ZLATO – SIMBOL SVETLOSTI I BOGATSTVA

Duša slovenska (7) 

Od najdavnijih vremena pa do danas, u mnogim kulturama zlato je mera vrednosti i predmet večne želje ljudi da ga poseduju. Kao ambivalentna dragocenost, zlato-boja je simbol sunca, zlato-novac je sombol pokvarenosti i pohlepe. Pošto je samorodni metal, mogao ga je imati svako, i niko dovoljno. 

Zlato se najčešće asocira sa svetlošću, ono je odraz sunca, njegov drugi, podzemni lik. U tome se razlikuje od srebra, koje može biti simbolička zamena za belinu dana, za vidljivo i ljudsko. Zbog izjednačavanja sa sunčevom svetlošću zlato je jedan od simbola Isusa, svetla, istoka. Zbog toga su hrišćanski umetnici Isusu Hristu dali plavu kosu i zlatni oreol oko glave. 

U narodnim pričama nikada se do njega na dolazi na profan način, dugotrajnim i teškim radom, već se ono dobija otvaranjem zemlje, silaženjem u podzemni prostor, ulaženjem u pećinu ili zdanje s mitskim gospodarem. Njegovi čuvari su: zmija, zmaj, vile, đavo i druga demonska bića, od kojih se može i dobiti. Tako, prema jednom predanju, siromašan čovek je pre sunca hranio na njivi mlekom zmiju, a ona mu je davala dukate. Jednom je sunce zateklo zmiju i ona je uginula, jer je bila ’’sestra mesečeva’’. Čovek je zakopao zmiju ispod kućnog praga i tada je iz nje izraslo veliko drvo koje je noću tom čoveku rađalo dukate. U predanju iz južne Srbije iz zmije koju noću baca iz pakosti starija jetrva u sobu mlađoj, zato što joj je ova ispričala svoj san da će biti bogata kao i ona, stvara se niska dukata. Mnoga predanja o zakopanom blagu govore o susretu ljudi s njegovim mitskim čuvarima.

Zbog svog porekla i postojanosti, te zbog žućkaste boje, koja se mogla asocirati s bojom kože pokojnika, zlato je postalo sinonim htonskog sveta, koji je, za razliku od ovozemaljskog, smatran večnim. Zato su i posmrtne maske u mnogim kulturama izrađivane od zlata. Jedan dogovor s Vizantijcima iz 971. godine ruski knezovi potvrđuju zakletvom u svoje bogove Peruna i Volosa, a takođe zakletvom ’’da budu svi zlatni kao zlato’’, tj. da umru, ako prekrše dogovor. 

Po narodnom tumačenju u Hercegovini, zlato u snu predskazuje bolest. Htonska priroda zlata nalaže i posebno ophođenje s njim. Do današnjeg dana se zadržalo verovanje u istočnoj Srbiji da onaj ko pronađe ostavu sa zlatom mora to objaviti ljudima, kao što se objavljuje rođenje deteta ’’u košuljici’’ za koje se smatra da može postati veštica. Ako se to ne učini, zlato kune ’’i mora da se desi nekakvo zlo u kuću’’.

Pošto je zlato vezano za htonski svet, ono je pogodno sredstvo za pravljenje amajlija. U Srbiji se kao zaštita od uroka deci na kapu zašivao zlatnik, dok su roditelji kojima su deca umirala stavljali novorođenoj muškoj deci na desno uvo zlatnu minđušu da bi ih održali u životu.

U Makedoniji, u okolini Đevđelije, porodilji se odmah po porođaju prikačivala na glavu zlatna ili srebrna igla u vidu petlića, a mesto toga mogao joj se prikačiti i zlatnik da visi iznad čela i da ga može svako videti. Neki su porodilji vešali zlatnik o vrat.

U Levču i Temniću lečili su okobolju umivajući se vodom s potopljenim zlatnikom koji je prenoćio pod punom košnicom. 
U Bosni su devojke odlazile uoči Đurđevdana na izvor, u njega potapale i držale zlatnik dok voda ne nanese peska, da bi imale prosioce i radi zdravlja. Muškarci su to činili da bi te godine imali dobitak. 

Slepić (zmijoliki gušter), zlatnik i crvena svila su bili neophodna sredstva u jednom magijskom postupku kojim su devojke u Bosni ’’vezivale’’ za sebe voljenog momka. Devojka dukatom koji je ostao nekom od miraza odreže glavu živom slepiću i rastavi mu vilice, pa jedan deo stavi s jednu, a drugi s drugu stranu puta kuda njen momak prolazi. Kada momak prođe između tih vilica, ona ih sastavi, sveže crvenom svilom i zakopa ispod praga ili pod ognjište.

Zabeležena je jedna zagonetna basma od ujeda zmije u istočnoj Hercegovini, gde se zmijski ujed opisuje kao poljubac koji ’’nestaje’’ u zlatu:

Fata, fata, poljubila zlata – u zlatu zlata!

Time se postiže dvostruka simbolika: zlato je stalno i nepovredivo i time se stvara model željene situacije – bolesnik od ujeda zmije će ostati nepovređen; s druge strane, zlato je zmijin atribut, pa je time njen ujed usmeren na nju samu.

