среда, 30. март 2016.

KAPA - SIMBOL ČOVEKOVOG STATUSA


Duša slovenska (33)




Kapa mlade

Kapa je deo tradicionalne odeće slovenskih naroda i izražava čovekov socijalni status. Ona je znak, poruka i otuda srpska poslovica: „Kapa je starija od čoveka“. U različitim geografskim zajednicama kapa je imala različite oblike ali istu simboličku ulogu i poruku da smo svojim izgledom znak drugima o sebi, svojim namerama i radnjama. Od kada počne da nosi kapu čovek daje pečat svom biću, i to upravo na delu sebe koje je ogledalo njegove suštine postojanja. Pošto je smatrana neodvojivim delom čoveka Sloveni su obavezno sahranjivali pokojnika s kapom na glavi ili su kapu stavljali pored tela. Kod Srba postoji verovanje po kome onaj ko na svoju glavu stavi kapu pokojnika, neće moći da je skine. 

U zavisnosti od starosti i porodičnog statusa glava je bila pokrivena ili gola i time je imala značenje za položaj čoveka u društvenoj zajednici. Kod Južnih Slovena kapu su imali pravo da nose jedino momci zreli za ženidbu. Muškarci su, po pravilu, nosili kapu napolju a skidali je ulazeći u neku prostoriju, a takođe u crkvi, pred ikonom i pred čovekom višeg socijalnog statusa. Prilikom izvođenja nekih obreda, ogoljavanje muškarčeve glave bilo je sakralnog karaktera. Tako, tokom slavljenja slave i domaćin i gosti su gologlavi; muškarci skidaju kape prilikom prve setve, pred pokojnikom. 

Kod Južnih i Istočnih Slovena nenošenje kape bilo je znak žalosti muškarca. Takođe, u žalosti, nosili su kapu naopako. 

Muškarčevo nošenje kape kojim se kršilo pravilo etikecije, označavalo je ritualno obeležavanje određene situacije: prilikom objave novorođenčetovog imena gosti sede s kapom na glavi sve dok kum ne saopšti ime kumčeta. Mladoženja nije skidao kapu nezavisno od godišnjeg doba čak ni za vreme venčanja. 

Skidanje kape ponekad je simbolisalo odricanje od pređašnjeg stanja. Po srpskom običaju, prilikom iznošenja pokojnice iz kuće, njen muž zbacuje kapu i na glavu stavlja novu kapu kao znak da želi da stupi u novi brak. Često je skidanje kape asociralo na temu braka. Mladine drugarice su na svadbi krale mladoženjinu kapu i tražile otkup za nju. Mladoženjinu kapu su stavljali na mladinu glavu kao znak potvrde njegove vlasti nad njom i kao izraz želje za muškim potomstvom. 

Kada žene nose muške kape to ima negativne posledice. Verovalo se da će devojčica koja stavi na glavu mušku kapu izgubiti kosu, postaće žrtva uroka, ostaće neudata ili će roditi vanbračno dete. 

Kapa je često korišćena u poljoprivrednim i živinarskim obredima zahvaljujući svojoj zaštitnoj i plodonosnoj snazi. Na Badnji dan domaćice su kadile čitavo domaćinstvo noseći na glavi muževljevu kapu. Pre nego što bi nasadile kvočku, jaja bi stavljale u mušku kapu da se pilad odjednom izlegu kao što čovek jednim potezom skida kapu. 

Kapa je često korišćena kao simbol čoveka i mogla je da ga zameni u posebnim slučajevima. U Crnoj Gori je episkop u izuzetnim situacijama mogao da čita molitvu za isceljenje odsutnog bolesnika nad njegovom kapom. 

Postojale su zabrane na postupanje s kapom. U Srbiji su govorili: „Ko greje kapu na vatri, zaboleće ga glava“. Ne valja se igrati sa kapom, okretati je – zaboleće te glava; ne valja stavljati kapu na sto – biće svađe. 


Muška srpska kapa - šajkača

U bajkama i verovanjima, kapa se javlja kao stecište magične sile – đavola ili drugog mitološkog lika. U južnoslovenskom folkloru često je beleženo da je crvena kapa atribut đavola i sveta mrtvih. Poznat je i drugi bajkoviti motiv – kapa-nevidimka.

Tradicionalna srpska kapa - šajkača (vojnička kapa), kao deo vojne uniforme uvedena je u upotrebu posle srpsko-turskih ratova (1876-1878). To je jedan od najkarakterističnijih delova muške narodne nošnje u Srbiji s kraja 19. veka. Najverovatnije je da su je bivši vojnici poneli kući i, kao simbol junaštva i iskazane hrabrosti, počeli da je nose i u svakodnevnom životu.


