петак, 20. децембар 2013.

SIMBOLIKA ZELENE BOJE


Duša slovenska (15)



 "Svemoć" -  Ljubiša Jovanović-Kene
(nedatirano; ulje na platnu; 40 x 30 cm)

Kad su jednom prilikom upitali Ljubišu Jovanovića zašto slika ova fantastična čudovišta, odgovorio je sasvim ozbiljno. „Ja slikam realnost. U ljudima koji su na zemlji žive mračne sile. Žive i one dobre, ali njih je mnogo manje. Mračne sile izazivaju ratove i krvoprolića. Zli demoni, oni sa manje moći, žive u našim prijateljima, koji nam, onda kad im poverujemo, nanesu zlo. Zar to nije stvarnost?“

Kene je takođe ubeđen da su seljaci koje prepoznajemo na njegovim slikama, reinkarnirani duhovi, a da se neposredno uz ljude nalaze i oni nevidljivi koje u različitim oblicima prikazuje na slikama. 

Slika „Svemoć“ je slikareva fantastična zamisao: u neodređenom prostoru obitavaju duhovi zaokupljeni nekakvom samo njima znanom radnjom.

SANJANJE UKLETO

Sve je od ludih ptica
i sve je od besnog kamenja.
Između pesme i pesme
sve je za skok propeto
iako ne zna se gde je
početak dobrog puta
za bekstvo iz tesnog vremena.
Između letenja i letenja
sve kosti na sve strane
i vene nadrle
iako ne zna se
šta iza koprene nemoći čeka
i ima li spasenja.

Srboljub Mitić


ZELENO - OBNOVA ŽIVOTA





"Pejzaž" - Marijan Zanoški
(1989. ulje na platnu; 40 x 50 cm)
 
Zeleno - boja između neba i zemlje, između večnog i propadljivog. U svim tradicijama sveta simbol je života, nade i veselosti ali i promena, prolaznosti i propadljivosti. Boja raja, obilja, ali kao boja nezrelosti simbol je neiskustva, ludosti i naivnosti. Vilinska je boja, boja misterije, a zeleni vitez  označava smrt, izdaju.

hrišćanstvu prolećno zeleno je nada, rast svetog Duha u čoveku, život, pobeda nad smrću, inicijacija, dobra dela. Bledo zeleno je Sotona, zlo i smrt. Zeleno, kao boja koja donosi dobro, dobija  mitsko značenje zelenog raja, mladost sveta - večna mladost obećana odabranima.

Sinopis, to jest zelena boja u heraldici, označava civilizovanost, ljubav, radost i obilje. Nadbiskupi nose sinopis šešir sa spletenim zelenim vrpcama... biskupi takođe nose sinopis šešir,  jer su postavljeni kao pastiri nad hrišćanima, a ta boja označava dobre pašnjake kada mudri pastiri vode na pašu svoja stada.

Zeleno poseduje i zlotvornu moć. Smaragd, koji je papinski kamen, istovremeno je i kamen Lucifera pre pada. Dok je zeleno kao mera bilo simbol razuma – Minervine modrozelene oči – u srednjem veku je postalo simbolom bezumlja i znamenje ludih. Tu dvojakost poseduju svi htonski simboli: Sotona, na vitražu u katedrali u Šartru, prikazan je zelene kože i zelenih očiju. U naše vreme, kad fantastično (zbog naučnih otkrića) dobija kosmičko značenje, Marsovci,  naličje ljudskosti, zamišljaju se u obliku zelenih demona ili čovečuljaka, ili kao bića zelene krvi, što dobija značenje svetogrđa.

U svim mitologijama zelena božanstva obnove spavaju zimskim snom u podzemlju gde ih htonsko crveno ponovo oživljuje. Zbog toga su ona spolja zelena, a iznutra crvena, a njihovo se carstvo proteže na oba sveta.

Zeleno je boja voda, kao što je crveno boja vatre, i čovek  je zato uvek instinktivno osećao odnose te dve boje analogne odnosima između svoje esencije i svoje egzistencije. Zeleno je boja nade, snage, besmrtnosti,  koju svuda simbolizuje zelena grančica. Srednjovekovni slikari su iz tog razloga slikali  krst - sredstvo obnove ljudskog roda, obnove zajamčene Hristovom žrtvom -  zelenom bojom.

U srednjem veku je zelena bila odežda lekara  zato što su upotrebljavali lekovito bilje i ostalo je boja vidara  koji spravljaju lekove. A farmaceutska reklama je uspela da oživi staro verovanje pridavši mitsko značenje panaceje rečima kao što su hlorofil ili vitamini.

Izraz “vratiti se zelenilu”, kojeg  je malo u gradskoj sredini, izražava potrebu povremenog povratka prirodnoj okolini, u čemu je priroda supstitut za majku. Zaštitničko, umirujuće, osvežavajuće,  zeleno se slavilo u verskim spomenicima koje su naši preci podigli u pustinji.

Zeleno je za hrišćane ostalo nada, teologalna vrlina. Gral je tajna nad tajnama. Smaragdna, kristalna zelena posuda u kojoj je krv otelotvorenog boga, gde se sjedinjuju pojmovi ljubavi i žrtve kao uslovi obnove koju izražava svetleća zelena boja posude.  Mit je nadahnut tekstovima Novog zaveta. Sveti Jovan u Otkrivenju ovako opisuje svoje viđenje vrhovnog Boga, koje je epifanija svetlosti, bez oblika i lica: I onaj koji što seđaše bijaše po viđenju kao kamen jaspis i sard, i oko prijestola bješe duga po viđenju kao smaragd. Od toga viđenja smaragda potiče Gral; on obuhvata, on je posuda, žensko. Abožanska svetlost, koju sadrži kao samu suštinu božanstva, dvostruko je u jednom, istovremeno zelena kao jaspis i tamnocrvena kao karneol.