Da je zlato vezano za rodnost i plodnost govori i ’’zlatna jabuka’’ kojom junaci u epskim pesmama prose devojke u dalekim zemljama. U Bugarskoj je ’’pozlaćenom jabukom’’ (jabuka u žutoj foliji) ukrašena svadbena zastava, kumovo drvce, drvce koledarskog cara itd.

Zlato se često pominje u božićnim pesmama, što je takođe u vezi s rodnošću i plodnošću i htonskim kultom, kao npr. u ovoj iz Hercegovine:

Bog se rodi na šjaj veče.
ta ćemo mu dara dati?
- suva zlata za povoje,
čiste svile u pelene...

U pesmi iz Levča, koja se takođe može uvrstiti u krug obrednih pesama za podsticanje rodnosti, orač dobija ralo od beloga srebra, oralo od suvoga zlata, bič od crvene svile itd. čime se formira slika o idealnom oraču, kome ništa ne može biti prepreka u njegovom poslu jer ima i nebeske i htonske atribute:

Rodi majka pod starost orača,
Pa mu daje ralo i volove.
Ralo mu je od beloga srebra,
A oralo od suvoga zlata,J
Jarmovi su drvo šemširovo,
A palice perje paunovo,
Bič mu plete od crvene svile,
Ispraća ga zorom na oranje.

U navedenoj pesmi zlato se javlja u trijadi belo-žuto-crveno, čime se simbolizuje i želja za promenom, obnovom. U jednoj srpskoj pripovetci čovek ubija alu koja mu odnosi rod iz vinograda tek kada napuni pušku olovnim, srebrnim i zlatnim zrnom. U nekim pripovetkama zlato se pojavljuje kao treći element gradacije. Na primer: siromašni mladić, da bi se oženio carevom ćerkom, uspeva da uhvati tri noći zaredom medenu, srebrnu i zlatnu kobilu, koje su opasle careve livade.

Literatura:

Svetlana M. Tolstoj, Ljubinko Radenković

SLOVENSAKA  MITOLOGIJA

Feliks Giran, Žoel Šmit

MITOVI I MITOLOGIJA

J. Chevalier, A  Gheerbrant

RIJEČNIK SIMBOLA

“Sejanje žita”  - Florika Kec

(1964. ulje na platnu; 50 x 70 cm)

Savremeni likovni izraz uzdinskih slikarki javlja se kao novi izdanak narodne likovne tradicije, ali i kao pojedinačno iskazivanje prostodušnog naivnog gledanja na svet. Dok slikaju, pored onog običajnog, pogled ovih žena je upućen i stvarnom životu, beleženju viđene i doživljene svakodnevice sela… Za seljaka žito je zlatno zrno. Simbol večite obnove života, zdravlja i bogatstva. U iskonskoj vezi sa zemljom-oranicom, Florika Kec je naslikala sejanje žita. U ogromna zrna tek posejane pšenice utkala je želju za bogatim rodom, punim ambarima i punom kućom hleba.

Izvor: 

    

PASTIR TRAŽI DNO NEBA 

Draganić, 2001. Beograd 

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA 2023.

SREBRO – SIMBOL ČISTOTE I VERNOSTI

Duša slovenska (6) 

 

Belo i sjajno, srebro je simbol čistote. Ono je čista svetlost, kakvu prima i vraća prozirnost kristala, bistrina vode, odraz ogledala i bljesak dijamanata; podseća na čistotu savesti, namere, iskrenosti i ispravnosti delovanja; priziva vernost koja će uslediti.

U sistemu skladnosti metala i planeta, srebro stoji u vezi sa Mesecom. Pripada simboličkoj shemi ili lancu Mesec-voda-ženski princip. Po predanju, za razliku od zlata koje je aktivni, muški, solarni i nebeski princip, srebro je pasivni, ženski, lunarni i vodeni princip. Boja mu je bela, dok je žuto boja zlata. I sama reč srebro (argentum) dolazi od sanskritske reči koja znači belo i sjajno. Zato i nije neobično da se taj metal vezuje za kraljevsko dostojanstvo.

U hrišćanskoj simbolici srebro predstavlja božansku mudrost, kao što zlato ukazuje na božansku ljubav prema ljudima. Na etičkom planu, međutim, srebro simbolizuje i predmet pohlepe i nesreće koju ona izaziva.

Srebro se asocira s danom i vezuje za nebeska božanstva. U jednoj srpskoj zagonetki grmljavina je prikazana na sledeći način:

Ja izađoh na srebrno guvno
I zasvirah srebrnom sviralicom,
Svak me čuje, niko me ne vidi. 

Staklasti kamenčić za koji se verovalo da je nastao od udara groma u zemlju, tzv. ’’gromovna strela’’, okivan je u srebro i nošen oko vrata ili na grudima kao zaštita od veštica, zlih očiju i groma. Bogove gromovnike, kao što su bili litvanski Perkunas i slovenski Perun, prate atributi: gore, bič, čaša ili rog, konj i srebro. U jednoj obrednoj bugarskoj pesmi novorođeni sin prvenac (kome se peva) naziva se ’’mlad car’’ i ’’srebroglav’’, čime se upoređuje s Gromovnikom. 

Pošto se asocira s danom, srebro je i obeležje ovog ljudskog sveta i iskazujući i njegovu granicu, postaje magijski zaštitnik protiv nečistog i htonskog. To se može videti u obredima prelaza, kao što su rođenje deteta, u svadbi i posmrtnim običajima, a takođe i u lečenju. 

U Skoplju i okolini na nekoliko nedelja pre rođenja deteta spremali su mu zaštitnu srebrnu ’’naušku’’ ili ’’curjače’’ sa plavom đinđuvom. Ovu naušnicu kovao je kujundžija u gluvo doba noći od tri srebrne pare koje je trudnica dobila od tri žene iz tri različite varoši, ali samo od onih koje su prvi put udate. U boljevačkom kraju, kada se posle porođaja deteta prvi put donese molitvena voda, u nju se stavi srebrna para, da bi dete bilo čisto kao srebro. U Makedoniji se posle prvog kupanja novorođenčeta stavljala u korito srebrna para, a u Šumadiji prvi ko daruje dete činio je to srebrnim novčićem, takođe da bi dete bilo čisto kao srebro. 

U Sinju i okolini nekada se mlada venčavala sa širokim srebrnim obručem na glavi, sa koga su visili gusti srebrni lančići i završavali se okruglim metalnim pločicama, nalik na novčiće. U Makedoniji, za mladu je dečak od 5 do 7 godina splitao vrpcu od crvenog i belog konca i u nju udevao tri srebrne pare. S tim se ona venčavala i to je čuvala i kasnije kao amajliju. 

U Bosni se verovalo da umrlom domaćinu treba staviti u ruku srebrni novac da ne bi stoka pošla za njim. 

Neki srebrni predmeti korišćeni su u lečenju zmijskog ujeda ili zaštiti od raznih bolesti. U Makedoniji, ako je čoveka ujela zmija, ranu treba izbosti srebrnom iglom i na nju priviti rasečeno pile sa posutim nišadorom. U Bosni (Žepa) zmijski ujed su lečili tako što su deo tela iznad rane podvezivali srebrnim lančićem, a deo tela na kome je ujed zakopavali u pesak ili uranjali u vodu, i odatle se mogao vaditi tek kada lančić sam spadne. 

Srebro kao magijski graničnik između ljudskog i neljudskog prisutno je i u zaštiti od kuge. Prema predanju iz leskovačkog kraja ljudi su bili bezbedni od pomora jedino u selu koje je uzorano srebrnim plugom s volovima blizancima i oračima ’’stanovitih’’ imena: Stojan, Stanko, Stamenko, Stranimir i dr. 

Često se srebro korisi u bajanju u simboličkoj ulozi izazivača ’’očišćenja’’, naročito u lečenju bolesti kože. Ako je dete imalo ’’perutac’’ na licu, u Slavoniji su ga mazali guščijim perom umočenim u sud s ’’nenačetom’’ vodom, u koju je stavljen srebrni novac. Bajalica je pri tom govorila:

Vodom perem, 
metlom metem,
srebrom čistim.
Bilo čisto kao srebro. 

U Makedoniji (Krakovo) na bradavicu su stavljani i platnom vezivani srebrni novčići da zaustave njihov rast. Po istom izvoru, crveni vetar su lečili tako što bi bajalica umočila srebrnu paru u katran i njime prevlačila unakrst preko obolelog mesta. U Jadru se verovalo da se srebrnom iglom mogu izlečiti kraste. U nekim makedonskim bajanjima pominje se ’’srebrno kotlence’’ kao važno sredstvo kojim raspolaže bajalica ili njen patron – neka od svetica (Bogorodica, sv. Petka, sv. Nedelja). U Skopskoj Crnoj gori ko vidi da je detetu nikao prvi zub, trebalo je da ga protre srebrnim novčićem, da bi mu bili zubi zdravi i da taj novčić daruje detetu. 

Srebro se često pominje u završnicama basmi gde se iskazuje želja za ozdravljenje bolesnika: ’’da bude čisto kao čisto srebro’’. Da je srebro vezano za očišćenje tela od svake bolesti govore i neki ruski običaji na Veliki četvrtak. U Povoložju su ljudi odlazili pre sunca na reku, stavljali u sud s vodom srebrne novčiće i tom vodom se umivali, da bi im oči bile zdrave u toku godine. Srebrnjake su stavljali i u testo i od toga pekli posebne lepinje. 


Literatura:

- SLOVENSKA MITOLOGIJA

- REČNIK SIMBOLA, J.Chevalier - A.Gheerbrant

“Đavolji pir” - Ljubiša Jovanović-Kene

(1995. ulje na platnu; 25 x 25 cm)

Ljubiša Jovanović je odrastao uz narodno verovanje i priče da postoje zli demoni koji čoveku donose patnje. Za čoveka koji je zapao u duševnu teskobu u narodu postoji izreka da ga “iskušava đavo”. Patnje čoveka nesrećnika mogu, po narodnom verovanju, putem magijskih radnji da se otklone. Ali mogu da budu i fatalne za čovekov duševni i fizički opstanak. Slikara zaokuplja čovekova duša, njegove unutrašnje borbe sa samim sobom, duševne drame i tragedije koje su u njegovim slikama neodvojive od dejstva zlih iracionalnih sila.