Šumadijska nošnja

Šajkača je „preživela“ i oba Balkanska, i Prvi i Drugi svetski rat i tek nakon 1945. godine i dolaska socijalističkih vlasti zamenjena je u Jugoslovenskoj armiji tzv. „titovkom“.


ŽENSKA KAPA – OGLAVLJE




Oglavlje neveste

Oglavlje i frizura su bili pokazatelji bračnog statusa žene. Devojke bi kosu uplitale u dve pletenice, koje bi im dok su još mlade, padale niz leđa. Kada bi stasale za udaju, pletenice bi obavijale oko glave u vidu venca. Devojke bi najčešće išle gologlave (nisu nosile oglavlje), a za praznike bi kosu ukrašavale cvećem, metalnim novcem, trakicama i slično.


Ćelepuš - Šumadija

U oblasti Kosmaja, Kolubare i Gruže, devojke koje su stasale za udaju nosile bi oglavlje koje se nazivalo ćelepuš – plitka, crvena kapa od sukna, kupastog oblika. Fenomen dugog trajanja jer je nošana sve do polovine 19. veka.


Kićenje neveste

Bračna ceremonija kao obred prelaza iz jednog životnog perioda u drugi, za srpsku ženu u prošlosti odvijao se u tri faze i obuhvatao je tri statusa. U prvoj fazi, kada žena ima status udavače morala je o tome da "obavesti" zajednicu. Najrečitiji i najočigledniji način da stavi do znanja da se njen devojački život završava je putem načina ukrašavanja. Udavača se tada oblači lepše od drugih mladih devojaka, kiti se cvećem i nosi bogatiji nakit nego ostale žene. To traje do veridbe, odnosno udaje, kada nastupa druga faza prelaznog stanja koje za srpsku nevestu u prošlosti nije bilo vremenski određeno. Trajalo je do rođenja deteta, pa i duže.


Oglavlje, Bačka


Oglavlje, Gnjilane


Oglavlje, Gračanica


Oglavlje, Gruža


Oglavlje, Kosovo


Oglavlje, Rogozna


Oglavlje, Sirinička  Župa

Posebnost položaja neveste naročito se izražava lepotom i bogatstvom nakita. Ona nosi sav nakit koji je nosila kao devojka, ali još bogatiji i raskošniji. Količina i vrednost nakita koji se priprema za svadbu govori o značaju samog čina udaje i statusa neveste kada blista od sreće i zadovoljstva. Najvažniji deo srpskog nevestinskog nakita tokom 19. i prve polovine 20. veka je oglavlje ili ukras za glavu, koji mlada prvi put stavlja na dan venčanja, a zatim ga nosi u svečanim prilikama za vreme trajanja statusa neveste. Rođenjem prvog deteta nevesta skida sa oglavlja jedan deo nakita i tim činom stavlja do znanja da se zauvek odvaja od svoje dotadašnje uloge. Time započinje treća faza, kada nevesta stiče položaj udate žene, koji se u okviru zajednice najviše ceni.



Mlada s kapom smiljevac

Kada devojka postane nevesta, ćelepuš bi zamenila nevestinskim oglavljem – smiljevac. Ovu kapu je pravila nevesta, sa svojim drugaricama uz pevanje ritualnih pesama. Svaki element na kapi je imao simboličko značenje. Kapa se sastojala od nanizanog novca – mogla je imati i do 300 novčića, a mogla je da ima i zlatnike. Prisustvo novca je ukazivalo na socio-ekonomski status neveste. Gornji deo kape je bio ukrašavan raznim biljem (bosiljkom, nanom, majčinom dušicom i slično), koje je imalo svoje mesto u narodnoj religiji Srba. Bosiljak je smatran moćnim apotropejskim sredstvom, ali ipak je na kapi dominiralo cveće smilje. Ono je smatrano devičanskim cvećem koje ukazuje i na devičanski status buduće mlade. Na samom vrhu kape se nalazilo paunovo perje. Verovalo se da oko na perju može da odvrati i zaštiti mladu od urokljivaca. Pored toga, posedovanje paunovog perja je ukazivalo na viši socio-ekonomski status. Siromašnije neveste bi, umesto paunovog perja, nosile perje ćurana ili kokoši. Na krajevima kape su stajali i praporci jer se veruje da zli demoni beže od buke. Sa zadnje strane kape nalazio se duvak – peškir od tankog, belog platna. On je imao praktičnu funkciju - držao je kapu da ne padne s glave.

