среда, 01. јул 2009.

ČOVEK NIJE NULA

Priče o Jovu (1)


U mislima ga zovem Jov.

Jov je biblijski lik iz starozavetne Knjige o Jovu, stradalnik koji je po Božjoj volji imao sve i po Božjem dopuštenju izgubio sve: bogatstvo, ugled, porodicu, zdravlje... Žrtva je dogovora Boga i Demona, ljudsko biće koje je trebalo da posluži kao dokaz da stradanje nije kazna Božja već iskušenje u veri u dobrotu Boga. Bog je jedino zamolio Demona da u svim iskušenjima Jovu sačuva živu dušu. I bi tako. Jov je postao gubitnik. Iskušavan, mučen, čvrsto verujući u Boga nikada ga nije krivio. Verovao mu je i kada se posipao pepelom po krastama na izmučenom telu koje mu je pored duše još jedino ostalo. Istrajao je u veri. Za uzvrat, Bog mu je sve izgubljeno vratio, a priča je ostala u knjizi nad knjigama kao pouka svim stradalnicima.

Jova sam upoznala na obali Dunava zvanoj Đervin. Ribar je radi preživljavanja. Inače, majstor je više zanata. Sve zna da napravi, popravi. Više od deceniju je na svim mogućim odmorima i odsustvima i to uvek – prinudnim. Nije se žalio. Ni Bogu, ni ljudima. Reka je tu, čamac i vredne ruke. Kada ne krpi mreže, na reci je; kada nije na reci u bašti je, kada nije u bašti, gradi temelje buduće kuće. Jedino nedelju posveti odmoru. A već sutra vidim ga na reci i kao da ga pogledom dozovem, mahne mi. Sa visoke obale, u prostranstvu koje podseća na more, njegov čamac izgleda kao plutajući list.

Pošto oboje živimo na samoj obali, često se srećemo. Nekad zastane za trenutak, ispriča mi neki novi doživljaj sa reke, a nekad, kada je umoran i setan, sedi i ćuti svoju muku. Tog dana pojavio se čudnog pogleda. Ćutali smo dugo zagledani u reku.

„Ne živi mi se... Ovako više ne mogu. Ribu ne kupuju. Puni su mi zamrzivači. A deci treba...“

Jov ima malu kućicu dograđenu uz roditeljsku, davno započete temelje nove kuće, malo kokošaka, svinju i psa. A na ivici obale, iznad provalije, svoj bagrem koga čuva još od detinjstva. Jov voli i brine se o svojoj ženi i dvoje divne dece. Na deci se ni po čemu ne primećuje nedostatak novca. Uredna, lepo obučena deca.

„Šta sam Bogu zgrešio? Ovoliko radim! Trpim... Ja nemam ni mrvice od onoga šta drugi imaju. Nekad mislim o sebi da sam nula od čoveka.“

Ne tešim ga: „Ti si veliki čovek. Primer za umetnost preživljavanja... Ni jedan čovek nije nula!“

Razišli smo se ćutke. Kroz nekoliko dana srećemo se bolje raspoloženi. Sa dosta humora komentarišemo neka socijalna dešavanja.

„Mogu li da napišem članak o tebi? Ti ne sediš ispred televizora i „bistriš“ politiku i ispiraš mozak „sapunicama“.

„Može", veselo odgovara. "Neka se mnogi sete izreke: Nema hleba bez motike. A ako se pate kao ja, neka vide da nisu jedini."

Vraća se za sat vremena, potišten.

„Nemoj, molim te, ništa da pišeš! Kada su za to čula deca rasplakala su se. Kažu: Smejaće nam se deca da smo sirotinja.“


Nadica Janić

„Pazovačke novine“, mart 2005.

2 коментара:

emo_serpica је рекао...

Nadice, divne su ove priče o Jovu!
Sve sam pročitala, i komentar ostavljam na prvoj. Tako me je dirnula sudbina skromnog, hrabrog i vrednog tvog prijatelja, a naslov "Čovek nije nula" me posebno dotakao...

anima.art је рекао...

Hvala, draga "emo_serpica".