SREBRO U KOSI

Priče iz Usnulog grada (12)

Foto: Internet

S godinama se sve više povlačila u samoću. Volela je svoj novi život posvećen razmišljanju, pisanju, slikanju...

Nije osuđivala ljude koji su je povredili. Nije osuđivala ni sebe što nije bila sumnjičava. Samo je žalila za izgubljenim vremenom koje je posvetila pogrešnim ljudima a ljude koji su zaslužili mnogo više je zapostavila.

Verovala je da će ispraviti greške, ali na pisma, čestitke i skromne poklone nije dobijala odgovor. Nalazila je opravdanje... A seta na njenom licu davala joj je uzvišen, blag izraz.

„Dobri ljudi su nenametljivi, u senci, tihi. Možda ih zato ređe srećem... ili su zaista retki“, šaputala je dok je pred odlazak u šetnju uplitala srebrno-belu kosu u punđu.

Koračala je polako, zagledana u krošnje drvoreda. Poželela je dodir ruke, zagrljaj, razgovor… Spotakla se. Naočare su pale na beton. Polako se podigla, ali nije videla gde su pale naočare. Zmirkavim pogledom, polusagnuta, tražila ih je… Nežni dodir na ramenu.
„Polako! Ja ću ih podići!“
I postali su oslonac i svetlost jedno drugom. 

Nadica Janić

MOJ PAR

Susret (11)

Bio je prvi dan proleća i naš poslednji susret.

S posla sam otišla u Dom za stare na Bežanijskoj kosi. Bio je najmlađi član zajednice na poslednjem putovanju... Sedeo je na klupi. Poljubila sam mu obraz i milovala ruku.

„Šta imamo za domaći? Zaboravio sam.“

„Pisaćemo zajedno. Ne brini.“

Moj par. Sedeli smo zajedno u klupi od V do VIII razreda. U prvoj klupi. Ja - što nisam videla dobro (kratkovida sam i nisam htela da nosim naočare), on - da bi bio na očima (bio je najbezobrazniji u razredu, a i šire...).

Tražio je od mene da ostanem posle časova i da mu pomognem da uradi domaće zadatke.

„Čeka me, bre, banda! Danas se tabamo sa trinaesticom (paviljon na Novom Beogradu).“

Na maturskoj zabavi nisam htela da igram sa njim. Rekla sam mu:
"Ne slažemo se. Bili bi smešan par.“ (Bio je najviši dečak u školi.) 

„Zapamtiću ti ovo. Sa nama je gotovo! Nisi mi više ništa,“ i otišao je sa proslave.

Znali smo, preko prijatelja, gde su nas životni putevi odveli...
Sreli smo se slučajno u gradu posle 12 godina.

„Ista si... Zašto nisi ostala moj par!“

Smejali smo se i pili kafu u bašti „Kod konja“. (Bilo je proleće.)
Osećala sam se kao devojčica. Sedeli smo dugo...

Živeo je sam. Bio je profesor filozofije, književnik...
i dobitnik psihijatrijske dijagnoze.

Kada bih ga posetila u domu, osećala sam da je bio priseban.

Nadica Janić

KOMŠIJE

Susret (10)

Zvoni telefon.
Stariji, muški glas:
„Mogu li doći do Vas da se upoznamo? Ja sam Vaš komšija“.
„Dođite slobodno! Može i odmah“, ljubazno mu odgovara takođe stariji, muški glas.

Na vratima bledi starac.
„Vi ste kupili ovu kuću do prodavnice?“.
„Ne, ja sam sa centra. Kupio sam grobnicu do Vaše, pa želim da znam ko će mi biti komšija.“


Nadica Janić

SLOBODA

Susret (9)

Posle dužeg vremena javlja se telefonom:

„...Od kada sam pobegla od sveta, osećam se slobodnom.

Odabrala sam knjige u biblioteci, nabavila namirnice, isključila telefone...“

Nadica Janić

INAT

Susret (8)

Sa starošću su sve više ispoljavali uzajamnu netrpeljivost.

Govorila mi je: „ Želela bih da budem sama. Slobodna. Ne mogu da podnesem da mi je neprestano nad glavom. Pisala bih. Toliko toga je u meni. Mora negde da izađe... Ali, gde da sakrijem svesku!“

Umro je. Nije dugo bolovao. Sve vreme bolesti obraćao joj se imenom njegove pokojne prve žene.

„Nije se on obeznanio. Namerno mi to radi!“, pričala je.

I, ostala je sama.

„Pišeš li sada?“, pitam je.

„Ne mogu! Kada otvorim svesku, osećam da mi je nad glavom.“

Pokazuje mi praznu debelu svesku sa krupno ispisanim imenom njenog pokojnog prvog muža. Pažljivo je vratila na vidno mesto u vitrini.

Nadica Janić

PRAZNIČNE TV VESTI

- Za prazničnu trpezu prosečnog građanina je potrebno 10 000 dinara.

- Za Novu godinu nije bilo mnogo krađe jelki i novogodišnjih ukrasa.

- U Hitnoj pomoći nije bilo poziva zbog prejedanja, sem dva.

- U centru Beograda na uglu ulica... nepoznati mladić je kuhinjskim nožem napao stariju ženu i presekao kaiš na tašni koja je bila ženi na ramenu. U tašni su bila dokumenta, mobilni telefon i 700 dinara.

Nadica Janić

BOŽIĆNA RADOST

Paketići su na vreme poslati.

Danima smo birali, slagali, dokupljivali, dodavali...

Ispisivali imena unuka, ćerke i zeta na šarenim paketićima.

Svu radost smo upakovali.

A onda smo seli...

I ćutali.


Nadica Janić