Nevesta bi posle večanja još 40 dana, svakodnevno, nosila smiljevac, a posle tog perioda, sve dok ne zatrudni, samo nedeljnom i praznicima. Nakon toga, kapa se rasformira, a novac se čuva kao porodična dragocenost. Koristio se za dekoraciju nekih drugih predmeta, ili bi se ustupao siromašnijim devojkama za njihovo venčanje.



Nakit (oglavlje) neveste - trvelji sa prevezom

U istočnoj Srbiji su neveste osim smiljevca često nosile oglavlje pod nazivom trvelji sa prevezom. Trvelji su bile dve jako debele pletenice upletene od prave ženske kose sa dodatkom vune, ili tuđe kose.Te pletenice su se vezivale tako što se najpre spuste između uha i obraza, a zatim se vrate ispod uha i vežu na potiljku. Trvelje su neveste ukrašavele cvećem, perlama, šljokicama, ukrasnim iglama i nizovima novca. Preko trvelja stavljen je prevez u vidu pravougaonog komada tkanine, koji je zahvatao polovinu temena i spuštao se do polovine leđa. Prevez je kićen niskama novca, bojenim perjem, paunovim perom, praporcima i lančićima sa privescima. Svi ti ukrasi osim dekorativne imali su i apotropejsku ulogu, da zaštite nevestu od zlih uticaja.



Žena sa konđom

Veoma dekorativnu vrstu oglavlja nosile su neveste u Mačvi, u vidu teške kape zvane naniz, sa svih strana iskićene srebrnim novcem. Ova kapa produžavala se niz pleća i preko grudi i bila iskićena smiljem i ponekad ružom. Dan posle venčanja mlade u Mačvi su nosile oglavlja pod nazivom konđa i obradač, bogato dekorisana kompletom nakita poznatim kao ukovi i kuke. U Vojvodini su neveste nosile visoke okrugle kape kofire pravljene od kartona i obložene veštačkim cvećem i trešnjama. Na vrhu ove kape stajalo je zakačeno paunovo perje sa ogledalcem u sredini. Omiljeno oglavlje, posebno imućnih vojvođanskih nevesta, bila je i kapa zlatara ili zlaćanka.Ove kape imale su izdužen oblik sa dva para traka. Izrađivane su od svile, atlasa, satena ili brokata obično bele, žute ili plave boje. Cela površina kape ukrašena je zlatovezom sa motivima srca, lale i ljiljana. Zlatara se ukrašavala i staklenim kamenjem, šljokicama i staklastim perlicama.

Kada prođe godina od večanja, nevesta dobija status udate žene i obavezno nosi oglavlje udate žene – konđa koje se sastoji iz dva dela. Prvi deo je plitak, drveni podmetač koji se stavlja na samo teme. Preko njega se stavlja marama od običnog platna – ubradača, savijena po dijagonali čija sva tri kraja slobodno padaju.  Da bi se sakrio drveni podmetač, stavlja se dekorativna traka od pliša ili svile - kumaš. Mesto nošenja drvnog podmetača ukazivalo je na regionalnu pripadnost. U Šumadiji se nosila visoko na temenu, pri čemu je gotovo ceo prednji deo glave ostajao nepokriven.


Tradicionalna srpska nošnja 



Tradicionalna srpska nošnja iz okoline Beograda


Tradicionalna srpska nošnja - Kosovo

Od polovine 19. veka ćelepuš zamenjuje Fes koji je visine 5 cm, izrađen od crvene čoje. Obavezno je bio dekorisan svilenim, crnim kićankama, a mogao je biti dekorisan i vezom, gajtanom, metalnim novčićima, tepelucima – vrsta okrugle pločice koja je pričvršćivala gornju površinu fesa. Oko fesa su devojke obmotavale pletenice. Neveste su i dalje nosile smiljevac, a udate žene konđu.
Vremenom dolazi do radikalnih promena. Izbacuju se komplikovana oglavlja i sve se pojednostavljuje. Devojke nose slobodnije frizure, po uzoru na gradske. Seku šiške i talasasto oblikuju kosu iza ušiju. Kosa se kolmovala.  Što se tiče statusa neveste, već od 1860. smiljevac prestaje da se nosi. Njega zamenjuje fes koji dobija nove elemente – venčić i veo – po ugledu na gradsku nevestu. Udate žene i dalje nose konđu, ali paralelno s njom počinju da nose fes sa tepelukom. Da bi se razlikovale od devojaka, udate žene su nosile bareš – dekrativna traka od pliša ili svile koja je mogla biti ukrašena vezom i koja se postavljala oko pletenice.
Između dva svetska rata devojke su išle gologlave ili su nosile kupovne marame kvadratnog oblika, savijene po dijagonali i vezivane ispod brade. Neveste nose samo venčić i veo. Udate žene počinju da se zabrađuju, najčešće belim maramama, koje nose ispod brade.