Zelena zdela se koristi u ljubavnoj magiji. Kada se  mesto zelenog suda upotrebljava kotao, onda se prostor "razdvajanja" iskazuje upotrebom kitice zelene trave. Zanimljivo je da zeleno ima sličnu simboličku funkciju i u vizantijskoj crkvenoj umetnosti: razdvaja božansko (ili carsko) od zemaljskog.

U narodnim bajanjima zeleno je atribut prirode (sirovog) i atribut otvorenog prostora u kome se kreće nečista sila i gde ona gospodari. To je i prostor potencijalno opasan za čoveka. Zeleno se vezuje za prostor gde se tera nečista sila, ili gde se odvija neki mitski događaj koji izaziva promenu (razdvajanje nečiste sile i čoveka). U samom procesu bajanja u srpskoj tradiciji taj prostor razdvajanja simbolički se iskazuje prisustvom zelene glinene zdele s vodom koja je često obavezno sredstvo pri bajanju ("Bolesnik od krajnika ode predveče bajalici  koja uzme zelenu kalenicu (zdelu), napuni je svežom vodom, metne pred sebe, zatim uzme tri grumenčića soli, pogleda u zvezde i govori...").

U južnoslovenskim bajalačkim tekstovima zeleno je prevashodno atribut mesta u koje se  tera nečista sila (gora zelena, trava zelena, livada zelena, drvo zeleno). Kod Istočnih Slovena ovaj atribut se najviše vezuje za prostor gde se odvija neki mitski događaj. Teranje nečiste sile u prostor u kome rastu biljke nosi skrivenu nameru "oročavanja" njenog boravka u tome prostoru, pošto je zeleno privremena, sezonska pojava, kao i usmerenja na potpuno odvajanje od ljudskog sveta.

Zeleno je atribut koji se vezuje za demonska bića – za đavola, vešticu, vilu, zmaja. U jednoj srpskoj pripoveci đavo u vidu čoveka obučenog u zelene haljine sreće mladića koji je pošao da traži službu i nagovori ga da mu bude sluga… U predanjima o svecima – vučjim pastirima, svetom Mrati i svetom Đorđu, oni su opisani kako na mesto okupljanja vukova dolaze na zelenom konju. Prema verovanju iz prijepoljskog kraja, vešticom ili vešcem postaje onaj koji se rodi u zelenoj košulji. Kod Kuča u Crnoj Gori je postojalo verovanje da se rano na Božić sa vidogleda sela može opaziti zelen plam nad svakom kućom u kojoj ima veštica. U istom kraju zapisano je predanje o veziru Kar-Mahmudu. Kada je poginuo u borbi s Crnogorcima i bio spaljen, "od njega je zelen plam bivao". Po jednom verovanju iz Bosne i Hercegovine, sve oko vila je zeleno, i hrana i posuđe i one mogu jesti jedino zeleno jelo.

U odgonetanju prisustva epiteta "zelen" i njegovog simboličkog značenja u magijskim i mitološkim tekstovima može poslužiti istraživanje Milke Ivić o pridavanju zelene boje nekim životinjama ili oružju, a da one u stvarnosti nisu takve boje. Konstatujući da niko nije video zelenog konja, zelenog vuka, zelenog sokola, zeleni mač, autorka je zaključila da je izbor baš tog epiteta simboličkog karaktera: "Bodrost, krepkost, pa onda i odvažnost, silovitost – to su osobine koje se lako asociraju sa svojstvom biti mlad, a to svojstvo je, po svedočanstvu tolikih jezika sveta, neizbežna, spontana metaforična transpozicija pojma zelenog u ljudskoj svesti (zeleno lišće je mlado lišće). U folklornim umotvorinama, zelen konj, zelen soko i zelen mač pominjani su kao zeleni ne zbog svoje boje, nego zato da bi se tim epitetom naglasila njihova podobnost za efikasno delovanje radi savlađivanja protivnika.”



”Ispovest” - Ljubiša Jovanović-Kene 
(1982. ulje na platnu; 42 x 34 cm) 

Zagonetni svet Ljubiše Jovanovića-Keneta (zemljoradnik, rođen 1956, u selu Vranovcu kod Jagodine),u kome jedni pored drugih žive ljudi i demoni, ima svoje poticaje u metafizičkim idejama i verovanjima zajednice. U narodu njegovog kraja još postoji verovanje da natprirodne sile upravljaju životom na zemlji a i onim drugim, posle biološkog kraja. Po istom verovanju, zli demoni donose čoveku fizičke i duhovne patnje a dobri ga isceljuju i čine srećnim. U ovakvom uverenju odrastao je i sam slikar.

U slici “Ispovest” čovek,  koga su zli demoni naveli na greh, došao je pred crkvu da se ispovedi. Dok leži u polusnu, iskušava ga mali zli demon, a drugo čudovište na nebu meri na terazijama njegova loša i dobra dela.  Slikara zaokuplja čovekova duša, njegova unutrašnja borba sa samim sobom, uistinu drama. Ona ovde ima srećan ishod, na šta ukazuje simbolično prikazan veseli skup ljudi u zadnjem planu slike.

Ljudi slikarevog sela i preobraženi pejzaž zavičaja dati su u ornamentalnom minijaturnom stilu “narodne slikovnosti” i bogato iznijansiranom skladu boja.


Literatura:

Enciklopedijski rečnik SLOVENSKA MITOLOGIJA
F. Guirand - J. Schmidt, MITOVI I MITOLOGIJA
J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA
Antologija PASTIR TRAŽI DNO NEBA


Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: 
Nadica Janić

Veza: Arhiva STV USA Stari sajt

Нема коментара: