петак, 06. март 2009.

JELA

Feljton

STRADALNICI (3)


„Nomen est omen“ („Ime je znamenje“), stara je latinska izreka. Ime je sudbina, naslov životnog scenarija koji nam neko piše. Što je scenario lošiji po nas – postajemo bolji, čvršći, postojaniji.

I visoka je kao jela, i „evergrin“, i veoma lepa i u šestoj deceniji, graciozna, dostojanstvena.
Ne voli da priča o tome da je izbeglica, da je ovde ne prihvataju, ne podnose njen naglasak, da joj zavide.

Živi u blizini moje kuće, na visokoj obali Dunava zvanoj Đervin. Često uveče na obali, zagledane u daleke svetiljke Beograda, dugo pričamo. Za vreme bombardovanja, kada je cela Srbija bila u mraku, mi smo sa komšijama na mesečini pričali viceve. Jela nas je bodrila:
„More, sve treba okrenuti na šalu. U Sarajevu smo za vreme rata iz svake situacije izlazili sa nekim vicem. Sve može da se gleda sa dve strane. Da sam u životu bila okrenuta ka crnoj strani, ne bi ni ja ni moja deca opstali.“

Uskrs za vreme bombardovanja bio je tužan. Hladan, oblačan aprilski dan ličio je na jesen. Uz grejalicu, u kotlarnici u podrumu kuće čitala sam. Evo Jele. Donela mi je jaje i „da se pitamo“, kako ona kaže.
„Lepo si se smestila“, kaže razgledajuću po kotlarnici. Unesi tu televizor i frižider. Možeš i radio. Videćeš, biće ti lepo... Tako smo mi u Sarajevu. Baš te briga – nek’ gruvaju! Ti gledaj šta se dešava na televiziji.“
Na to sam mogla samo da se smejem. „Smej se ti, smej! Ne znaš ti šta je život... Kada pre neki dan nije bilo vode – toga sam se uplašila. Kakve bombe! Ne gađaju oni nas. Znaju oni šta će da pogode. U Sarajevu smo oguglali na granatiranje. Strah te uhvati kada je kanister za vodu prazan ...

Nas četiri smo rešile da ostanemo gde smo – pa šta bude. Ali, kada vidiš da je život „o koncu“ bežiš kao i svi drugi. Zgrabile smo u najlon kese ono što smo u tom paničnom trenutku mislile da je najvažnije. A šta bi žensko strpalo! Ćerkama su bile važne kasete i albumi sa slikama; majci, koja je bila najpribranija, nešto hrane - sigurno zbog dece, a ja sam strpala čistih gaća i majica.

Bio je avgust, vrućina. Znojiš se. Putujemo danima – ne znaš ni kuda, ni gde. Neoprana, smrdela sam. Gaće sam "potrošila", a nemam ništa čisto ni na sebe da obučem. Imaš samo go život i najlon kesu sa prljavim vešom.

Stigli smo u Srbiju, pa najzad u Beograd. Bilo je jutro. Čekamo autobus za naselje gde imamo rođake... Znaš, zavist je jedan od smrtnih grehova, kao i gordost, ljubomora. To me je moja baba naučila. Šta imaš, govorila je, budi zadovoljna. Ne meri se sa drugima. A ja sam to jutro bila velika grešnica. Očaj me je razdirao, a zavist stvarala mržnju. Gledam u prozore zgrada. Zamišljam kako ljudi ustaju, piju kafu, tuširaju se... Gledam žene koje prolaze. Lepe, čiste. Gledam im letnju odeću, modernu, lepu. Idu na posao. Zavidim im i mrzim sve. Mrzim „one tamo“, mrzim njega koji je kada je bilo najteže otišao od nas. Mrzim samu sebe, prljavu, smrdljivu, i što idemo u kuću gde će nas iz sažaljenja ili neke moralne obaveze primiti. Pogledam majku i ćerke. Stisle svoje najlon kese i žmirkaju sanjivo, odsutnog pogleda. Sunce je obasjavalo njihovu čistotu. Pošle su mi suze a srce mi je zatreperilo od iznenadne radosti. Pa, mi smo žive, šapnula mi je ona prava Jela u meni.“

Jela danas ima novu, prelepu kuću. Kada prijateljima pokazuje ukusno opremljen prostor oplemenjen slikama svoje ćerke, sa ponosom otvara kupatilo: „Ovo je moj hram.“


Nadica Janić

"Pazovačke novine", decembar 2006.

2 коментара:

emo_serpica је рекао...

Lepo je znati saslušati druge. I poznati govor nečije duše.
Teška životna priča ponosne Jelene, pretočena u ovaj post, je odjek tog govora.

anima.art је рекао...

Zahvaljujem se na komentaru.
Samo saslušati nekog u nevolji - puno ste pomogli.