петак, 02. мај 2008.

DNEVNIK SNOVA I SEĆANJA

Priče iz Usnulog grada (6)


Na Badnje veče osećao je potrebu za osamljivanjem i nalazio je izgovor da ode u vikend kuću na obali Dunava. Vreva u gradu, euforičnost i ceremonijalnost božićnih praznika ga je zamarala i želeo je da se prepusti svojim mislima.

Već godinama je imao isti ritual. Prvo bi naložio peć, protresao jastučiće koji su mirisali na lavandu, pustio muziku, a potom, udobno ušuškan, uzimao je već požutelu svesku na kojoj je pisalo «Dnevnik snova i sećanja». Nije ga često pisao zato što nije želeo mnogo toga da se seća; a nije često ni sanjao. Sadašnjost mu je bila nezanimljiva, a i tu dimenziju vremena nije priznavao. Budućnost je izjednačavao sa snovima koje je beležio samo iz jednog razloga: da pronikne u tajnu uvek istog sna, u stvari detalja tog sna.

Slušao je melodiju «Večernji zvon» i posmatrao odsjaj vatre po zidu. Sećanja su navirala. Obuzimalo ga je neko blaženstvo i neosetno je utonuo u san. Pored njega sedi Ona, u istoj haljini, dugoj, od somota. Govori tiho. Glas joj zvuči kao muzika. Ime mu izgovara meko, mazno. Približio joj se. Miriše na lavandu...

Rasanilo ga je pucketanje vatre u peći. «Zašto joj nikada ne vidim oči?», šaputao je. San je pretvorio u sećanje i počeo da piše:
«Posle filma «Doktor Živago», koga smo gledali u kinoteci, pozvala me je u svoju kuću na Badnje veče. To veče, u dugoj haljini od somota, u odsjaju vatre, bila je najlepša... Pustila je melodiju «Večernji zvon». Dolivala mi je crno vino i male mirišljave božićne kolačiće stavljala u usta. Nežnim prstima je brilasa šećer sa mojih usana. Ćutala je, a ja sam pričao, pričao... Samo me je gledala duboko u oči i ponekad bih primetio čudne iskrice u njenim zenicama...»

Ujutro je već bio u njenoj kući. Obasjana svetlošću, mirisala je na supu i česnicu.

«Rano ćemo ručati, a onda zajedno idemo u vikendicu», tiho i mazno joj je predložio, zagledan duboko u njene oči.


Nadica Janić

"Pazovačke novine", decembar - januar 2005/2006.

Нема коментара: