понедељак, 09. март 2009.

BLJESAK U SVETLANINIM OČIMA

Feljton

STRADALNICI (5)


Svetlana je izbeglica iz zapadne Slavonije. Sa porodicom živi u adaptiranim ostavama stare švapske kuće u Novoj Pazovi. Radi u pekari kao pomoćni radnik. Njena krhka građa, tople crte lica i dečji, uplašen pogled su kontrast rukama koje liče na hrapavu hrastovu koru sa čvorovima. Priča tiho, rastrzano, sa povremenim podrhtavanjem u glasu. Krupne, nebo plave oči govore više od reči.

„Od kada je Mile bio mobilisan, spavala sam sa decom u bračnom krevetu. Zagrlim ih i bude mi lakše. Ujutro ih gledam kako mirno spavaju... Mile mi je mnogo nedostajao. Svi poslovi su se svalili na mene, a noću nisam mogla da spavam od straha... Odveli ga naši u teritorijalnu. Morao je... Da nije bilo pijančenja u rovu, ne bi izgubio nogu!

Jutro prvog maja devedeset pete ličilo je na jesen. Svu noć nisam oka sklopila. Imala sam predosećaj da će se nešto strašno desiti. U zoru sam čula zvuke automobila, lupnjavu. Kerovi su lajali. Od straha sam bila oduzeta. Lupanje u prozor. „Svetlana, spremaj se! Beži na cestu! Hrvati provalili u crkvu!“ Od straha sam dobila proliv. Drhtala sam. Kud’ ću, šta poneti... Budim decu. Ušuškavaju se i neće da ustanu. Kada sam vrisnula plačući: „Bežimo deco, ubiće nas!“, gledala su me u čudu i poskakala iz kreveta. Od panike sluđeni jedva smo nešto stvari potrpali u torbu... Marko je tada imao10 a Milica 8 godina.

Na cesti je bilo puno ljudi. Većina na traktorima ili u kolima. Kiša je padala, a mi nismo poneli kišobran. Bili smo mokri , stiskali se jedno uz drugo. Milicu je opet zaboleo stomak. Pobegla je u žbun pored ceste i vratila se plačući: „Mama, nisam stigla! Ukakila sam se.“ Dok sam je presvlačila komšije su prošle na traktoru....

Uz put nas uze na traktor neki čovek. Nikad mu ime nisam saznala.Traktor kao da je bio u mestu. Kiša je lila. Stiskala sam decu uz sebe. Granate su padale na nas. Na cesti su ležali mrtvi i ranjeni. Videla sam i decu. U tom užasu jedina misao mi je bila da mi deca ne poginu. Strah se pritajio i od tada me podmuklo proganja... Često u snu vrištim.

Oko podne se napad stišao. Prešli smo most na Savi. Smestili su nas u školu. Svo troje smo bili bolesni. Nije bilo tople vode, smrdeli smo, proliv nije prestajao... Ne mogu dalje da ti pričam! Nismo bili jedini i nisam ni htela o tome da ti pričam.

Dovezli su nas u Novu Pazovu. Ništa nismo imali... Pomagali su ljudi. Dobila sam ostavu i šupu na korišćenje. Uzalud sam krečila – vlaga je probijala i sve je smrdelo na memlu...
Najzad sam pronašla mog Mileta preko Crvenog krsta. Lečio se na VMA. Obilazila sam ga koliko sam mogla. I to su mi bili najteži trenuci. Izgubio je nogu i to nije mogao psihički da preboli. Prema meni je postao drugi čovek. Jedva da me i pogleda. Za decu procedi po koje pitanje. Bitno mu je bilo da mu donesem cigarete, a da li imam pare za put ne pita. U povratku kući bi plakala, ali pred decom sam bila drugačija.

Gazda mi je našao posao u pekari a od komšija sam dobila robice za decu i mene. Česma je u dvorištu i tu perem veš. U bolnicu sam odlazila uredna da ga ne brukam, a on meni: „Mora da se kurvaš kad se tako oblačiš“. Moj Mile to da mi kaže! Uz njega sam odrasla, zna me. Poštovali smo se i decu smo lepo vaspitavali. Da znaš samo kako smo lepo živeli! Na selu sve može da se ima ako se radi. Ja sam stizala i da heklam. Kuća mi je bila sva u šustiklama. Kad smo kupili dnevnu sobu s regalom, ja sam bila najsrećnija žena na svetu. Glancala sam ga a šustikle su samo nicale po njemu.

Došlo je vreme da Mile izađe iz bolnice. Ponovo sam, po ko zna koji put okrečila sobu. Od gazdarice sam dobila zavese, tepih i heklanu šustiklu... poderanu. Nisam stigla da zašijem rupu pa sam je pokrila pepeljarom. Mile ulazi u sobu. Ostavlja štake i seda za sto. Pali cigaretu, uzima pepeljaru. Zuri u rupu na šustikli i odjednom je zgrabi, izgnječi u rukama i baci je na mene. „Gora si od Ciganke!“, prodera se. Užasnim pogledom gleda kauče i vitrinu. „Šta je , kurvo! Na onu stvar si ovo dobila!“ Deca ga uplašeno gledaju...

Zimi me je iz čista mira izbacivao napolje, a ja sam, da ne bi čuo komšiluk, ćutala i drhtala pred vratima. Kao pas sam čekala da se smiluje da mi otvori. Kada me pusti unutra, zavučem se u krevet a on legne pored mene. Zagrli me, duva u hladne ruke, ušuškava... „Sunce moje, biće kao nekad, kaži mi to!“ Ja sam ćutala i plakala... Tako bi i zaspala. A onda, sanjam moj regal. Brišem ga i slažem šustikle. Mile ih gleda i pita me kad sam stigla već da ih isheklam. Ili, sanjam moju baštu. Sva pod konac. Svega u njoj. Ja kopam, kopam, a ujutro me sve boli kao da sam stvarno svu noć kopala... Ruke me najviše bole.

Kada se vratim s posla Mile već pola gajbe piva savladao. Smeje se bez veze, a deca se sklanjaju od njega. Uveče promeni raspoloženje. Iste scene se ponavljaju. Jedne noći sam najzad rekla: „Biće kao nekad, ako oboje odemo kod lekara.“... Lečili smo se zajedno. Kod psihijatra! Doktor je rekao da sve od mene zavisi. I stvarno, vidiš, dobro je... dobro je sad.“

Gledam je. Lepa mlada žena sa rukama starice. Uhvatila mi je pogled na njenim rukama. Uzvratila mi je bljeskom u očima.


Nadica Janić

„Pazovačke novosti“, jun 2007.

4 коментара:

SHISHKA је рекао...

Draga, ovo je veoma potrena priča.. baš me je rastužila...

Aleksandar је рекао...

Jeb'o mater kako je ovo tesko.

anima.art је рекао...

Hvala SHISHKA na komentaru. Da, priča je tužna - ali i ohrabruje. Čovek u sebi ima beskonačnu nadu i neizmernu snagu.

anima.art је рекао...

Poštovani Aleksandar, hvala što ste pročitali priču.