IPAK BELINA   

U močvarama trulež

potpali noć.

Koračam tužan 

do grla.

Grebeni ćutanja. 

Strah se pretapa 

u zlatnu nit, 

dok iz krvi, 

topolasto 

izrasta 

ovaj 

prav 

dan.

Slavoljub S. Popović

Izvor:

PASTIR TRAŽI  DNO NEBA

Antologija poezije, slikarstva i vajarstva naivaca Srbije, Crne Gore i Republike Srpske

Draganić, 2001. (Beograd) 

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA 2023.

GVOŽĐE – SIMBOL ZDRAVLJA I ISTERIVAČ DEMONSKIH SILA

Duša slovenska (5)

Gvožđe je jedan od najstarijih metala koji ima visok sakralni status u narodnoj kulturi. Poseduje pozitivna svojstva i predstavlja jedan od univerzalnih zaštitnika – što je uslovljeno njegovom čvrstinom, tvrdoćom, vezom s vatrom i dugotrajnošću. Ta obeležja čine ga simbolom zdravlja što određuje njegovu upotrebu u magiji lečenja. S druge strane, suprotstavljeno živoj prirodi, ono je hladno, nepokretno, ne raste i ne razvija se, ono je element “mrtvog” sveta. Zato se često javlja kao atribut nečiste sile.

Simbolika gvožđa u tradicionalnoj slovenskoj kulturi je po svom značenju ambivalentna. Razlog za to je njegovo različito poreklo, prolaženje kroz vatru i vodu u toku kovanja i kaljenja, siva boja, rđanje („jede ga rđa“), široka namena – mirnodopska i ratna. Od svih metala jedino je gvožđe nebesko i zemaljsko, njime se takođe od protivnika spašavao i uzimao život. Pošto je za njegovo dobijanje iz rude bilo potrebno obezbediti visoku temperaturu, po pravilu više od 1000 C◦, u početku je (do pronalaska peći za topljenje rude) korišćeno samo meteorsko gvožđe. O tome svedoči i sumerska reč AN-BAR, koja se smatra za jednu od najstarijih oznaka za gvožđe. Ona je sastavljena od piktografskih znakova „nebo“ i „vatra“ i obično se prevodi kao „nebeski metal“ ili „metal zvezda“. U jednom hetitskom tekstu iz 14. veka p.n.e. navodi se da su hetitski kraljevi trgovali „crnim nebeskim gvožđem“. Pošto je bilo retko i imalo široku upotrebnu vrednost, gvožđe je na početku proizvodnje iz rude bilo vrlo skupo. Prema podacima iz staroasirskih izvora jedan izliven komad koštao je četrdeset puta skuplje od srebra i više od osam puta skuplje od zlata.

Pošto gvožđe može biti i „nebeski“ metal, ali pre svega prema osobini tvrdoće, kao i mogućnosti da se udarcem o kamen njime može izazvati vatra, te ustaljene prakse da se od njega prave oruđa za sečenje i probadanje - ono je atribut Gromovnika i pogotovo sredstvo za isterivanje demonske sile. O prvom obeležju svedoče verovanja iz Bugarske i Srbije vezana za prvu grmljavinu u godini. Tom prilikom u Bugarskoj su se ljudi udarali po glavi gvožđem ili kamenom radi zdravlja i da bi se oslobodili straha, a u Srbiji (okolina Valjeva) stavljali su ga u usta da im te godine grom ne nanese štetu. Pošto je Gromovnik vezan za „gore“ i muški princip, to se može uzeti za razlog verovanju u Prilepu da komadić čelika koji se lomi od većeg komada radi pripreme amajlije protiv zlih očiju nije smeo pasti na zemlju. Time se može tumačiti i običaj u Skoplju, da se prilikom rođenja muškog deteta svi ukućani uhvate za neko gvožđe, s obrazloženjem „da bi dete bilo jako i zdravo kao železo“. Međutim, to nisu činili za žensku decu.

Gvožđu se u slovenskoj tradicionalnoj kulturi pripisuje velika apotropejska snaga. U ruskom rukopisnom zborniku iz 17. veka, u molitvi protiv svake bolesti, gvožđe se naziva bratom i moli da se odnese bolest iz tela i probode iz srca: „(...) железо, брат мой, выйми из тела болезнь и от сердца шепоту...“. U apokrifnim zaklinjanjima je korišćeno protiv uzročnika različitih bolesti. Progonitelj demona često ima gvozdeni štap, kao u primeru jednog srpskog rukopisa gde sveti Sisinije progoni đavola: „...Izvleče Ego na suho i biše Ego palica mi železnimi...“. U Bugarskoj je postojalo verovanje da će čuma nestati ako se umrlima zabije gvozden ekser u glavu. Po jednom predanju iz leskovačkog kraja tzv. vampirović je mogao ubiti vampira jedino ako mu je puška napunjena čelikom, „jer olovo vampiru ništa ne može nahuditi“, dok se u prijepoljskom kraju verovalo da se vampir može ubiti ako se u povampirenog pokojnika u grobu gvozdenim maljem zabije glogov kolac.

