Pitao me je prijatelj da li imam mačku ili psa. Samo sam odgovorila: „Nemam“, a u tom odgovoru je bila moja praznina, moj osećaj samoće tipa „Živi bez kučeta i mačeta“. Da, život bez kučeta i mačeta je prazan i sebičan život.
Imala sam mačku, imala sam kucu. Imala sam zeke, tople, nežne. Uginuli su. Naduli se od zelja. Imala sam golubove, divne ljubavne parove. Uživala sam u njihovom izlivu nežnosti. Odleteli su. Imala sam prepelice, uginule, pukne im čmar od prevelikih jaja, krvare.. Imala sam patka Paču. Našla ga moja Nena, na ulici, na kiši, pri povratku iz škole. Toliko smo ga razmazile da je skakao u krilo i ponašao se kao mačka, a pratio nas kao verna kuca. U bašti se nije odvajao od mene. Oboje smo se radovali kada pronađem glistu. Rastrgan, uginuo…
Imala sam veliku tugu kada sam ih gubila. Te žive duše su odlazile. I više nisam ništa dovodila u moj mali svet carstva uzvraćene ljubavi živih bića, drugačijih od nas ljudi, ali boljih, vernijih, osećajnijih.
Mačku Pegi, pepeljavu macu, dobila je Nena u sedmom razredu od svoje razredne. Živela je 15 godina. Pametna maca je bila. Ujutro bi me dopratila do vrata i na istom mestu sačekala kada se vratim s posla. Prvo bi je pomazila, podigla u zagrljaj, nahranila… Umirala je polako, od starosti. Poslednji put je jedva došla do činije sa vodom. Upadala joj je njuškica u vodu. Mazila sam je po glavi. Hladna. Oči zamućene. Plakala sam. Posle par dana čula sam čudan jauk iz pomoćnog objekta. Tu je, u uglu, umrla. Više nemam mačku. Više se ta ljubav ne može ponoviti.
Imala sam malu, običnu kucu Tinu, nađenu na ulici. Gledale smo se u oči. Njene oči su nekada bile tužne, nekada sa osmehom, sjajem sreće, onako kako sam se i ja osećala. Ubijena je od zlotvora. Više nemam psa. Nemam snage za gubitak divne pseće ljubavi.
Nadica Janić
%20Autor%20Nadica%20Jani%C4%87.jpg)
%20%20Foto%20Nadica%20Jani%C4%87.JPG)
