понедељак, 02. мај 2011.

SREBRO U KOSI

Priče iz Usnulog grada (13)


S godinama se sve više povlačila u samoću. Volela je svoj novi život posvećen razmišljanju, pisanju, slikanju...

Nije osuđivala ljude koji su je povredili. Nije osuđivala ni sebe što nije bila sumnjičava. Samo je žalila za izgubljenim vremenom koje je posvetila pogrešnim ljudima a ljude koji su zaslužili mnogo više je zapostavila.

Verovala je da će ispraviti greške, ali na pisma, čestitke i skromne poklone nije dobijala odgovor. Nalazila je opravdanje... A seta na njenom licu davala joj je uzvišen, blag izraz.

„Dobri ljudi su nenametljivi, u senci, tihi. Možda ih zato ređe srećem... ili su zaista retki“, šaputala je dok je pred odlazak u šetnju uplitala srebrno-belu kosu u punđu.


Nadica Janić