Gvožđe se upotrebljava u bajanju i drugim magijskim postupcima namenjenim lečenju bolesnika. U Slavoniji (Otok), ako bolesnik od uroka kaže bajalici da mokri „ko voda“, a ne „crveno“, onda mu baje gvožđem. Posle bajanja vratiti to gvožđe gde je i ranije bilo. Kod Srba Krajišnika u Hrvatskoj „od ognjuštine“ su bajali s devet komada gvožđa. Bilo je potrebno doneti vode sa tri izvora suncu okrenutim, i to u oči dana kada se bolesnik rodio, i u tu vodu staviti gvožđe. Posle bajanja bolesnik se umivao tom vodom, a ostatak te vode su prosipali na krov kuće. U Srbiji (Levač) verovalo se da će žena koja ne rađa dobiti decu ako se okupa vodom u koju je stavljeno parče gvožđa otpalo od neke alatke dok su se pravili ili klepali. Zabeleženo je i verovanje da će nestati padavica ako se bolesnom u trenutku kada ga „uhvati“ dade u ruke nešto gvozdeno: maše, ćuskija itd.

Gvožđe se koristilo u zaštiti porodilje i novorođenčeta od uticaja demonske sile. U okolini Niša trudnica „kojoj se ne drže deca“ opasivala se do gole kože gvozdenim lančićem koji je iskovan u gluvo doba noći. U istim slučajevima Muslimanke u Bosni opasivale su se gvozdenim obručem koji je u gluvo doba noći kovač iskovao od potkovice uginulog konja. U Krakovu takve žene su nosile u pojasu komad tvrdog gvožđa (prepoj) ušiven u komadić modrog platna. Na Kosovu su novorođenče stavljali da spava u rešetu koje je napunjeno senom; u Bosni (Zabrđe) detetu posle rođenja drže u kolevci tri dana parče gvožđa. U svrljiškom kraju dete po rođenju, dodirivali su gvožđem kako ne bi bilo „zimogrožljivo“; u Slavoniji (Otok), pre nego što se detetu obuče prva košuljica, kroz nju su propuštali gvožđe, da bi ga zaštitili od veštica. Dodatno značenje imaju gvozdeni predmeti uzeti s ognjišta, jer se nečista sila boji vatre. U mnogim krajevima Srbije protiv gradonosnih oblaka, za koje se verovalo da ih predvode demonski pokojnici, iznošeni su iz kuće sadžak, maše i sl. Takođe, lupanjem u takve gvozdene predmete o pojedinim praznicima terane su od ljudi htonske životinje – zmije, gušteri i dr.

Posebni uslovi koji važe za kovanje zaštitnih predmeta za trudnice, porodilje i decu, kao što su: gluvo doba noći, razdevenost kovača, zabrana govorenja pri kovanju, ukazuju na htonsku prirodu tok postupka i htonsku simboliku tih predmeta.

Da gvožđe može biti atribut demonske sile, svedoče i nazivi pojedinih mitoloških bića kod slovenskih naroda. Kod Srba u Sremu plašili su decu i mlade prelje koje dobro ne predu – gvozdenzubom; na ruskom severu verovalo se da u vatri kraj kuće može da boravi железиячка; kod Srba u pripovetci se javlja Gvozden čovek, kod Bugara – Železan čovek, kod Ukrajinaca u centralnom Poljesju – Железный человек. Po jednom svedočanstvu iz Krajine u Hrvatskoj, čovek je tvrdio da je video vilu pored svog mlina na potoku „sva je u bjelini, ima gvozdene zube“. U basmi iz Dalmacije bolest „poganica“ se tera iz tela čoveka rečima „...Odlazi, železnico železna,...“ U Levaču (Srbija), detetu koje noću mokri poda se, bolesti se preti babom s gvozdenim zubima i čeličnim rukama:

„Ako nećete da otidete,

pozvaću staru babu s gvozdenim zubima

i čeličnim rukama,

koja će vas odatle oterati

u pustu goru u mutnu vodu.“

U poljskoj basmi stravu iz čoveka tera gvozdeni dečak s gvozdenom kapom, u gvozdenoj košulji, s gvozdenim cipelama itd. Kod Rusa su sačuvani zapisi basmi protiv oružja (strele, koplja, noža) iz vremena od 17. pa do 18. veka, u kojima gospodar sveg gvožđa zapoveda „svojoj deci – svekolikom gvožđu“ i daje čoveku kamenu košulju da ga čuva od povrede. Ovaj gospodar gvožđa imenuje se kao „gvozdeni muž“, „car“ ili „otac“ i nalazi se na moru – okeanu, u gvozdenom stubu, na mostu ili na planini. Po sličnom principu kod Rusa su građene basme od ujeda zmije. Tu se od carice zmije, koja je smeštena u sličnom prostoru kao i gvozdeni muž, traži da naredi svim zmijama da povuku svoj otrov.

Mogućnost alternacije gvožđa i kamena u nekim magijskim tekstovima ukazuje da su neki simbolički elementi sa kamena prešli na gvožđe.

Literatura:

Svetlana M. Tolstoj, Ljubinko Radenković

SLOVENSAKA  MITOLOGIJA

Feliks Giran, Žoel Šmit:
MITOVI I MITOLOGIJA

“Kovačica” - Zuzana Halupova

 (1975. ulje na platnu; 50 x 70 cm)

Prema legendi, današnja Kovačica je dobila ime po kovaču koji se u ovo selo, pre dve stotine godina, prvi doselio. Usluge kovača su bile neophodne za život seoske zajednice, pa su se Slovaci, koji su godinama ovamo dolazili iz matične postojbine, naselili oko kovačeve kuće i kovačnice. Pored kovačnice, kaže dalje legenda, nalazio se bunar sa čistom vodom. U samom centru današnje Kovačice, u dvorištu jedne kuće, postoji sačuvani bunar koji narod smatra ostatkom materijalne kulture toga vremena. Prikazivanju ove legende i teme doseljavanja Slovaka u Kovačicu, Zuzana Halupova se vraćala više puta. Ovde je, na svoj zanimljiv način, predstavila život pod vedrim nebom tek doseljenih Slovaka. Kovač u središtu slike zaokupljen je, uz pomoć vatre, “čudotvornim poslom”, dok se oko njega odvija svakodnevni život.

Izvor:      

PASTIR TRAŽI DNO NEBA
Draganić, 2001. Beograd

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: Arhiva STV USA Stari sajt

MAJKA ZEMLJA

Duša slovenska (4)

Zemlja je jedan od osnovnih elemenata univerzuma (pored vode, vatre i vazduha), centralni deo trodelne vasione (nebo, zemlja, pakao), nastanjen ljudima i životinjama, simbol ženskog polodonosnog načela i materinstva.

U mitskom tumačenju stvaranja i postanka sveta, zemaljska kora je nastala kao rezultat prvog čina stvaranja sveta: od pregršti zemlje izvađene sa dna mora. Bog je prvo stvorio malu parcelu kopna a zatim (uz saradnju svog antagoniste) je rastegao i stvorio zemljišni prostor. Po popularnim slovenskim verovanjima, zemlja je ravna kora, okružena vodom i natkrivena nebeskom kupolom. Predstave o zoomorfnim bićima (ogromnoj ribi ili nekoliko mitskih riba, zmiji, kornjači, itd.), koja na sebi drže zemlju, karakteristične su za mitologiju Istočnih, a naročito Južnih Slovena U bugarskim i srpskim verovanjima, zemlju drži bik ili bivo na svojim rogovima; ona počiva na telu zmije, koja leži na leđima vola, koji, opet, stoji na ogromnoj ribi, a ta piramida počiva na ogromnoj kornjači.

Obeležja personifikacije zemlje zebeležena su u narodnim verovanjima, po kojima se ona ponaša kao živo biće: spava, boluje, zatrudni, rađa, jauče, plače, ljuti se na ljude zbog njihovih grehova. Ženska simbolika zemlje, univerzalna za sve slovenske tradicije, otkriva se kroz metaforu materinstva i plodnosti (sposobnosti da donese letinu). Belorusi su smatrali da zemlja, primajući u sebe seme, „zatrudni“ i daje novi rod, da je ona sveopšta Majka i hraniteljka: hrani žive, a uzima sebi mrtve. U ruskim folklornim tekstovima i frazeologiji poznat je izraz Majka - Vlažna zemlja koji označava plodnu zemlju koju je oplodila nebeska vlaga. U skladu s tim, ispošćena i jalova zemlja u ruskim pesmama-legendama se javlja kao „udovica“. Arhaične predstave o nebu i zemlji kao bračnom paru sačuvane su u magičnim formulama kao što je: „Ti si Nebo – otac, ti si Zemlja – majka!“ Po bugarskim verovanjima, iz braka neba i zemlje rođen je mesec. Motiv materinstva u verovanjima o zemlji ima veze ne samo s kosmičkim likom univerzalnog plodonosnog načela nego s realnom majkom konkretnog čoveka. To se ispoljava u zabranama udaranja zemlje, koje su motivisane mogućnošću uvrede sopstvene mrtve majke. Poštovanje zemlje kao „majke“ doprinelo je zbližavanju tog kruga predstava s likom Bogorodice, kojoj su se Srbi obraćali „zemljo-Bogomajko“. Smatralo se da psovanje majke vređa istovremeno sve tri čovekove „majke“ – njegovu rođenu majku, Majku vlažnu zemlju i Bogorodicu.

U slovenskim verovanjima, zemlja ima obeležja svetosti i ritualne čistote; u molitvama i basmama obraćali su joj se istim molbama kao božanskim silama: „Pomiluj, sačuvaj i spasi, sveta zemljo i majko Božja!“ Za grešnog čoveka su govorili da nije dostojan da ga „sveta zemlja na sebi drži“. Po masovno poznatim predstavama, zemlja ne prima u sebe tela „nečistih“ pokojnika; njihovim sahranjivanjem u zemlju narušavaju se vremenska ravnoteža i opšti poredak; tela takvih mrtvaca u zemlji se ne raspadaju ili ih sama zemlja „izbacuje“.

Kao najviši moralni autoritet i simbol pravednosti, zemlja je često korišćena u narodnim pravnim običajima, zakletvama i kletvama. Rusi su , u slučaju spora oko međa, dokazivali da su u pravu stavljajući na glavu busen ili grumen zemlje. Zaklinjanja sa zemljom na glavi poznato je iz slovenskih istorijskih izvora XI veka.

Običaj ispovedanja zemlji zadržao se kod staroveraca sve do XIX veka. U srpskoj tradiciji, seljaci su ženu, koju bi zatekli da se bavi vračanjem, terali da se pokaje zemlji za svoje grehove. Kod Slovena je veliku popularnost uživao običaj celivanja zemlje u raznim ritualnim situacijama: na primer, pri prvom oranju ili prvoj setvi; u običajima mirenja ili moljenja za oproštaj; prilikom izgovaranja kletve, zakletve ili molitve.

Predstave o zemlji kao mestu na kome čovek boravi tesno su vezane za pojam svog roda i otadžbine. Iseljenici bi pred odlazak u tuđu zemlju uzimali pregršt rodne zemlje da bi se ustalili na novom mestu. Isto tako su postupali hodočasnici koji su napuštali rodni kraj na duže vreme: nosili su sa sobom šaku „rodne zemlje“ koja bi, u slučaju smrti, bila sipana u oči pokojnika ili na njegov grob. Svetost rodne zemlje određivalo je i to što je ona „svoja“ i što su u njoj sahranjeni rodovski preci, roditelji. „Roditeljska“ zemlja uzeta iz svog dvorišta ili s groba rođaka, smatrana je svetom i verovalo se da ona može da zaštiti od nevolja. U skladu s tim, u basnama su sve bolesti, zla i nesreće slani „u tuđu zemlju“ (tj. u „pustu“, „daleku“, „crnu“, „devetu“ zemlju).

Za zemlju kao granicu između ljudskog i podzemnog sveta vezane su i narodne izreke koje označavaju približavanje smrti: „On već miriše na zemlju“ – govorili su za beznadežnog bolesnika, ili „zemljano dete“ – za dete koje neće dugo poživeti (Istočni Sloveni). Bugari su, takođe, za smrtno bolesnog čeveka govorili da „miriše na zemlju“. U poljskim sanovnicima, uzorana njiva ili isušena, ispucala zemlja tumačene su kao predznaci smrti.

Najritualizovaniji predmeti za domaću upotrebu - zemljani sud, vrč, krčag, vezani su za simboliku zemlje i peći. Osmišljeni su kao boravište duše i duhova. Najviše su korišćeni u obredima vezanim za kult predaka, pogotovu u obredima sahrane. Najarhaičnije crte imala je upotreba zemljanog suda kao urne u obredima sahranjivanja, za koje su bili karakteristični prevrtanje i razbijanje posude.       

Literatura:

SLOVENSKA MITOLOGIJA

Enciklopedijski rečnik

ZEPTER BOOK WORLD

Beograd, 2001.

Foto: Internet

Sava Sekulić - “Klica života” 
(1974. ulje na kartonu; 72 x 102 cm)
Muzej naivne umetnosti, Jagodina

Za  SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: Forum POREKLO  

Veza: STV USA 2017.

CVETONOSNICE – LAZARICE

Duša slovenska (3)

Po srpskom mitološkom rečniku Lazarke su mlade devojke koje na praznik Lazarevog vaskrsenja, odnosno na Lazarevu subotu, idu po seoskim kućama i uz igru i pesmu proriču domaćinu plodnost, sreću, bogatstvo. Nastupanje sasvim mladih devojaka ima obeležje inicijacije. 

Pretposlednja, šesta po redu sedmica uskršnjeg posta, po velikom prazniku Cveti, koji pada u njen nedeljni dan, naziva se cvetna nedelja. U istočnoj Srbiji se ova sedmica naziva cvetonosna nedelja, a u Leskovačkoj Moravi lazarička nedelja. 

U svim srpskim krajevima je u prošlosti bio običaj da se u šestoj sedmici uskršnjeg posta naseljem kreću povorke devojaka, izvodeći svoju igru i pevajući pred svakom kućom. Ove povorke se najčešće javljaju na sam dan i uoči Lazareve subote, nazivaju se cvetonosnice ili lazarice, a njihove predvodnice lazari ili, takođe, lazarice. Zato se ova sedmica po njima naziva i lazarička nedelja. Običaj lazarica je po svom sadržaju i nameni obznanjivao da nastupa novi naraštaj, ili, kako bi sociolozi rekli, ovim običajem su devojčice prelazile u viši društveni i generacijski red - red devojaka. Time je stavljano do znanja da stupa novo pokoljenje devojaka za udaju. 