Literatura:

SLOVENSKA MITOLOGIJA - Encikolopedijski rečnik
LEPA SRBIJA - Časopis
za geo-poetiku, istraživanje tradicije i kulture življenja
ETNOLOGIJA -  Danijela Velimirović


Za SRPSKU TELEVIZIJU  USA priredila: Nadica Janić

Veza: Arhiva STV USA Stari sajt

уторак, 22. март 2016.

MLADENCI – PRAZNIK U SPOMEN ČETRDESET MUČENIKA


Duša slovenska (32)



Mladenci - vez na svadbenom barjaku

U hrišćanskom kalendaru, 22. marta se obeležava praznik Mladenci. To je dan svih venčanih parova, koji su se zavetovali na ljubav u toku protekle godine, a posle 22. marta. Običaj je da za Mladence mlada pripremi četrdeset kolačića premazanih medom koji se zovu mladenčići, kao spomen na četrdeset stradalih mladića i uvek su posni, pošto su Mladenci za vreme Uskršnjeg posta. Praznik se obeležava u toploj kućnoj atmosferi. Ne pozivaju se gosti već dolaze svi koji su bili na svadbi.

Darivanje nije bilo karakteristično za selo. Novi običaj je došao iz grada i brzo naišao na odobravanje. Gosti daruju novac ili donose skroman poklon za kuću kako bi im olakšali početak bračnog života i imali korisne stvari za domaćinstvo.



Ikona Svetih četrdeset mučenika

Po predanju, 22. marta 320. godine, četrdeset Savastijskih vojnika prešlo je u hrišćanstvo, uprkos izričitoj zabrani cara Likinija, koji je zahtevao da se svi priklone rimskim paganskim bogovima. Za kaznu, ovi vojnici – sve mladići – prvo su mučeni bičevanjem, nakon čega su bačeni u tamnicu, a potom udavljeni u jezeru nadomak grada. Nakon svih strahota, mladići su spaljeni zbog svoje vere. Nedugo potom, crkva je ovaj dan proglasila danom za njihov spomen – dan Svetih četrdeset mučenika, a u narodu je poznat kao Mladenci. Na ovaj dan, proslavlja se začetak braka i bračne zajednice.

U slovenskom narodu Mladence su smatrali granicom kalendarskih doba, zime i leta, kada Gospod zabija usijane klinove u zemlju, te ona počinje da se zagreva. Tih dana iz zemlje izlaze na površinu zmije i insekti a doleću ševe i rode. Čistili su dvorišta, sakupljali i palili đubre da bi se sačuvali od zmija. Obilazili su kuće sa zapaljenim krpama a deca su udarala po ognjištu kličući: “Bež’te, zmije i gušteri!” Isterivanje zmija je spojeno sa običajem klanjanja zmijama u strahu da im se ne nanese neka šteta ili povreda. Zmije se nisu ubijale. U Homolju su Mladenci posvećeni zmijama i praznik je nazvan Zmijin dan.

U tradiciji kod Istočnih i Južnih Slovena, postojao je običaj da se 22. marta mesi nekoliko vrsta obrednih hlebova i pogačice za ovčare i pastire. Donji deo peciva se davao stoci a ostalo su svi jeli. Tog dana su mesili onoliko pogačica koliko grla stoke imaju u stadu. U nekim krajevima su pekli 41 pogačicu četvrtastog ili elipsastog oblika za pomen mučenicima a u slavu Svetih četrdeset mučenika. Šarali su ih slamčicama i premazivali medom. Deca su ih raznosila po komšiluku “za dušu mrtvima”. Mesila su se dva velika kolača za ovčara i ovčarku. Pojeli bi po parče od kolača a ostalo davali ovcama.

Obredni hlebovi – kolači su imali antropomorfni oblik i bili su namenjeni za žrtveno davanje drugima (zakopavani su u zemlju) a pogačice su davane deci koja bi ih tri puta prekotrljala preko nečijeg groba govoreći: “Otkotrljaj se zimo, dokotrljaj se proleće”. U nekim krajevima su četrdeset pogačica davali deci da “baba Marta bude milostiva prema jagnjadima koja su se tek ojagnjila”. 


Literatura:

F. Guirand - J. Schmidt, MITOVI I MITOLOGIJA
Enciklopedijski rečnik SLOVENSKA MITOLOGIJA


Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: Arhiva STV USA Stari sajt