Gledam je kako kopni. Povuče se rano uveče u sobu i dok je sama plače.

Kada sam zimus bio u Gračanici, malo sam svojih poznanika sreo. I ovog puta nešto me je vuklo da posetim mog školskog druga Albanca. Za vreme nereda na Kosovu i za vreme rata brinuo je o mojoj porodici. Zvao je telefonom i upozoravao nas kada ne bi smeli da izlazimo iz kuće. Kupio sam kafu i piće i bio sam lepo dočekan. Pričali smo o svemu i rastali se uveravajući jedan drugog da se zlo neće ponoviti.

Kada sam se vraćao kući već je padao mrak. Pet sati popodne. U gradu nigde nikoga. Ulice neosvetljene. Tišina. Sve izgleda sablazno... Začula su se zvona. Pretrnuo sam. Stao sam i slušao... I, odjednom, nešto posebno lepo, blaženo, prošlo je kroz mene. To ne mogu da objasnim rečima. To se samo oseti. Čuo sam da postoji Božja Blagost, Sveti Duh, koji nas u posebnim trenucima ispuni.

Od zimus, kada mi je teško, uveče pred spavanje zamislim taj trenutak. Osetim kao da lebdim, a onda, pred sam san, čujem zvona Gračanice.“


Nadica Janić

"Pazovačke novosti", april 2007.

2 коментара:

ex - il@miro је рекао...

Скроман човјек (без обзира на националност, боју коже и вјеру)је трагична фигура свих "политиканстава" и немира ..."боле ме" ове исповијести...

anima.art је рекао...

Na žalost, tako je, Miroslave.

Uvek najviše stradaju nemoćni i nedužni ljudi. Moramo to prihvati kao "kosmičku pravdu", ali teško je to razumeti. Verovatno je zbog toga veća kazna za one koji bol nanose kada spoznaju snagu svog zlodela.