Koje su devojke za udaju?

U davnini je sva ženska mlađarija, kad tome dođe red, učestvovala u lazaricama. U Gornjoj Pčinji se do danas održalo verovanje da će devojka koja za vreme svog devojaštva ne uzme učešća u lazaricama - na onom svetu nositi žabama vodu. Po pravilu, treba tri godine zaredom ići u lazarice jer, u protivnom, može se očekivati neka nesreća. Na ovaj način su devojke štićene i od prerane udaje.

Cvetonosnice su devojke koje su se okupljale da bi brale, sušile i sadile cveće. Tako su nazivane jer su, odlazeći zorom na proplanke i u šume i vraćavši se u naselje, nosile svakovrsno ubrano cveće, kojim su se i kitile. Njihov odlazak i branje cveća su propraćani pesmom, te je pojava cvetonosnica bila i živopisna, ljupka i mladalački razdragana prolećna svetkovina.

Cvetonosnice su, usput, iz šume donosile i otkinute grančice leske, drena, gloga i trna, kiteći potom njima kuće i zgrade za stoku, što je značilo želju za podmlađivanjem a istovremeno, jer se verovalo u zaštitnu moć ovog drveća i grmlja, grančice su bile i obezbeđenje od groma, grada (leda) i svake druge nepogode i razornih sila. Devojke su istoga dana zasađivale ubrano cveće, a verovalo se da će ono najbolje cvetati i mirisati ako je zasađeno na sam dan Cveti.

U danima cvetne nedelje je bilo uobičajeno da se narod kiti vrbom i koprivom. O ovim biljkama je mnoštvo verovanja, u čijoj je osnovi ubeđenje o njihovoj magičnoj, zaštitnoj i isceliteljskoj moći. Osobito se vrba uzima kao simbol rađanja, a kopriva ima svojstvo da štiti seme u koje se stavi. Zato su se devojke u cvetnoj nedelji opasivale vitkom vrbovom šibljikom - da bi bile napredne kao vrba. Verovalo se da kopriva može da brani od senke, kako je nazivan ženski demon koji napada porodilje, pa je zato ova biljka stavljana porodiljama pod jastuk. 

Ranije se sredom izbegavalo da se deca kupaju, o cvetnoj sredi pogotovu, a izbegavalo se i da se cvetne nedelje izmiva kosa - da ne bi cvetala.

Božidar Bošković: “Lazarka” 

(1979. drvo; visina 61 cm)

Muzej naivne umetnosti, Jagodina

  

"Bošković je izvajao izvornu figuru lazarke i, što je izuzetak u srpskom narodnom vajarstvu, obojio je živim bojama. Frontalna, oblikovana u sećanje na folklornu masku, ova neobična figura istovremeno deluje arhaično i ekspresivno."

Izvor:

PASTIR TRAŽI DNO NEBA

Antologija poezije, slikarstva i vajarstva naivaca Srbije, Crne Gore i Republike Srpske

Draganić, 2001. (Beograd)

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA 2019.

ZOVEM SE SEĆANJE

Iz sveske na široke linije (20) 

"Anemona" (1996.)

(fito-kolaž kaširan na staklu; 40 x 30 cm)
Autor: Nadica Janić

Rastanak ili susret?
I jedna Reč – menja priču, život...
Poništiti ili oživeti?
Zaboraviti ili sećatise.

Sliku sam okrenula ka zidu.

---------

„Ljubav zahteva da damo sve od sebe, 

a moja ljubav ti postavlja samo jedan zahtev: 

ma šta da se desi i ma koliko dugo da traje, 

veruj u mene, sećaj se ko si 

i nikada nemoj pasti u očajanje.“

„Zovem se sećanje“,  En Brešers 

Priredila: Nadica Janić

DODIR VETRA

Iz sveske na široke linije (19) 

"Igra svetlosti"
(mixed media; 10 x 10 cm)
Autor: Nadica Janić

Prolećni vetar je donosio nemir i žudnju. Zatvorila sam oči. Vetar je uplitao san u kosu. Prilazim mu u dugoj, lepršavoj letnjoj haljini. Provlačim prste kroz njegovu kosu. Grli mi struk i privlači k sebi. Dodir usana i želja...

Vetar je stao. Otvorila sam oči. Senka je nestala. Ostao je miris njegove kose i toplina u šakama. Grčevito sam nastavila da slikam. Poslednji potez četkicom je poništio (možda - oživio) njegov lik.

----------

Aprilsko jutro. Na stolu u vrtu ohlađena kafa i otvorena „Plava sveska“. Njegov lik ispred zatvorenih očiju. Vetar se igra mojom kosom... Prišla sam mu. Osećam njegove ruke oko struka. Provlači prste kroz moju kosu. Grč u grlu... 

Vetar je stao. Otvorila sam oči. Zatvorila „Plavu svesku“. 
Jednom sam već u jednoj pesmi, davno, napisala:

„Vetar je samo hteo da jače pomeri lišće“.

Nadica Janić