петак, 20. јун 2008.

MOZAIK ZVAN ISTINA

Feljton

STRADALNICI (1)


Marko Tutuk, rođen u Pakracu 1934. godine, profesor fizike u penziji i bivši savetnik u Ministarstvu prosvete, kulture i sporta Republike Hrvatske, službujući u Zagrebu, Rijeci, Pakracu i Virovitici, kao hobi, sakupljao je istorijsku građu o zapadnoj Slavoniji. Uporedo je pisao dnevnik i beležio sećanja ljudi. Nije ni slutio u kom kontekstu će se taj materijal naći i da će biti oblikovan u knjigu «Moja zapadna Slavonija», koja nalazi mesto u bibliotekama mnogih naših iseljenika i izbeglica.

«Dok neka unutrašnja snaga ne pokrene čoveka, ni jedno delo ne nastaje. Da li je to neko preživljeno iskustvo koje nam je ostavilo pečat na duši, neostvarena želja, ili ljubav i sreća – čovek mora ono što nosi u duši, kao svoj usud, da podeli sa nekim», kaže Marko Tutuk.

Nekoliko puta u toku razgovora, Marko je napomenuo da ne propustim da napišem da mu se jave čitaoci na telefon ako imaju dokumentarnu građu o stradanju srpskog naroda u Hrvatskoj.
«Zločin je prikrivati zločin», kaže Marko. «Treba oprostiti, ali ne treba zaboraviti. U našem klubu radimo na tome da od mnoštva prikupljenog dokumentarnog materijala: priča, svedočenja, fotografija...napravimo mozaik, istiniti prikaz šta se dešavalo srpskom narodu u Hrvatskoj. Ako ne želite da eksponirate svoju životnu priču, svoje stradanje, svoj bol, a muči vas – zapišite to», poručuje Marko. «Pišite kako umete i kako osećate. Kada vas obuzme seta, a sećanje kao kamen leži na duši, prenesite ga na papir, zapakujte u koverat i sakrijte negde u ormaru. Naći će unuci – jednog dana. I znaće.»

Sagoreo sam kao Feniks i oživeo iz pepela

«Kada smo se nekako sredili i kada sam imao vremena da priberem misli i sistematizujem prikupljenu građu, knjiga je jednostavno «izletela» iz mene. Skoro u jednom dahu sam je napisao. Za to vreme, kao Feniks sagoreo sam na vlastitoj lomači i ponovo oživeo iz pepela svoje prošlosti», priča sa sigurnošću u glasu Marko Tutuk.

Knjigu nije pisao u prvom licu iako je autobiografska. «Sudbina glavnog junaka, sa simboličnim imenom Stojan, je sudbina svih Stojana koji su svoje živote poneli u koferima, na traktorima ili u najlon kesama po svetu», kaže Marko.

Marko sada živi novim životom. Ponosi se svojim ćerkama koje su specijalisti medicine u Londonu. Sa suprugom povremeno odlazi u London, a ovog leta, posle porodičnog odmora, u gostima - «na čuvanju» - su im male unuke. Na licu mu se očitava sreća.

Aktivno se bavi uređivačkim poslom u Književnom klubu «Branko Radičević» iz Beogada. Tehnički urednik je izdanja «Biblioteka istoriografija i sećanja». Član je istorijske sekcije Zavičajnog udruženja Slavonaca, potomaka i prijatelja Slavonaca. Svakodnevno je u kontaktu sa Maticom iseljenika i sakuplja istorijsku građu za 11. knjigu sa istorijskom tematikom o stradanju srpskog naroda u Hrvatskoj. Odaziva se na predavanja i skupove posvećene rešavanju problema izbeglica.

Hrabrost je priznati slabost

«Kroz ceo život nosio sam strah u sebi. Moja prevelika briga o porodici, o mojoj deci, o deci koju sam učio, bila je u stvari strah da im se nešto loše ne desi. To je slabost mnogih ljudi koji su preživeli teško detinjstvo, ratne strahote. Strah je i velika pokretačka snaga. Iz straha su nastala mnoga hrabra dela u odbrani onog što je najvrednije u životu – sloboda i dostojanstvo, da nam neko ne otme, ne zgazi...

Za vreme bombardovanja moja supruga je spavala na spratu u spavaćoj sobi, ja – u podrumu. Prestrašeni osmogodišnji dečak iz jasenovačkog logora oživo je u meni. Ne stidim se da kažem da sam tako sam, u nekoj drhtavici, misleći na svoje kćerke, koje su tada bile u Londonu, plakao.»

Detinjstvo gradi ličnost čoveka

«Za vreme drugog svetskog rata moja dva brata, sestra i ja bili smo u ustaškom logoru a roditelji deportovani na rad u Nemačku. To cepanje detinjih duša i vrisak, poslednji zagrljaj majke i očajni plač ne mogu rečima da opišem. To je osećaj koji se pritaji u vama, traje ceo život, i u nekim tenucima, kada se stvori «okidač», on se pokrene i izbije iz vas. To mi se dešava kada se rastajem sa ćerkama prilikom poseta. Pozdravljam se po nekoliko puta i plačem... Moje ćerke me razumeju.

U logoru sam se trudio da budem dobar, poslušan, ne bi li mojoj braći i sestri bilo dobro. Da bih spasao šestogodišnjeg brata i četvorogodišnju sestru od gladi, čistio sam izmet i tako dobijao krišku hleba više. Čuvali smo se međusobno – ali se nismo sačuvali.

U jednoj sobi pokrivenoj slamom, u izmetu su ležala bolesna deca, kosturi, na kojima su samo oči bile žive. U toj sobi, zvanoj «obor za bolesne», umrli su moj brat i sestra. U istim kolicima u kojima je ujutro dovežen hleb, odvožena su mrtva deca.

Kada smo izbegli iz Slavonije, radio sam sve moguće poslove po tuđim kućama, jedino što nisam krao, da bih izdržavao porodicu. Opet sam postao «poslušnik», utučen, prestrašen od svačega... Imam izuzetnu suprugu, diplomiranog defektologa. Da nije dominantna i da me ne razume, ne bih imao snage da prevazilazim psihička stanja u koja zapadam kad god imam neki veći problem.»


Nadica Janić

«Pazovačke novine», septembar 2006.

6 коментара:

Nena3110 је рекао...

Potresno...
Siroka je Tvoja umetnicka dusa, sira od Dunava, sira od vojvodjanske ravnice, sira od neba...

anima.art је рекао...

Neno, toliko patnje ima na ovom svetu! Mi smo sićušni i nemoćni pred Usudom. Ali Sreća je tu da nas u pravi čas prigrli.

Marko je imao još dovoljno podarenog vremena života da napiše roman "Radmilino odrastanje" o životu i stradanju njegove kćerke. Jedne večeri doneo mi je knjigu sa posvetom na poklon. Imao je čudan izraz lica - starac sa maskom dečaka.

Podelio je knjigu prijateljima i umro u snu sa osmehom.

emo_serpica је рекао...

Predivna, potresna priča o velikom Čoveku. Marko je, odista, divan lik jednog romana koji se zove Život.

anima.art је рекао...

Hvala na komentaru, emo_serpica.

Milija Dikic је рекао...

Šta reći... Šutim...razmišljam...osećam...
90Hvala Nadice za ove redove.

anima.art је рекао...

Hvala, Milija!