DANI...

 "Dodir praznine"
(selfi odraza senke na zidu)
Autor: Nadica Janić

Postoje dani praznine i tihe sete koja se šunja.
Zlokobna, hladna, kao jesenja magla.
 Obavija srce, steže, i ulazi u prazninu duše.
A plesala bih, smejala bih se.
 Obukla bih najlepšu odeću i otišla…
Otišla negde, brzim koracima, u susret radosti.

Postoje dani smirenja, blagosti…
I sedela bih, sama, naslonjena na drvo i slušala tišinu.

Postoje dani nadahnuća.
Sine tako ideja. Beležem. Grabim od zaborava.

Postoje dani kada samo šetam.
 Koraci kao ritam otkucaja sata. Koračam, koračam…
U susret ili se vraćam - svejedno.
 Koraci koji ne znaju pravac, ali me vode.
Vode… Negde. Gde neću stići ili gde se neću vratiti.
 Svejedno - lepo je.

Postoje dani bezrazložne radosti.
Ne prepoznajem sebe u ogledalu. 
Ukradem osmeh bleska duše i sakrijem ga
 u zadnji džep pohabanog ogrtača života.

Postoje dani kada mislim na Tebe.
 Plakala bih, i nikad se utešila ne bih.

Nadica Janić